Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra zbog neažurnosti prvostepenog i drugostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9378/2012
04.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. C. i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57504/10 (inicijalno predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6690/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C. iz B. je 7. decembra 2012. godine, preko punomoćnika D. G, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57504/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 19. oktobra 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, radi refundacije troškova; da je prvostepena presuda doneta 4. maja 2010. godine; da je 17. juna 2010. godine tuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude, ali da do podnošenja ustavne žalbe drugostepeni sud nije odlučio; da mu je zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je 4. oktobra 2013. godine podneo dopunu ustavne žalbe, kojom je osporio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4464/12 od 5. juna 2013. godine, zbog povrede prava na život iz člana 24. stav 1. Ustava, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. stav 1. Ustava.

U navedenoj dopuni ustavne žalbe podnosilac, koji je nezadovoljan osporenom presudom, od Ustavnog suda zahteva da preinači navedenu presudu tako što će potvrditi prvostepenu presudu koja je doneta u njegovu korist, navodeći „da kako mu bolnica nije pružila Ustavom garantovano pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta, bio je prinuđen da sam zaštiti svoje zdravlje, te imajući u vidu da je zdravstveno osiguran, samim tim ima pravo na potrebna pomagala i proteze, pa kupovinom istih iz sopstvenih sredstava, ne znači da nema pravo na refundaciju tih troškova“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 57504/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. oktobra 2006. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog Republičkog zavoda za zdravstvenog osiguranje, radi refundacije troškova. Predmet je dobio broj P. 6690/06.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je sedam ročišta na kojima su saslušane parnične stranke kao i svedoci, pribavljeni su određeni izveštaji od Instituta za o. h. b. „B.“, izvršeno je veštačenje od strane veštaka ortopeda, izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju tužioca, dok tri ročišta nisu bila održana, i to: dva zbog nedolaska pozvanog svedoka i jedno jer u sud nije prispeo nalaz i mišljenje veštaka.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 57504/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57504/10 od 4. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu plati iznos od 287.946,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 8. februara 2006. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za deo duga u iznosu od 23.994,05 dinara, sa pripadajućom kamatom počev od 8. februara 2006. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 121.400,00 dinara.

Tuženi je 17. juna 2010. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4463/12 od 5. juna 2013. godine preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 57504/10 od 4. maja 2010. godine u njenim stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 287.946,53 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 8. februara 2006. godine do isplate, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je članom 56. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano da se za određene vrste zdravstvenih usluga za koje se obezbeđuju sredstva iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i koje nisu hitne, može utvrditi redosled korišćenja u zavisnosti od medicinskih indikacija zdravstvenog stanja osiguranog lica, kao i datuma javljanja zdravstvenoj ustanovi, s tim da vreme čekanja ne može ugroziti zdravlje ili život osiguranog lica; da je hitna medicinska pomoć u smislu člana 54. Zakona, neposredna trenutna medicinska pomoć koja se pruža da bi se izbeglo dovođenje osiguranog lica u životnu opasnost, odnosno nepopravljivo ili ozbiljno slabljenje ili oštećenje njegovog zdravlja ili smrt; da se pod hitnom medicinskom pomoći smatra ona koja se pruža u roku od 12 sati od prijema osiguranog lica da bi se izbegao očekivani nastanak hitnog medicinskog stanja; da prema članu 144. Zakona, osigurano lice ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona; da troškove zdravstvene zaštite koja se ostvaruje mimo načina i postupka utvrđenog u skladu sa ovim članom snosi osigurano lice; da je u konkretnom slučaju, tužilac, nepoštujući proceduru koja je predviđena zakonom, bez uputa u situaciji kada se radilo o neophodnoj, ali ne i hitnoj zdravstvenoj zaštiti u smislu člana 54. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, istu koristio na način koji je suprotan zakonu i propisima koji regulišu ovu oblast, mimo liste čekanja, u ustanovi koja nije bila u mreži sa kojom je tuženi imao zaključen ugovor, iz čega sledi da troškovi zdravstvene zaštite koje je tužilac imao padaju na njegov teret, te je iz navedenih razloga, Apelacioni sud preinačio prvostepenu odluku.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 24. stav 1. Ustava utvrđeno je da je ljudski život neprikosnoven; prema članu 25. Ustava fizički i psihički integritet je nepovrediv i niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, a odredbom člana 68. stav 1. – da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u predmetnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja.

Naime, prvostepeni sud je nakon tri godine i sedam meseci odlučio i u tom periodu bilo je održano sedam ročišta, dok je drugostepeni sud odlučio nakon tri godine, te odgovornost za prekomerno trajanje postupka snose i prvostepeni sud i u većoj meri, drugostepeni sud, koji su svojim postupanjem u predmetnoj parnici prekoračili standard suđenja u razumnom roku.

Dakle, parnični postupak je trajao šest godina i osam meseci, što predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovog Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a predmet spora je bio od materijalnog značaja za podnosioca. Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen da bi trajao šest godina i osam meseci.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je pokrenut pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6690/06, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 57504/10, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede označenih ustavnih prava u osporavanju presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4464/12 od 5. juna 2013. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da nakon nadležnog drugostepenog suda oceni zakonitost osporene presude. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda na koje ukazuje podnosilac, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Imajući u vidu sadržinu osporene drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenih prava čija se povreda ističe. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4464/12 od 5. juna 2013. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti