Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, utvrđujući da je parnični postupak trajao nerazumno dugo, preko 12 godina. Odbacuje se deo žalbe protiv meritornih presuda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. P, B. P. i J. P, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, n a sednici Veća održanoj 14. maja 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. P, B. P. i J. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pokrenut pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 909/2000, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89061/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

3. Odbacuje se ustavna žalba podnosilaca iz tačke 1. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7211/11 od 15. oktobra 2012. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89061/10 od 13. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. P, B. P. i J. P, svi iz Beograda su 8. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Z. J. Đ, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89061/10, kao i protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89061/10 od 13. jula 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7211/11 od 15. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 58. i člana 59. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je još 1999. godine njihov pravni prethodnik, suprug i otac, T. P, podneo tužbu protiv tužene, svoje sestre, P. P, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je njegov otac M. P. zaključio sa P. P, kao i radi utvrđenja prava svojine na konkretnoj nepokretnosti, sa određenim udelima kako je navedeno u tužbenom zahtevu; da je osporenim presudama utvrđeno da je sada pok. T. P. stekao pravo svojine po osnovu zakonskog nasleđivanja sa 5,25% od svoje majke i sa 2,625% na konkretnoj nepokretnosti; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i utvrdio da je udeo pok. T. u sticanju predmetne kuće 10/100 idealnih delova, kao i da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju u delu kojim je pok. M. P. raspolagao nepokretnom imovinom iz tog ugovora za još 5,405 idealnih delova nepokretnosti, ne utvrdivši pravo svojine u korist pok. T. za navedeni udeo; da shodno odredbi člana 76. stav 3. Zakona o državnom premeru i katastru, prema kojoj se pravo susvojine upisuje u korist imalaca prava po određenim udelima u odnosu na celinu nepokretnosti, osporene presude nisu podobne za uknjižbu prava svojine u korist sada pok. T. P. sa 17,875 idealnih delova nepokretnosti, a kako je to osporenim presudama odlučeno; da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na nalazu veštaka da je doprinos tužioca u sticanju predmetne kuće 10%, dok prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje istog veštaka; da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je predmetni postupak trajao 12 godina; da nije pravilno odlučeno o troškovima postupka, s obzirom na to da je tužilac uspeo sa oko trećinom tužbenog zahteva, a tuženi nije uopšte uspeo sa protivtužbenim zahtevom. Predložili su da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena označena ustavna prava i da poništi osporene sudske odluke. Naknadu štete nisu tražili.

Dopunom ustavne žalbe od 9. maja 2014. godine podnosioci su tražili naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89061/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe T. P. je, 6. aprila 2000. godine, podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene, svoje sestre P. P, radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju koji je tužena sačinila sa pok. ocem M. P, kao i ostaviočevog testamenta. U tužbi je naveo: da su njegovi roditelji umrli, i to prvo majka, sada pok. J, a kasnije i otac, sada pok. M. koji je nakon smrti supruge J. sastavio testament pred svedocima kojim je raspolagao kućama u B, kućom sa placem na T. i kućom sa placem u D. kod B, kao i ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je raspolagao kućom u G. 66 u Beogradu u korist tužene; da je tužba podneta radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju i testamenta iz razloga što je pok. M. raspolagao celom kućom u ulici G. broj 66 iako iza pok. J. nije vođena ostavinska rasprava a ista kuća predstavlja zajedničku imovinu M. i J, te je momentom smrti J. tužilac postao vlasnik dela te kuće, pa je stoga M. spornim ugovorom i testamentom raspolagao i imovinom tužioca; da kuća u D. kod B. i na T. nije imovina pokojnog M. već imovina tužioca, a da se sporni testament ima smatrati opozvanim u delu koji se odnosi na kuću u G. 66 jer je ista predmet i spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Predmet je dobio broj P. 909/2000.

Pred Petim opštinskim sudom u Beogradu održano je tri ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u sporni testament i ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i dokumentaciju iz Katastra nepokretnosti.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 909/2000 od 23. novembra 2000. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5658/02 od 29. oktobra 2002. godine ukinuta je ožalbena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 909/2000 od 23. novembra 2000. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 3100/02 i održana su četiri ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane veštaka aktuarske struke, saslušan je veštak, dok dva ročišta nisu održana, i to jedno zbog nestanka struje u sudu, a jedno zbog bolesti postupajućeg sudije.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3100/02 od 23. februara 2006. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da su ništavi ugovor o doživotnom izdržavanju overen od strane Petog opštinskog suda u Beogradu 25. aprila 1996. godine pod brojem 319/96 i pismeni testament pok. M. P. sačinjen 9. aprila 1996. godine pred svedocima, proglašen pred Petim opštinskom sudom u Beogradu 14. septembra 1999. godine u predmetu O. 677/99, i to u odnosu na deo od 22,28% kuće u ulici G. broj 66; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na 77,72% imovine iz stava prvog izreke presude, kao i u odnosu na pokretne stvari koje se nalaze u kući iz stava prvog izreke; u stavu trećem izreke odbačena je tužba u delu koji se odnosi na utvrđivanje ništavosti testamenta iz stava prvog izreke u delu koji se odnosi na konkretne katastarske parcele, a u stavu četvrtom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 137.500,00 dinara.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7431/06 od 5. jula 2007. godine ukinuta je prvostepena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3100/02 od 23. februara 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je dobio broj P. 3072/07.

Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3072/07 od 5. marta 2008. godine prekinut je postupak zbog smrti tužene, a nastavljen je 27. novembra 2008. godine, jer je zakonski naslednik pok. tužene, njen sin N. P. stupio u parnicu na mesto tužene. Tužbeni zahtev je preciziran 25. marta 2009. godine.

Pred prvostepenim sudom održano je ukupno 11 ročišta, na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušane su parnične stranke u više navrata, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak, pribavljeni su određeni podaci od Republičkog zavoda za statistiku, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Tuženi je podneo protivtužbu i rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 3072/07 od 6. maja 2009. godine spojeni su postupci po tužbi i protivtužbi.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji od 2010. godine, predmet je dobio broj P. 79822/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 79822/10 od 9. novembra 2010. godine prekinut je postupak zbog smrti tužioca. Pravni sledbenici tužioca, ovde podnosioci ustavne žalbe, njegova supruga i deca su 11. novembra 2010. godine tražili nastavak postupka i sud je doneo rešenje P. 79822/10 od 26. novembra 2010. godine kojim je postupak nastavljen.

Tužioci su na ročištu od 11. februara 2011. godine povukli tužbu u delu kojim su tražili da se utvrdi ništavost testamenta od 9. aprila 1996. godine i Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P. 89061/10 od 31. marta 2011. godine utvrdio da je tužba povučena u tom delu.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89061/10 od 13. jula 2011. godine je: u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se utvrdi da je pok. T. P. suvlasnik na kući u G. br. 66 u B, na katastarskoj parceli 6506/10, sa placem i garažom na placu, sa udelom od 48/100 idealnih delova te imovine, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici; u stavu drugom izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je pok. T. stekao pravo svojine po osnovu zakonskog nasleđivanja sa 5,25% (tj. 42/800) idealnih delova kuće – nepokretnosti, što je tuženi N. P. dužan da prizna i trpi da se u zemljišnim knjigama izvrši odgovarajući upis prava svojine u korist pok. T. P; u stavu trećem izreke usvojen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je pok. T. stekao pravo svojine po osnovu zakonskog nasleđivanja sa 2,625% (tj. 21/800) idealnih delova iste nepokretnosti kao zakonski naslednik iza svog brata sada pok. D. P, što je tuženi dužan da prizna i trpi da se u zemljišnim knjigama izvrši odgovarajući upis prava svojine u korist pok. T. P; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu da se obaveže tuženi da pok. T. P. preda u posed putem deobe suvlasnički posed nepokretnosti u G. br. 66 u B; u stavu petom izreke usvojen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu broj 319/96 od 25. aprila 1996. godine, i to u delu kojim je pok. M. P. raspolagao nepokretnom imovinom iz tog ugovora sa 12,47 idealnih delova te nepokretne imovine, što je tuženi dužan da prizna i trpi; u stavu šestom izreke odbijen je zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je pok. M. P. raspolagao nepokretnom imovinom iz tog ugovora sa preostalih utuženih 43,405 idealnih delova te nepokretne imovine, a što je tuženi dužan da prizna i trpi; u stavu osmom izreke presude odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je doprinos sada pok. P. P. u sticanju nepokretnosti (kuće sa placem u M. I.) 30% idealnih delova te nepokretnosti, što je pok. T. P. dužan priznati, pa joj putem fizičke deobe ustupiti njen deo ili platiti protivvrednost njenog dela; u stavu devetom izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7211/11 od 15. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 89061/10 od 13. jula 2011. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i osmom izreke presude i odluka o troškovima postupka iz stava devetog izreke presude; u stavu drugom izreke preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 89061/10 od 13. jula 2011. godine u stavovima prvom i šestom izreke presude, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je sada pok. T. P. suvlasnik na kući u G. br. 66 u B, na katastarskoj parceli 6506/10, sa placem i garažom na placu, sa udelom od 10/100 idealnih delova ove nepokretnosti, po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, i utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu broj 319/96 od 25. aprila 1996. godine u delu kojim je pok. M. P. raspolagao nepokretnom imovinom iz tog ugovora za još 5,405 idealnih delova te nepokretnosti, što je tuženi N. P. dužan da prizna i trpi; u stavu trećem izreke je u preostalom delu stavova prvog i šestog izreke presude, preko udela od 10/100 idealnih delova nepokretnosti iz stava prvog izreke presude do traženog udela od 48/100 idealnih delova, i u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju preko 5,405 idealnih delova a do traženih 43,105 idealnih delova, odbijena kao neosnovana žalba tužilaca-protivtuženih i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. br. 89061/10 od 13. jula 2011. godine; u stavu četvrtom izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da ocenom utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza drugostepeni sud nalazi da tužilac, sada pok. T , nije imao učešće u sticanju nepokretnosti, kuće u ulici G. u B. u udelu od 48/100 idealnih delova, te navedena imovina predstavlja imovinu supružnika, roditelja sada pok. T. i njegove sestre, tužene, sada pok. P; da ovakav stav drugostepeni sud zasniva na okolnosti da tužilac nije dokazao da je svojim sredstvima učestvovao u kupovini nepokretnosti, placa na kome je izgrađena kuća, a suprotno navodima i iskazu tužioca proizlazi da su sredstva za kupovinu placa podignuta sa štedne knjižice oca tužioca, sada pok. M . P; da drugostepeni sud prihvata nalaz i mišljenje sudskog veštaka da je doprinos tužioca u sticanju kuće u ul. G . br. 66 u B . neznatan, u delu od 10% u odnosu na preostali doprinos u sticanju roditelja tužioca; da je drugostepeni sud utvrdio da je tužilac, sada pok. T. po osnovu sopstvenog doprinosa suvlasnik na nepokretnosti iz stava jedan izreke u delu od 10/100 idealnih delova; da drugostepeni sud prihvata razloge pobijane odluke da tužena P. nema doprinosa u sticanju parcele u M. I, na kojoj je izgrađena kuća u toku trajanja porodične zajednice roditelja i njihove dece, sada pok. T. i pok. P; da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev o kome je odlučeno stavovima dva i tri izreke pobijane presude, jer kako je tužilac udeo svoje majke opredelio u visini od 21/100 idealnih delova, a tuženi nije dokazao da je otac tužioca i sada pok. P. u sticanju nepokretnosti uneo svoju posebnu imovinu, pravilna je odluka da tužiocu, kao zakonskom nasledniku, pripada ¼ dela po osnovu nasleđa iza pok. majke, kao i nasledni deo od ¼ zaostavštine sada pok. D. P, brata tužioca i tužene P; da je ceneći činjenice o kojima su dati razlozi, kao i okolnost da tuženi ne osporava da je tužilac učestvovao u sticanju nepokretnosti iz stava jedan izreke pobijane presude, drugostepeni sud preinačio pobijanu presudu u stavu prvom izreke i usvojio tužbeni zahtev od 10/100 idealnih delova, i u odnosu na tako usvojen tužbeni zahtev preinačio prvostepenu presudu utvrđujući da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju za deo od 5,405 idealnih delova nepokretnosti koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju; da je prvostepeni sud pravilno odbio zahtev tužioca da mu tuženi preda u posed putem deobe suvlasnički posed na nepokretnosti u G . br. 66 u B , jer tužilac, kao suvlasnik na osnovu člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa , ima pravo da stvar drži i da se njome koristi zajedno sa ostalim suvla snicima srazmerno svom delu, ne povređujući prava ostalih suvlasnika, a na osnovu člana 16. istog zakona ima pravo da u svako vreme zahteva deobu stvari; da zahtev za predaju u posed putem deobe predstavlja predlog da se izvrši deoba suvlasničke stvari, a o takvom predlogu odlučuje se po pravilima vanparničnog postupka; da sud u parničnom postupku odlučuje samo o zahtevu da se suvlasniku omogući korišćenje stvari zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno suvlasničkom delu, a takav zahtev nije istaknut u ovom postupku; da je pravilno odbijen protivtužbeni zahtev, jer sada pok. P. P . nema učešća u sticanju nepokretnosti koja je predmet protivtužbenog zahteva ; da je tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine od 30/100 idealnih delova neosnovan i iz razloga što je nepokretnost pre podnete protivtužbe otuđena trećem licu, tako da tužilac-protivtuženi u odnosu na tako predloženi tužbeni zahtev nije pasivno legitimisan; da je potvrđena odluka o troškovima prvostepenog postupka u smislu da svaka stranka snosi svoje troškove , jer je prvostepeni sud, na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku , pravilno odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu su se podnosioci ustavne žalbe pozva li, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa z akonom.

Članom 59. Ustava, između ostalog, utvrđeno je da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka , bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen šest godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u ovom parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja t užbe pravnog prethodnika podnosilaca – 6. aprila 2000. godine , pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da pretežnu odgovornost za dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je posle prvog ukidanja presude od strane drugostepenog suda, odlučio posle tri godine i četiri meseca a posle drugog ukidanja, prvostepeni sud je odluku doneo posle tri godine i osam meseci.

Po oceni Ustavnog suda, ukupno trajanje predmetnog postupka od deset i po godina se ne može opravdati čak ni nesumnjivom složenošću spora, te navedena dužina postupka , koja u značajnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku , predstavlja nerazumno trajanje postupka , kako po stavovima ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava . Dakle, po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka leži na parničnom sudu koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka doprinelo i ukidanje nižestepenih odluka od strane drugostepenog suda . Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70767/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 89061/10 (inicijalno predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 909/2000), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U pogledu zahtava za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neblagovremen, budući da, saglasno članu 85. Zakona o Ustavnom sudu, nije istaknut u ustavnoj žalbi podnetoj 8. decembra 2012. godine, već tek u podnesku od 9. maja 2014. godine. Stoga je navedeni zahtev odbačen kao neblagovremen u tački 2. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 89061/10 od 13. jula 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7211/11 od 15. oktobra 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao viši sud i da još jednom, nakon redovnih sudova k ao revizijski sud preispita zakonitost osporenih presuda. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosioci ustavne žalbe obrazlažu, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, pogrešnom primenom materijalnog prava kao i pogrešnom ocenom izvedenih dokaza.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili abritr erne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi osporene presude doneli bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosilaca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da su postupajući sudovi dovoljno jasno i argumentovano obrazložili svoje odluke, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da su Prvi osnovni sud u Beogradu, kao prvostepeni sud i Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, u svojim odlukama dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe koji se odnosi na poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju.

Po oceni Suda, u osporenim presudama su na ustavnopravno prihvatljiv način navedeni razlozi za odbijanje tužbenog zahteva za predaju u posed putem deobe suvlasničkog poseda na konkretnoj nepokretnosti, jer zahtev za predaju u posed putem deobe predstavlja predlog da se izvrši deoba suvlasničke stvari, a o takvom predlogu odlučuje se po pravilima vanparničnog postupka, te sud u parničnom postupku odlučuje samo o zahtevu da se suvlasniku omogući korišćenje stvari zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno suvlasničkom delu, a takav zahtev nije istaknut u ovom postupku.

Takođe, osporenim presudama je na ustavnopravno prihvatljiv način odlučeno i o troškovima postupka, u smislu da svaka stranka snosi svoje troškove, primenom odredaba čl. 149, 150. i 161. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud ukazuje, da u okviru prava na pravično suđenje postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali, a što je u osporenim presudama i učinjeno.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči da se neko imovinsko pravo ne može izgubiti, odnosno u svom obimu ili sadržini umanjiti kroz pravnosnažnu odluku nadležnog suda donetu u zakonito sprovedenom postupku.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti