Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 i po godina. Žalba fizičkog lica je odbačena zbog nedostatka aktivne legitimacije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Galića iz Zrenjanina i Privrednog društva „GRAND export-import“ Zrenjanin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „GRAND export-import“ i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 636/2007, dok se u preostalom delu ustavna žalba istog podnosioca odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba Branka Galića.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Galić iz Zrenjanina i Privredno društvo „GRAND export-import“, Zrenjanin , izjavili su 28. februara 2011. godine, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 636/2007 od 28. decembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3348/08 od 26. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 117/10 od 16. septembra 2010. godine, zbog povrede člana 26. stav 3, člana 32. stav 1, člana 58. st. 1. i 2, člana 84. i člana 142. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije, te čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Zrenjaninu u predmetu P. 636/2007.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je predmetni parnični postupak započet u aprilu 1999. godine, i da je okončan tek krajem 2010. godine; da je postupak neprimereno dugo trajao, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se povreda ostalih prava na koja podnosilac ukazuje ogleda u pristra snom ponašanju sudova u korist tuženog, jer sudovi nisu prihvatili navode svedoka i veštaka o vrsti ugovora koji je zaključen između parničnih stranaka; da su sudovi pogrešno zaključili da se radi o ugovoru o prometu robe i usluga, a ne o ugovoru o zajedničkom ulaganju, što je u krajnjoj liniji uslovilo da sudovi primene trogodišnji rok zastarelosti potraživanja, a ne opšti desetogodišnji rok koji je trebalo primeniti. Podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, ali je istakao zahtev za naknadu advokatskih troškov a na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 636/2007 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Privredno društvo „GRAND export-import“, Zrenjanin , ovde podnosilac ustavne žalbe, podne lo je 16. aprila 1999. godine tužbu Trgovinskom sudu u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) protiv tuženog „Y uko-Klanica“ d. d. iz Žitišta, radi isplate duga u iznosu od 388.623 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 3. juna 1999. godine, na kome je tuženi istakao prigovor zastarelosti potraživanja, dok je na sledećem ročištu održanom 11. novembra iste godine, Trgovinski sud zaključio glavnu raspravu. Međutim, sud je rešenjem od 22. decembra 1999. godine otvorio glavnu raspravu radi dopune postupka, ujedno nalažući tužioc u da se izjasni i pruži dokaz sudu kada je utuženo potraživanje dospelo. Tužilac je 4. januara 2000. godine postupio po nalogu suda, da bi na sledećem ročištu održanom 6. aprila 2000. godine Trgovinski sud zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 204/99 , kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca od 26. maja 2000. godine, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 5122/2000 od 16. novembra 2000. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 204/99 od 6. aprila 2000. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Trgovinskim sudom prvo ročište za glavnu raspravu održano je 7. februara 2001. godine, dok naredno ročište nije održano, jer pozvani svedoci nisu bili uredno pozvani , te nisu ni pristupili. Do kraja 2001. godine održano je još jedno ročište – 18. decembra na kome su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka.

Trgovinski sud je 25. juna 2002. godine odredio izvođenje dokaza veterinarskim veštačenjem, međutim veštak je dopisom od 10. oktobra 2002. godine obavestio sud da „nije mogao da postupi po nalogu suda zbog nedostatka knjigovodstveno-finansijske dokumentacije“. Nakon toga, Trgovinski sud je rešenjem od 11. oktobra 2002. godine obavezao tuženog da dostavi potrebnu dokumentaciju. Tuženi je, postupajući po nalogu suda, 22. oktobra dostavio određenu dokumentaciju. Međutim, veštak je vratio sudu spise predmeta uz obrazloženje da dostavljena dokumentacija tuženog nije dovoljna da bi se izvršilo veštačenje, nakon čega je sud odredio novo izvođenje dokaza veštačenjem. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 21. novembar 2002. godine nije održano, dok je naredno ročište povodom pokušaj a poravnanja održano 24. decemb ra na kome je sud odredio prekid postupka zbog mogućnosti mirnog rešenja spora.

Tužilac je 12. maja 2003. godine predložio da se postupak nastavi, pa je Trgovinski sud doneo rešenje P. 283/2003 od 29. maja 2003. godine kojim je nastavio postupak, te odredio novog veštaka. Sud je 26. avgusta 2003. godine naložio novom veštaku da u roku od 20 dana dostavi sudu nalaz i mišljenje, ali je veštak nalaz i mišljenje dostavio sudu tek 5. januara 2004. godine.

Veštak se podneskom od 15. marta 2004. godine izjasnio na primedbe stranaka. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 25. mart 2004. godine nije održano, jer veštak nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, dok je naredno ročište zakazano za 13. maj, održano. Do kraja 2004. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 8. jun nije održano, jer punomoćnik tužioca nije došao, iako je bio uredno pozvan. Trgovinski sud je na ročištu održano m 27. decembra odredio izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem , a ujedno rešenjem prekinuo postupak i odredio da će se postupak nastaviti na predlog stranaka.

Tužilac je 12. aprila 2005. godine predložio sudu da nastavi postupak, pa je Trgovinski sud 27. juna 2005. godine zakazao ročište za 19. jul, koje nije održano, jer stranke nisu pristupile (tužilac je bio uredno pozvan). Do kraja 2005. godine održano je još samo jedno ročište – 27. septembra.

U toku 2006. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu. Trgovinski sud je rešenjem P. 283/2003 od 22. septembra 2006. godine prekinuo parnični postupak, jer je rešenjem tog suda St. 14/2006 od 6. septembra 2006. godine nad tuženim pokrenut postupak stečaja.

Tužilac je 9. februara 2007. godine predložio da se nastavi parnični postupak, saglasno odredbi člana 217. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Trgovinski sud je rešenjem od 13. marta 2007. godine nastavio postupak, a istoga dana je i održano ročište za glavnu raspravu. Veštak je 31. jula 2007. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje, ali ročište zakazano za 4. septembar 2007. godine nije održano , jer veštak zbog zdravstvenih razloga nije pristupio na to ročište. Do kraja 2007. godine održana su još tri ročišta – 23. oktobra, 27. novembra i 28. decembra, na kome je sud zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P. 636/2007.

Navedenom prvostepenom presudom, u stavu prvom izreke utvrđeno je potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 11.717.026,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. oktobra 2006. godine, pa do isplate; stavom drugim izreke odbijen je preostali deo tužbenog zahteva za utvrđenje potraživanja tužioca prema tuženom u iznosu od 18.429.311,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. oktobra 2005. godine, pa do isplate; stavom trećim izreke odbačena je tužba za deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da sud utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom na ime uglavničene zakonske zatezne kamate u iznosima od 29.482,45 dinara, 16.086,00 dinara, 44.296,00 dinara, 12.806,16 dinara, 34.665,20 dinara, 540.472,70 dinara i 6.737.650,40 dinara; stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je presudom Pž. 3348/08 od 26. marta 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu Trgovinskog suda u Zrenjaninu P. 636/07 od 28. decembra 2007. godine u delu stava drugog izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi da tužilac ima potraživanje prema tuženom u iznosu od 18.429.311,70 dinara, sa kamatom od 26. oktobra 2006. godine do isplate i u trećem stavu izreke; stavom drugim izreke drugostepene presude ukinuta je prvostepena presuda u delu drugog stava izreke u kome je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 18.429.311,70 dinara za period od 25. oktobra 2005. godine pa do 24. oktobra 2006. godine, bez vraćanja na ponovno odlučivanje; stavom trećim izreke ukinuto je rešenje o troškovima spora sadržano u četvrtom stavu izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 3348/08 od 26. marta 2009. godine, u delu u kome nije uspeo u sporu, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 117/10 od 16. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac, suprotno imperativnoj odredbi člana 96. stav 1. Zakona o stečajnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 84/04), podneo tužbu u delu zahteva za utvrđenje potraživanja po osnovu uglavničene kamate na ime glavnog duga, jer tužilac nije prijavio potraživanje u stečajnom postupku po tom osnovu, pa su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da nisu postojali procesni uslovi za podnošenje tužbe u tom delu; da se tužba za utvrđenje potraživanja može podneti samo na osnovu odluke stečajnog suda o uputu na parnicu; da je odredbom člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku, propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, a stavom 3. istog člana je propisano da na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke; da je tužilac u žalbi, pored pobijanja prvostepene presude u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za iznos glavnog duga od 18.429.311,70 dinara, pobijao prvostepenu presudu i u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate na navedeni iznos od 25. oktobra 2005. godine; da kako je u preciziranom tužbenom zahtevu u podnesku od 11. decembra 2007. godine tužilac opredelio isplatu zatezne kamate na period od 25. juna 2006. godine do isplate, pravilno je drugostepeni sud otklonio povredu učinjenu od strane prvostepenog suda na koju je ukazano u žalbi, na taj način što je ukinuo prvostepenu presudu, bez vraćanja na ponovni postupak, jer je odlučeno o zahtevu koji nije postavljen od strane tužioca; da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke u postupku bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o zajedničkom ulaganju od 2. decembra 1994. godine; da je predmet tog ugovora proizvodnja živinskog mesa zajedničkim ulaganjem u tov; da je tužilac bio u obavezi da kao svoje ulaganje u predmetnoj proizvodnji obezbedi 12.450 komada jednodnevih pilića, neophodnu količinu stočne hrane prema klauzuli „franko farma“, po dinamici isporuke koju zahteva tehnologija proizvodnje; da je obaveza tuženog bila da pripremi objekat na farmi, da obezbedi električnu energiju, zemni gas i grejanje, lekove i vakcine, te osigura objekat i živinu od požara i obezbedi radnu snagu, te da se stara o kvalitetu stočne hrane i da o tome redovno obaveštava tužioca, da tovi „brojlere“ do prosečne težine od 1,8 kilograma i da tužiocu pripada 40% mesa, a po ugovoru od 24. aprila 1995. godine tužiocu pripada 60% od ukupne količine pilećeg mesa; da je na osnovu izjave saslušanog svedoka S. Č, koji je u spornom periodu za tužioca vršio komercijalne poslove, utvrđeno da su stranke pri zaključenju ugovora imale u vidu način obrade „gril-obrada“ bez delova glave i donjih delova nogu; da je tov pilića po ugovoru od 2. decembra 1994. godine, a uporedo sa tim i klanje završeno sredinom februara meseca 1995. godine; da je klanje pilića po ugovoru od 24. aprila 1995. godine završeno 19. jula 1995. godine; da je stav nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca po ugovoru od 2. decembra 1994. godine zastarelo, a potraživanje po ugovoru od 24. aprila 1995. godine neosnovano, pa je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu od 18.429.311,70 dinara, sa kamatom od 26. oktobra 2006. godine pa do isplate, odbijen kao neosnovan; da revizijski sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da potraživanja po ugovorima koji su predmet ovoga spora zastarevaju u roku od tri godine koji je propisan odredbom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima; da je ugovorima o zajedničkom ulaganju od 2. decembra 1994. godine i 24. aprila 1995. godine regulisana kratkoročna poslovna saradnja ugovornih strana zasnovana na zajedničkim ulaganjima u tov pilića, čiji proizvodni ciklus iznosi maksimalno dva meseca; da u prilog stava da se radi o ugovorima o kratkoročnoj poslovnoj saradnji, govori i činjenica da je po isteku proizvodnog ciklusa po prvom ugovoru od 2. oktobra 1994. godine zaključen ne aneks prvog ugovora, već novi ugovor od 24. aprila 1995. godine koji se od prvog ugovora razlikuje i po tome što su izmenjeni ugovoreni pariteti u pogledu količine mesa (po prvom ugovoru tužiocu je pripadalo 40%, a po drugom ugovoru 60% od ukupne količine mesa), što takođe ukazuje da se radi o dva posebna ugovora koji su po svojoj pravnoj prirodi ugovori o kratkoročnoj poslovnoj saradnji kojima je ugovoren promet roba i usluga; da je tužba u ovom sporu podneta 16. aprila 1999. godine, a tužbeni zahtev se odnosi na novčana potraživanja između parničnih stranaka nastala na osnovu ugovora o zajedničkom ulaganju od 24. aprila 1995. godine; da je tužilac podneskom 27. februara 2001. godine preinačio tužbu, tako što je zahtev proširio i na potraživanje po ugovoru o zajedničkom ulaganju od 2. decembra 1994. godine; da je pravni prethodnik tuženog dug priznao pismeno 18. aprila 1996. godine, a u periodu od 8. avgusta 1996. godine do januara meseca 1997. godine tuženi je isporučio određenu količinu mesa; da navedeno ponašanje tuženog za posledicu ima prekid zastarelosti, a shodno članu 392. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok zastarelosti; da je od januara meseca 1997. godine, u smislu odredbe člana 392. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, trogodišnji rok zastarelosti počeo teći iznova i on je za potraživanje po ugovoru od 2. decembra 1994. godine istekao pre 27. februara 2001. godine kada je sudu podnet zahtev za utvrđenje potraživanja proizišlog iz tog ugovora; da je potraživanje po osnovu ugovora od 2. decembra 1994. godine zastarelo, jer je protekao trogodišnji rok zastarelosti iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima; da se radi o zahtevu za izvršenje ugovorne obaveze, te je stoga neosnovan navod revidenta da je u pitanju sticanje bez osnova i da treba primeniti rok zastarelosti potraživanja propisan odredbom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je zahtev za utvrđenje potraživanja po ugovoru od 24. aprila 1995. godine (preko pravnosnažno utvrđenog iznosa od 11.717.026,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. oktobra 2006. godine do isplate) neosnovan, kako su to pravilno odlučili nižestepeni sudovi i dali razloge koje prihvata i revizijski sud; da za rešenje spornog pitanja da li je bila ugovorena „gril-obrada“, sa ili bez glave i donjih delova nogu, relevantan iskaz svedoka Č. S. koji u spornom periodu kod tužioca obavljao komercijalne poslove, koji je izjavio da je bio upoznat sa činjenicom da je jedini način obrade pilećeg mesa, koji je pravni prethodnik tuženog primenjivao prilikom klanja, bila „gril-obrada“, sa jestivim delovima, ali bez glave i donjih delova nogu, te da su parnične stranke prilikom zaključenja ugovora iz 1995. godine imale u vidu ovaj način obrade i da su to potvrdili i drugi saslušani svedoci.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da je zabranjen prinudni rad, kao i da se ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom (član 26. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu (član 84. stav 1.); da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, kao i da je raspravljanje pred sudom javno i da se može ograničiti samo u skladu s Ustavom (član 142. st. 2. i 3.).

Podnosilac ustavne žalbe se poziva i na povrede člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi s tim ugovorima, zastarevaju za tri godine (član 374. stav 1.); da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (član 392. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. aprila 1999. godine, podnošenjem tužbe Trgovinskom sudu, a da je okončan 16. septembra 201 0. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 11 i po godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u parničnom postupku nije bilo toliko složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi opravdala trajanje postupka od preko 11 godina .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe - Privredno društvo „GRAND export-import“, Zrenjanin , Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga nastalog iz poslovnog odnosa , odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on kao tužilac, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, tužilac, odnosno njegov punomoćnik, nisu došli na ročišta za glavnu raspravu zakazana za 8. jun 2004. i 19. jul 2005. godine, iako su bili uredno pozvani. Pored toga, period od 24. decembra 2002. godine, pa do 12. maja 2003. godine protekao je bez procesne aktivnosti sud a, jer su stranke u tom periodu pokušavale da mirnim putem reše spor. Dakle, period od skoro godinu dana ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje Trgovinskog suda koji nije preduzima o sve zakonom predviđene procesne mere koje su m u stajale na raspolaganju da se postupak efikasno o konča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Dakle, i bez ulaženja u detaljniju analizu toka postupka , činjenica da je parnični postupak trajao 11 i po godina dovoljna je, sama po sebi, da ukaže na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) , ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporene akt e, utvrdio da oni sadrži detaljn a i jasna obrazloženj a zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Ovo posebno imajući u vidu da su sudovi utvrdili da, kako je potraživanje podnosioca ustavne žalbe - Privrednog društv a „GRAND export-import“ prema tuženom nastalo na osnovu ugovora zaključenog 2. decembra 1994. godine, koji po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o kratkoročnoj poslovnoj saradnji ( kojim je ugovoren promet roba i usluga), to je navedeno potraživanje zastarelo, zbog proteka trogodišnj eg rok a zastarelosti propisanog odredbom člana 374. ZOO. Takođe, sudovi su iz činjeničnog stanja utvrđenog na osnovu iskaza svedoka (koji se odnose na način obrade pilećeg mesa ) izveli ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je i po osnovu ugovora od 24. aprila 1995. godine delimično neosnovano potraživanje podnosioca . Ustavni sud je , polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Što se tiče navoda o povredi prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu. Takođe, Ustavni sud ukazuje da nije moglo doći ni do povrede odredaba označenih članom 84. i članom 142. st. 2 . i 3. Ustava, koje propisuju jednakost pravnog položaja na tržištu kao jedno od osnovnih načela ekonomskog uređenja i utvrđuju načela sudstva.

Konačno, razmatrajući navode o povredi prava iz člana 26. stav 3. Ustava, Ustavni sud smatra da se navedena odredba Ustava ne može dovesti ni u kakvu pravnu i logičku vezu sa sadržinom osporenih ak ata i parničnim postupkom u kome su t i akt i donet i.

Na osnovu navedenog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu Branka Galića, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da on nije bio parnična stranka u predmetnom postupku, već zakonski zastupnik podnosioca Privrednog društva „GRAND export-import“. Stoga je Ustavni sud utvrdio da Branko Galić nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe u smislu člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je u tački 2. izreke odbacio njegovu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene materijalne pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, između ostalih, Odluku ovog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti