Utvrđena povreda Ustava zbog odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Odredbe sporazuma kojim se zaposleni odriče prava na sudsku zaštitu i naplatu neisplaćenih zarada su ništave, jer su suprotne članu 60. stav 4. Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Fatime Crnovršanin iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Fatime Crnovršanin izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1490/09 od 24. novembra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnositeljke Ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Višem sudu u Novom Pazaru da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Fatima Crnovršanin iz No vog Pazara je 6. januara 2010. godine, preko punomoćnika - advokata Refije Garibović iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1490/09 od 24. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

Osporene presude podnositeljka pobija navodeći da su ih postupajući sudovi doneli bez ulaženja u suštinu pravne stvari, zasnivajući ih na odredbama člana 177. stav 1. i člana 179. stav 9. Zakona o radu. Dalje je navedeno da je, saglasno odredbama Zakona o radu, poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati neisplaćene zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da se niko tih prava ne može odreći. Takođe je navedeno da je prilikom zaključenja predmetnog sporazuma „bilo prevare, zablude i prisile“. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene pojedinačne akte i nadoknadi podnositeljki nematerijalnu štetu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je tužbom, podnetom Opštinskom sudu u Novom Pazaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) tražila da se ponište odredbe čl. 4, 5. i 6. sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza broj 499 od 28. decembra 2007. godine, zaključenog između tužilje i tuženog Fabrike za proizvodnju konfekcije i trikotaže AD „Raška“ iz Novog Pazara (u daljem tekstu: sporazum), dok je eventualnim tužbenim zahtevom tražila raskid navedenog sporazuma.

Predmet sporazuma je regulisanje međusobnih prava i obaveza između preduzeća i zaposlene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao i potraživanja u vezi svih neisplaćenih zarada, naknada, poreza i doprinosa vezanih za ugovor o radu broj 194/162 od 18. marta 2003. godine, zaključen između preduzeća i zaposlene (član 1.). U članu 2. utvrđeno je da potpisivanjem ovog sporazuma prestaje važnost ugovora o radu broj 194/162 od 18. marta 2003. godine, i da se zaposleni odriče svih prava po navedenom ugovoru o radu. Odredbom člana 4. sporazuma je propisano da se njegovim potpisivanjem zaposlena odriče prava da će sudskim putem ili na bilo koji drugi način zahtevati isplatu neisplaćenih zarada, regresa, toplog obroka i svih ostalih primanja po bilo kom osnovu nastalih u periodu pre potpisivanja sporazuma, a koji joj pripadaju po zakonu, kao i da se zaposlena odriče prava tužbe i predloga za izvršenje pred nadležnim sudom, te svih presuda i pismena donetih pred nadležnim sudom, kao i advokatskih potraživanja nastalih vođenjem sudskih procesa. Odredbom člana 5. sporazuma je propisano da je zaposlena dužna da dostavi poslodavcu validnu ispravu o povlačenju svih tužbenih zahteva i pismena, kao i dokaz o povlačenju ovlašćenja advokatima datim prilikom vođenja postupka, a shodno članu 4. sporazuma, da bi mogla ostvariti svoja prava iz socijalnog programa. Odredbom člana 6. sporazuma je predviđeno da su zaključenjem ovog sporazuma utvrđena sva prava i potraživanja zaposlene prema poslodavcu i da je zaposlena saglasna da je poslodavac već regulisao obaveze prema zaposlenoj, te da realizacijom člana 3. sporazuma od strane poslodavca zaposlena nema prava na nova potraživanja, te da je saglasna da su ista prava i obaveze regulisana u smislu člana 1. prema zaposlenoj i da daljih potraživanja nema po bilo kom osnovu. Odredbom člana 7. spornog sporazuma je utvrđeno da se zaposlenoj isplaćuje iznos od 366.890 dinara shodno sporazumu i socijalnom programu, kao i da sva prava i obaveze iz radnog odnosa prestaju danom isplate celokupnog iznosa, dok je članom 8. propisano da zaposlena sporazum zaključuje dobrovoljno, bez prinude, pretnje, ucene i zablude i njegovim potpisivanjem se odriče svih svojih potraživanja od poslodavca. Sporazum su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.

Osporenom presudom Opštinskog suda P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ponište odredbe čl. 4, 5. i 6. sporazuma, dok je u stavu drugom odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila raskid sporazuma. Stavom trećim izreke presude obavezana je tužilja da plati tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 27.000 dinara.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Novom Pazaru (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo osporenu presudu Gž1. 1490/09 od 24. novembra 2009. godine kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Okružni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz tačke 12) citirane zakonske odredbe na koju se u žalbi ukazuje, jer pobijana presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama i može se sa sigurnošću ispitati; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja kao radnik kod tužene proglašena tehnološkim viškom i po tom osnovu joj je prestao radni odnos zaključno sa 28. decembrom 2007. godine; da je rešenje o prestanku radnog odnosa konačno; da je tužilja sa tuženom zaključila sporazum 28 . decembra 2007. godine, koji je prethodio donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa, a predmetni sporazum su potpisali tužilja lično, predsednik sindikata tužene i tužena; da su sporazumom regulisana sva prava i obaveze između parničnih stranaka; da su prema članu 7. sporazuma tužilji isplaćena novčana potraživanja, dok je članom 8. konstatovano da je sporazum zaključen dobrovoljno, bez prinude, pretnje, ucene i zablude i da se njegovim potpisivanjem tužilja odriče svih svojih potraživanja od poslodavca - tužene; da je kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužilja potpisala sporazum bez prisustva prinude, pretnje, odnosno zablude i da je isti realizovan u celosti; da je pravilnom ocenom izvedenih dokaza, a posebno iskaza tužilje kao stranke, prvostepeni sud utvrdio da su se stranke o sadržini sporazuma sporazumele pre njegovog zaključenja i to upravo onako kako glasi sporazum; da nije osnovano isticanje tužilje da je sporazum zaključen samo da bi tužena dobila sredstva namenjena za socijalni program koja je poslodavac obezbedio od Republike Srbije; da je iz iskaza tužilje prvostepeni sud već utvrdio da je njoj bilo jasno šta je predmet sporazuma i da je upravo to bila volja tužilje; da iz svega navedenog proizlazi da tužilja nije bila u zabludi u pogledu sadržine sporazuma, kao i da je tužilja primila novčana sredstva iz člana 7. sporazuma.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen (član 105. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, uplati neizmirene doprinose i reguliše ostala prava iz radnog odnosa koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da zaposleni ima pravo da, u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, pokrene spor pred nadležnim sudom, u skladu sa navedenim odredbama Zakona o radu. Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski sud i Okružni sud u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da - time što je podnositeljka ustavne žalbe na ime socijalnog programa dobila iznos naveden u tački 7. sporazuma, te što je članom 3. određeno da se poslodavac obavezuje da uplati Fondu PIO neizmirene doprinose kada i ostalim zaposlenima, kao i što je članom 8. konstatovano da zaposleni ovaj sporazum zaključuje dobrovoljno, bez prinude, pretnje, ucene i zablude i da se potpisivanjem odriče svih svojih potraživanja od poslodavca - ona nema pravo da zahteva poništaj odredaba sporazuma navedenih u tužbi. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je stav postupajućih sudova da se podnositeljka ustavne žalbe potpisivanjem sporazuma sa poslodavcem, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze povodom prestanka njenog radnog odnosa kod poslodavca, odrekla svih svojih potraživanja od poslodavca, te da stoga nema prava ni na sudsku zaštitu ovih prava, suprotan zajemčenom pravu na rad iz stava 4. člana 60. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima su i pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ne može odreći. Pored toga, nadležni sudovi su morali imati u vidu i odredbu člana 105. stav 1. u vezi člana 103. stav 1. i člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o ništavosti odredbe ugovora ukoliko je ista protivna, između ostalog, prinudnim propisima. Naime, odredbe predmetnog sporazuma kojima je, između ostalog, regulisano da se zaposleni odriče prava na sudsku zaštitu, u suprotnosti su kako sa odredbama Ustava, tako i Zakona o radu kojima je propisano da zaposleni ima pravo da pokrene spor pred nadležnim sudom u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1490/09 od 24. novembra 2009. godine, povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje štetne posledica učinjene povrede prava, naložio nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke, ponovi postupak po žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 758/08 od 18. septembra 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti odluke Ustavnog suda Už-2454/2009 od 8. jula 2010. godine i Už-93/2010 od 8. septembra 2011. godine).

7. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda Ustava zbog odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti