Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva za otpremninu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Propust zaposlenog da ospori rešenje o otkazu ne isključuje njegovo pravo da zahteva isplatu otpremnine u punom iznosu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlada Ćalića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlada Ćalića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6419/12 od 19. novembra 2014. godine, u delu kojim je potvrđena prvostepena odluka o naknadi štete za neisplaćenu otpremninu i presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1 0091/10 od 5. septembra 201 2. godine, u delu stava prvog izreke koji se odnosi na odluku o naknadi štete za neisplaćenu otpremninu, podnosiocu ustavne žalbe povređen a prava na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6419/12 od 19. novembra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 5. septembra 2012. godine, u delu kojim je odlučeno o naknadi štete za neisplaćenu otpremninu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vlado Ćalić iz Beograda je, 8 . februara 2015. godine, preko punomoćnika mr Radmile Bosanac, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6419/12 od 19. novembra 2014. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 5. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da mu je tuženi , kao zaposlenom za čijim radom je prestala potreba, otkazao ugovor o radu i isplatio otpremninu u iznosu od 250 evra po godini staža, koji je utvrđen odlukom Upravnog odbora; da je ta odluka bila u suprotnosti sa tada važećim K olektivnim ugovorom kod tuženog, koji je predviđao isplatu otpremnine u iznosu od 400 evra po godini staža; da je pravo na otpremninu po osnovu proglašenja tehnološkim viškom garantovano članom 60. stav 4. Ustava i da se zaposleni tog prava ne može odreći; da su parnični sudovi ipak zaključili da se on saglasio sa ponudom tuženog za isplatu 250 evra po godini staža , te da, kako rešenje kojim je proglašen tehnološkim viškom i isplaćena mu ugovorena otpremnina, ne niža od zakonske, on nije osporio tužbom , nema mesta usvajanju njegovog tužbenog zahteva kao osnovanog. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. aprila 2010. godine, u svojstvu tužioca, zajedno sa još 17 tužilaca, podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privred nog društva „Centrotekstil“ a.d, Beograd, radi naknade štete neisplaćenih primanja iz radnog odnosa, odnosno zbog manje isplaćene otpremnine i neuplaćenih iznosa premije dobrovoljnog dopunskog životnog osiguranja. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 15. aprila 2010. godine su razdruženi postupci po tužbi tužilaca, a predmet po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe vodio se pod brojem P1. 10091/10.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 5. septembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog manje isplaćene otpremnine u iznosu od 4.050 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu na dan isplate, sa kamatom po stopi koju poslovne banke u mestu ispunjenja plaćaju na devizne štedne uloge po viđenju , u dinarskoj protivvrednosti, počev od 1 6. maja 2008. godine do isplate , kao i iznosa od 46.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kam atom počev od 16. juna 2008. godine pa do isplate na ime naknade štete za neizvršenu obavezu uplate premija dobrovoljnog dopunskog životnog osiguranja. U drugom stavu izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u visini od 17.225,00 dinara , u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedno, da je prema zaključku toga suda u izvršavanju isplate otpremnine tuženi postupao u svemu u skladu sa donetim prav nonosnažnim i konačnim rešenjem, tako da nema nezakonitog ili nepravilnog rada tuženog kao osnova odgovornosti tuženog za štetu u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, pa u odsustvu protivpravnosti radnje ne postoji osnov za obavezivanje tuženog na traženu isplatu razlike otpremnine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6419/12 od 19. novembra 2014. godine odbijena je žalba tuži oca i ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu je potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac bi o zaposlen kod tuženog u dva perioda ; da je tužiocu rešenjem tuženog od 13. maja 2008. godine prestao radni odnos 15. maja 2008. godine usled ekonomskih i organizacionih promena, uz isplatu otpremnine u iznosu od 250 evra neto po navršenoj godini ukupnog radnog staža; da je tuženi ponudom od 14. februara 2008. godine tuži ocu ponudio dobrovoljni prestanak radnog odnosa, uz isplatu stimulativne otpremnine, koju je tuži lac prihvatio izjavom od 11. marta 2008. godine, tako što je pristao da mu radni odnos prestane u skladu sa Socijalnim programom od 10. aprila 2007. godine, kao višku, uz isplatu otpremnine u iznosu od 250 evra neto po godini ukupnog efektivnog radnog staža; da je rešenjem o otkazu ugovora o radu tuži lac poučen da protiv istog može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana, što nije učini o, a da mu je navedena otpremnina isplaćena; da je postavljenim tužbenim zahtevom tužilac tražio isplatu naknade štete na ime razlike neisplaćene otpremnine, navodeći da mu je isplaćena manja otpremnina od one koja je propisana K olektivnim ugovorom tuženog (400 evra po godini staža) U obrazloženju je dalje navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i drugostepeni sud; te da, i prema pravnom zaključku Apelacionog suda, tužioc u ne pripada traženi izn os n a ime manje isplaćene otpremnine jer je taj iznos iz dispozitiva rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu nesporno isplaćen, a tužilac, shodno pravno j pouci iz rešenja, nije tra žio sudsku zaštitu u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, pa je navedeno rešenje i u tom delu dispozitiva postalo konačno i pravnosnažno. Kada bi postupao suprotno, sud bi odlučivao protivno pravnosnažnom rešenju koje sadrži odluku o pravu i obimu tog prava koji deluju u pravnom prometu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, kao i da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. st. 1. i 2.); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (član 179. tačka 9)); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud, najpre, konstatuje da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac isključivo osporava navedene sudske odluke zbog odluke o odbijanju tužbenog zahteva za naknadu štete na ime manje isplaćene otpremnine, te da se povreda prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava kod odluke da nema mesta usvajanju tužbenog zahteva u ovom delu .

Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosilac ustavn e žalbe, u suštini, ukazuje da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kada je odlučivano o naknadi štete na ime manje isplaćene otpremnine, dok nije izričito osporio presude povodom odluke o "navodno" neizvršenoj obavezi uplate premija dobrovoljnog dopunskog životnog osiguranja, pa je Sud navode ustavne žalbe razmatrao u granicama navedenih razloga, a sa aspekta tog ustavnog prava.

Polazeći od činjenica konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe radni odnos prestao otkazom ugovora o radu, zbog prestanka potrebe za nje govim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, a na osnovu odredbe člana 179. tačka 9) Zakona o radu. Kao sporno se postavilo pitanje visine iznosa otpremnine koji podnosiocu ustavne žalbe pripada po tom osnovu. Naime, podnosi lac ustavne žalbe je tvrdi o da mu pripa da iznos koji je bio predviđen Kolektivnim ugovorom (400 evra po godini staža), dok su parnični sudovi ocenili da mu pripada iznos utvrđen odlukom Upravnog odbora tuženog (250 evra po godini staža), na čiju isplatu je on pristao prihvatanjem ponude tuženog za prestanak radnog odnosa u skladu sa Socijalnim programom od 10. aprila 2007. godine, prevashodno iz razloga što u zakonskom roku nije ospori o rešenje o prestanku radnog odnosa, kojim je iznos otpremnine bio određen.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje na svoj ranije izražen stav (videti, između ostalih, odluke Už-2594/2009 od 12. jula 2012. godine, Už-3281/2010 od 22. novembra 2012. godine, Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine i Už-794/2011 od 4. decembra 2013. godine) da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje g se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći. Zbog toga, činjenica da podnosi lac ustavne žalbe u zakonom predviđenom roku nije traži o poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje pravo da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine, iz čega dalje proizlazi da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova izraženo u osporenim presudama.

Ustavni sud napominje da je na sednici održanoj 15. septembra 2016. godine doneo Odluku Už-6729/2014, kojom je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Vere Marinković izjavljenu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 11391/10 od 13. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1137/13 od 12. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Osporene presude su takođe bile donete po tužbi bivšeg zaposlene kod tuženog privrednog društva „Centrotekstil“ a.d. Beograd, radi naknade štete zbog manje isplaćene otpremnine po osnovu prestanka radnog odnosa. Navedena podnositeljka ustavne žalbe je takođe tvrdila da joj pripa da iznos koji je bio predviđen Kolektivnim ugovorom (400 evra po godini staža), dok su parnični sudovi ocenili da njoj pripada iznos utvrđen odlukom Upravnog odbora tuženog (183 evra po godini staža), na čiju isplatu je podnositeljka ustavne žalbe pristala prihvatanjem ponude od 2. jula 2007. godine. Ključni razlog odbijanja tužbenog zahteva je i u tom predmetu bio utvrđeni propust podnositeljke ustavne žalbe da u zakonskom roku ospori rešenje o prestanku radnog odnosa kojim je iznos otpremnine bio određen.

Ustavni sud je i u pomenutoj odluci podsetio na već izneti stav da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava, niko ne može odreći. Međutim, kako je u toku postupka, koji je prethodio ustavnosudskom , utvrđeno da je K olektivni ugovor kod tuženog bio privremeno izmenjen, te da je u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i u vreme isplate otpremnine, tim opštim aktom bio određen iznos od 183 evra za svaku godinu radnog staža, koji je u skladu sa članom 158. Zakona o radu, Ustavni sud je ocenio da, i pored uočenih propusta, nisu osnovani navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Radilo se, konkretno, o odredbi člana 2. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora tuženog, koji je donet 27. jula 2007. godine. Tom odredbom je član 71. Kolektivnog ugovora dopunjen novim st. 2. i 3, a prema (novom) stavu 2, zaposlenima koji su se do 31. jula 2007. godine izjasnili da dobrovoljno prihvataju da budu proglašeni kao višak zaposlenih, saglasno anketi koja je dostavljena svakom zaposlenom, tuženi poslodavac je bio dužan da pre otkaza ugovora o radu isplati otpremninu u visini od po 183 evra neto, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, za svaku navršenu godinu ukupnog radnog staža, a ne otpremninu iz stava 1. ovog člana, kao i da po isteku roka i isplate navedene otpremnine, a najkasnije do 31. avgusta 2007. godine, ovaj stav prestaje da važi.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju, iz obrazloženja ustavnom žalbom osporenih presuda, ne može izvesti zaključak koji je opšti akt bio na snazi – Kolektivni ugovor broj 1650 od 12. ju na 2006. godine ili eventualno izmene i dopune Kolektivnog ugovora od 27. jula 2007. godine, te da je u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe sporni iznos otpre mnine, koji je utvrđen odlukom Upravnog odbora tuženog, bio upodobljen sa važećim Kolektivnim ugovorom tuženog, kao što je to bilo u slučaju podnositeljke ustavne žalbe u predmetu Už-6729/2014, zbog čega ocena izneta u Odluci od 15. septembra 2016. godine nije od uticaja na stanovište izraženo u ovoj ustavnosudskoj stvari – da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da propust podnosi oca ustavne žalbe da u zakonom predviđenom roku traži poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa isključuje nje govo pravo da zahteva isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6419/ 12 od 19. novembra 2014. godine, u delu kojim je potvrđena prvostepena odluka o naknadi štete za neisplaćenu otpremninu i osporenim delom stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 5. septembra 2012. godine, koji se odnosi na odluku povodom naknade štete za neisplaćenu otpremninu, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava , zbog čega je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog dela drugostepene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosi oca ustavne žalbe izjavljenoj protiv dela stava prvog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 10091/10 od 5. septembra 2012. godine , koji se odnosi na odluku povodom naknade štete za neisplaćenu otpremninu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, te odredio način otklanjanja štetnih posledica utvrđenih povreda prava .

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbijanja zahteva za otpremninu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti