Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno odbacio reviziju podnosioca kao nedozvoljenu, iako je u sporovima zbog diskriminacije, na kojima se tužba zasnivala, revizija uvek dozvoljena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Predrag Ćetković, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. marta 2015. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1515/12 od 7. novembra 2012. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 84474/10.
4. Odbacuju se zahtevi podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. B. B . iz Beograda izjavio je , 15. novembra 2013. godine, preko punomoćnika V . B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84474/10 od 13. decembra 2011. godine, presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1515/12 od 7. novembra 2012. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju.
U ustavnoj žalbi, pored ostalog, navedeno je: da je podnosilac ustavne žalbe ratni vojni rezervista sa prebivalištem u Beogradu i da je učestvovao u borbenim dejstvima tokom 1999. godine; da je Republika Srbija rezervistima sa juga Srbije, koji su bili u istoj situaciji kao i podnosilac , isplatila pomoć od po 200.000 dinara svakom na osnovu sporazuma Vlade Republike Srbije i „Štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista“ iz sedam nerazvijenih opština Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace, zaključenog 11. januara 2008. godine i Zaključka Vlade od 17. januara 2008. godine, uz obavezu rezervista da se odreknu tužbenih zahteva koji su imali po osnovu neisplaćenih „ratnih dnevnica“; da je podnosilac 8. juna 2009. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu radi sticanja bez osnova i naknade nematerijalne štete izazvane diskriminatorskim postupanjem tužene Republike Srbije, smatrajući da razlikovanje rezervista po osnovu prebivališta predstavlja diskriminatorsko postupanje; da je pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ljudskih prava izazvane diskriminatorskim postupanjem tužene; da je 15. januara 2013. godine tužilac izjavio reviziju protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1515/12 od 7. novembra 2012. godine, koja je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/13 od 11. jula 2013. godine odbačena kao nedozvoljena; da je podnosilac izjavio reviziju samo iz razloga što je pri istom činjeničnom i pravnom osnovu Vrhovni kasacioni sud već meritorno odlučivao o revizijama, smatrajući iz tih razloga da je taj pravni lek delotvoran; da je do povrede načela zabrane diskriminacije došlo po osnovu ličnog svojstva podnosioca – njegovog prebivališta, zbog čega smatra da je stavljen u nepovoljniji položaj od lica u identičnim situacijama kojima su ispla ćene „ratne dnevnice“; da povreda prava na imovinu proizlazi iz navedene diskriminacije; da povreda prava na pravično suđenje postoji - a) zbog toga što su u identičnim predmetima u drugostepenom postupku postupali Viši sud i Apelacioni sud, koji su zauzimali različite pravne stavove oko istih pitanja, b) zbog paušalne primene merodavnog prava, jer Viši sud u Beogradu nije prebivalište tretirao kao lično svojstvo, v) zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku i d) zbog povrede prava na pristup sudu, jer je Vrhovni kasacioni sud odbio da odluči o reviziji koja je uvek dozvoljena na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije; da podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku „zbog četvorogodišnjeg trajanja jednostavnog postupka koji je ex lege hitan “. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i zahtev da mu se naknade troškovi zastupanja pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. juna 2009. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi isplate duga nastalog neisplaćivanjem „ratnih dnevnica“ za period od 24. marta 1999. godine, pa do 24. juna 1999. godi ne u ukupnom iznosu od 6.850 dinara i naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara. U tužbi je, pored ostalog, još navedeno: da tužiocu nije isplaćena naknada po osnovu učešća u ratu tokom 1999. godine; da kako su drugim vojnim rezervistima iz nerazvijenih opština (Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace), na osnovu Sporazuma od 11. januara 2008. godine zaključenog između Vlade Republike Srbije i „Štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista“ (iz navedenih opština) , isplaćene zaostale „ratne dnevnice“, a tužiocu nisu, to on smatra da je diskriminisan u odnosu na navedene rezerviste; da je na opisani način povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, te da je opisana povreda kod tužioca izazvala osećaj poniženosti, manje vrednosti i odsustvo sigurnosti u pogledu postupanja tužene prema njemu, zbog čega tužilac potražuje naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara.
Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenom presudom P. 84474/10 od 13. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovan istaknuti prigov or apsolutne nenadležnosti suda; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan istaknut prigovor mesne nenadležnosti suda ; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati 200.000 dinara, sa pripadaj ućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izvršila akt neposredne diskriminacije iz čl. 6. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije, jer tužilac nije, na osnovu nekog ličnog svojstva, stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druge ratne vojne rezerviste.
Postupajući po žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1515/12 od 7. novembra 2012. godine, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 84474/10 od 13. decembra 2011. godine; u stavu drugo m izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužene da se obaveže tužilac da joj naknadi troškove postupka. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno zaključio da nije bilo diskriminatorskog postupanja prema tužiocu; da je diskriminatorsko postupanje u smislu Zakona o zabrani diskriminacije samo ono pravljenje razlike koje se zasniva na ličnom svojstvu; da tužilac nije naveo u odnosu na koje lično svojstvo je tužena pravila razliku prilikom isplate dnevnica između njega i drugih lica kojima su dnevnice isplaćene; da činjenica da je jednoj grupi lica koja su organizovala štrajkačke odbore i pregovarali sa Vladom Republike Srbije isplaćena određena novčana naknada, a drugima nije, ne predstavlja diskriminatorsko ponašanje, jer tužilac nije dokazao da su postojali drugi štrajkački odbori koji su hteli da zaključe sporazum sa Vladom, a da Vlada to nije htela da učini.
Tužilac je izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja, pored ostalog, navedeno je: da je Viši sud u Beogradu u drugostepenoj presudi naveo da je pravilno prvostepeni sud zaključio da u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, nema odgovornosti za štetu koju državni organ prouzrokuje trećim licima, jer bi odgovornost tužene postojala kada bi uskratila isplatu dnevnice i pored postojanja pravnosnažne izvršne odluke i na taj način vršila selekciju izvršenja obaveza; da u konkretnom slučaju, obaveza tužene nije ustanovljena pojedinačnim aktom, pa ne postoji nepoštovanje određenog pojedinačnog akta tužene, što znači da tužilac nije diskriminisan, odnosno doveden u neravnopravni položaj u odnosu na druga lica, te stoga nije pretrpeo nematerijalnu štetu; da je, prema tome, imajući u vidu celokupan činjenični i pravni osnov od koga zavisi ocena dozvoljenosti revizije u tom predmetu, Vrhovni kasacioni sud zaključio da ce u konkretnom slučaju radi o obligaciono-pravnoj zaštiti, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a ne o sporu iz Zakona o zabrani diskriminacije u kome je revizija uvek d ozvoljena, na osnovu odredbe člana 41. stav 4. tog zakona, bez obzira na obrazloženje nižestepenih sudova kojima se odgovara na navode tužioca; da se ocena o postojanju diskriminacije zbog pojedinačne sudske odluke ostvaruje u postupku po ustavnoj žalbi pred Ustavnim sudom, budući da predmet ovakve ocene po Zakonu o zabrani diskriminacije ne može biti tužba u p arničnom postupku protiv pojedinačne sudske odluke; da je odredbom člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku regulisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da je odredbom člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik PC“, broj 111/09) regulisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama t og zakona; da kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za ocenu prava na dozvoljenost revizije od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca nije dozvoljena na osnovu odredaba člana 394. stav 2. Z akona o parničnom postupku i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.
4. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije i prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58 . Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Protokola, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1:); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik PC“, broj 22/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) ( u daljem tekstu: ZPP) i Zakona o obligacionim odnosima ( „Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO).
Odredbama Zakona o zabrani diskriminacije je propisano: da se tim zakonom uređuje opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije (član 1. stav 1.); da u tom zakonu - 1) izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva), 2) izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije, 3) izraz „građanin“ označava lice koje je državljanin Republike Srbije, 4) izraz „organ javne vlasti“ označava državni organ, organ autonomne pokrajine, organ jedinice lokalne samouprave, javno preduzeće, ustanovu, javnu agenciju i drugu organizaciju kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu, Republika, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava (član 2. stav 1.); da svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu sudu, da se u postupku shodno primenjuju odredbe zakona o parničnom postupku, da je postupak hitan, kao i da je revizija uvek dopuštena (član 41.).
Odredbama člana 394. ZPP bilo je propisano da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu stranke mogu izjaviti reviziju , u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao i da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno.
Odredbom člana 172. stav 1. ZOO je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.
5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.
Analizirajući osporeno rešenje, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud našao da, u konkretnom slučaju, revizija nije dozvoljena, jer se radi o obligaciono-pravnoj zaštiti zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa u smislu člana 172. ZOO (gde vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi novčani cenzus određen odredbom člana 394. stav 2. ZPP), a ne o sporu proisteklom iz Zakona o zabrani diskriminacije, bez obzira na obrazloženje nižestepenih sudova kojima se odgovara na navode podnosioca ustavne žalbe. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe pored zahteva za isplatu neisplaćenih „ratnih dnevnica“ za period od 24. marta 1999. do 24. juna 1999. godine, istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti u iznosu od 200.000 dinara. Što se tiče tužbenog zahteva , isti treba shvatiti kao tužiočevu tvrdnju da iz činjenica navedenih u tužbi proističe pravna posledica o kojoj sud treba da odluči. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da podnosilac povredu prava ličnosti vidi u diskriminatorskom postupanju tužene Republike Srbije koja je tzv. „ratne dnevnice“ na osnovu predmetnog Sporazuma od 11. januara 2008. godine isplatila samo ratnim veteranima sa područja sedam nerazvijenih opština (Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace). Iz tako navedenih činjenica proizlazi da je tužbeni zahtev , tačnije deo zahteva, zasnovan na tvrdnji o postojanju diskriminatorskog postupanja tužene u pogledu isplate tzv. „ratnih dnevnica“ , što dalje, po mišljenju Ustavnog suda, u ovom konkretnom slučaju, uslovljava i obavezu primene odredbe člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, kojom je, kao što je već navedeno , propisano da je revizija uvek dozvoljena.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da revizija koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljena u pogledu zakonskog osnova za njeno izjavljivanje, kako to proizlazi iz obrazloženja osporenog revizijskog rešenja. Ustavni sud, ne prejudicirajući kakav bi stvaran ishod revizijskog postupka trebalo da bude, smatra da Vrhovni kasacioni sud ima obavezu da, saglasno odredb i člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije , u vezi sa odredbom člana 394. stav 3. ZPP, odluči u meritumu o osnovanosti revizije podnosioca ustavne žalbe.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio žalbu i utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 348/2013 od 11. jula 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, dok je u tački 2. izreke poništio osporeno rešenje, kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, i odre dio da Vrhovni kasacion i sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1515/12 od 7. novembra 2012. godine.
7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ne navodi konkretne i činjenično zasnovane razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi tog ustavnog prava, već se samo usputno i neobrazloženo, u vidu jedne rečenice ( „da povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji zbog četvorogodišnjeg trajanja jednostavnog postupka koji je ex lege hitan “), pozvao na povredu ovog označenog ustavnog prava, ne iznoseći bilo kakve relevantne okolnosti koje bi ukazivale na eventualne propuste u radu i procesnu neefikasnost parničnih sudova. Formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Pored toga, sama činjenica da je parnični postupak pravnosnažno okončan nakon tri godine i pet meseci, odnosno da je u tri sudske instance ukupno trajao četiri godine dovoljno govori da se njegova dužina ne može okarakterisati kao nerazumna.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 3. izreke.
8. Ustavni sud se nije upuštao u razmatranje navod a o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu , zajemčenih odredbama čl. 21. i 58. Ustava, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica povrede prava poništajem osporenog akta. Iz istih razloga, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, rešavajući kao u tački 4. izreke.
Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine , na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).
9. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku, zbog njenog značaja za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
10. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.