Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak, pokrenut 1989. godine, trajao je 22 godine i još uvek nije u potpunosti okončan, što predstavlja očiglednu povredu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Veljanovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. i člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Veljanovskog i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1076/98, sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51147/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Milan Veljanovski iz Beograda je 11. juna 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1076/98.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 12. oktobra 1989. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da postupak još uvek nije okončan, iako je prošlo 20 godina. Predložio je da Ustavni sud naloži Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao i tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu štete zbog povrede tog ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1076/98, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51147/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. oktobra 1989. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv Nebojše Atanackovića, radi naknade štete. Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu je prvo ročište za glavnu raspravu bilo zakazano 10. januara 1990. godine, i do 26. oktobra 1993. godine kada je doneta prvostepena presuda, bilo je ukupno zakazano 14 ročišta, od kojih četiri ročišta nije održano.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4737/89 od 26. oktobra 1993. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime naknade štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 280.000.000 dinara, za fizičke bolove 280.000.000 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti 288.000.000 dinara, na ime izgubljene zarade 50.000.000 dinara i na ime rente 70.000.000 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 4197/94 od 29. juna 1994. godine uvažena je žalba tužioca, ukinuta je prvostepena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4737/89 od 26. oktobra 1993. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno da u prvostepenom postupku nije na pouzdan način razjašnjeno da li su, i ako jesu u kojoj su srazmeri povređivanju tužioca doprineli njegovo lično ponašanje, ponašanje tuženog kao vlasnika radionice kao i ostalih radnika u radionici prema tužiocu, i to u pogledu obučavanja i u vezi stavljanja u rad mašine, kao i karakteristika same mašine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, prvo ročište za glavnu raspravu održano je 26. oktobra 1994. godine i do donošenja prvostepene presude u ponovnom postupku bilo je ukupno zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri ročišta nije održano. Tužba je precizirana 14. juna 1995. godine.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5598/94 od 24. juna 1996. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženi na ime naknade štete za pretrpljeni strah isplati 100.000 dinara, na ime naknade štete zbog fizičkih bolova 100.000 dinara, na ime naknade štete zbog naruženosti 100.000 dinara, na ime naknade štete zbog izgubljene zarade 25.000 dinara i na ime rente od 1000 dinara.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 882/97 od 12. februara 1997. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5598/94 od 24. juna 1996. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 6472/97 od 11. februara 1998. godine usvojena je revizija tužioca pa su ukinute presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 882/97 od 12. februara 1997. godine i presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5598/94 od 24. juna 1996. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno: da se osnovano revizijom ističe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno; da je u postupku utvrđeno da je frikciona kočnica na mašini kritičnom prilikom bila van upotrebe, odnosno da je bila vezana žicom, odnosno gumom; da po mišljenju nižestepenih sudova ovo nema uticaja na rešenje spornog odnosa; da je međutim, na ročištu pred prvostepenim sudom veštak, između ostalog, izjavio „da frikciona kočnica nikako nije trebala biti stavljena van upotrebe i da je ona bila u upotrebi, da se mogla koristiti, ne bi bilo potrebe zaustavljanja mašine nogom“; da je tužilac pretrpeo tešku telesnu povredu na radu upravo zbog zaustavljanja centrifuge nogom; da je u postupku utvrđeno da je mašina na kojoj je tužilac povređen stara 10-15 godina, te da se sada u procesu rada koriste savremenije mašine, sa većim stepenom zaštite na radu; da upravo iz razloga što je tužilac povređen na mašini sa zastarelom tehnologijom, u nastavku postupka će se ceniti da li je tuženi isključivanjem frikcione, nožne kočnice doprineo nastanku štetnog događaja; da nižestepeni sudovi nisu cenili ni odredbu člana 21. stav 1. Pravilnika o merama i normativima zaštite na radu na oruđima za rad, prema kome u oruđe za rad koja imaju obrtne (rotirajuće) delove sa velikim brzinama i zamajnim masama a koje treba u kratkom vremenu zaustaviti, moraju biti ugrađene odgovarajuće kočnice. Takođe je navedeno da će se u nastavku postupka utvrditi da li je tuženi postupio u skladu sa odredbom člana 23. stav 1. istog pravilnika, koji propisuje obavezu osiguranja svih pokretnih i obrtnih delova oruđa za rad koji bi mogli ugroziti bezbednost radnika ili okoline, zaštitnim ogradama ili metalnim oklopima, te da će se dalje, u nastavku postupka utvrditi da li je mašina bila osigurana zaštitnom ogradom, ili metalnim oklopom, ili je, pak, tuženi propustio da sprovede navedenu zaštitnu meru. Takođe, u sprovedenom postupku nije na nesumnjiv način utvrđeno da li je i kako tužilac obučen za rad na mašini na kojoj je pretrpeo povredu, odnosno da li je obučen u skladu sa odredbama čl. 38. i 39. Zakona o zaštiti na radu. Dalje je navedeno da pošto izvrši dopunu dokaznog postupka i utvrdi činjenično stanje, prvostepeni sud će oceniti da li su u ovom slučaju ispunjeni uslovi za delimično oslobađanje odgovornosti tuženog kao imaoca opasne stvari, odnosno lica koje se bavi opasnom delatnošću, te u kom procentu u odnosu na odgovornost tužioca kao oštećenog, u smislu odredbe člana 177. tačka 3. Zakona o obligacionim odnosima, nakon čega će doneti novu odluku o tužbenom zahtevu za naknadu štete.

U nastavku postupka, prvo ročište za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom je bilo zakazano za 10. februar 1999. godine i do 13. maja 2009. godine bilo je zakazano ukupno 32 ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedanaest ročišta nije održano. Ročišta su odlagana zbog saslušanja stranaka kao parničnih strana, zbog saslušanja svedoka i izvođenja veštačenja.

U periodu nakon podnošenja ustavne žalbe, zakazano je novo ročište za 3. septembar 2009. godine koje nije održano zbog nedolaska tužioca. Zatim je ročište 13. oktobra 2009. godine odloženo zbog saslušanja tuženog kao parnične stranke, a na ročištu od 20. aprila 2010. godine doneto je rešenje da je glavna rasprava zaključena.

Delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51147/10 od 20. aprila 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od ukupno 1.200.000,00 dinara, sa kamatom, i to po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova 180.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenog straha 210.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog naružavanja estetskog izgleda 10.000,00 dinara i po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 600.000,00 dinara. U stavu dva izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev kojim je tražena naknada nematerijalne štete: po osnovu pretrpljenog straha još 1.790.000,00 dinara, po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova još 1.820.000,00 dinara, zbog naruženja estetskog izgleda još 1.790.000,00 dinara i zbog umanjenja opšte životne aktivnosti još 1.400.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13535/10 od 23. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51147/10 od 20. aprila 2010. godine u stavu prvom izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen petnaest godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 12. oktobra 1989. godine pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču i na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje sudova.

Naime, od podnošenja tužbe 12. oktobra 1989. godine do donošenja prve prvostepene presude prošlo je četiri godine, zatim je dva puta vraćan predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak; u prvostepenom postupku je doneta delimična presuda posle 21 godinu od podnošenja tužbe dok prvostepena presuda po preostalom delu tužbenog zahteva još uvek nije doneta, ni posle 22 godine od podnošenja tužbe.

Dakle, tokom osporenog parničnog postupka u trajanju od 22 godine donete su tri prvostepene presude, tri odluke u drugom stepenu kao i jedna revizijska odluka. Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da sudovi nisu preduzimali sve zakonom predviđene mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o pravima stranaka u postupku odluči ažurno i bez nepotrebnog odugovlačenja.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da parnični postupak neopravdano traje već 22 godine i još uvek nije okončan, što znači da nije okončan u okviru razumnog roka.

Ustavni sud, pri tome, ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka, jer je aktivno učestvovao u postupku, pri čemu nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem i radnjama nije prouzrokovao neopravdana zakašnjenja, već je sve naloge suda izvršavao blagovremeno.

Predmet spora, po oceni Ustavnog suda, bio je od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o zahtevu za naknadu štete značajne sume novca. Takođe, Ustavni sud nalazi da iako se radilo o složenom parničnom postupku koji je zahtevao izvođenje velikog broja dokaza u smislu saslušanja svedoka kao i veštačenja od strane veštaka raznih struka, ta složenost postupka ne može biti opravdanje za nerazumno dugo trajanje tog parničnog postupka.

Ustavni sud naglašava da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti organizacija sudskog sistema na način da se omogući donošenje sudskih odluka bez odlaganja kako se ne bi ugrozila delotvornost zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda, te kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je stanovišta da je podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno pravo zajemčeno u članu 32. stav 1. Ustava da se o njegovom pravu u parničnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1076/98, sada pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51147/10, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud je stoga u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku kao i utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, kao u tač. 2. i 3. izreke.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić