Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv pravnosnažnih krivičnih presuda
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije kojom je odlučeno o zahtevu za ispitivanje zakonitosti, a odbacuje žalbu protiv nižestepenih presuda kao neblagovremenu. Sud utvrđuje da u postupku nisu povređena prava na pravično suđenje i odbranu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ištvana Kolompara, na izdržavanju kazne u KPZ Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao nesnovana ustavna žalba Ištvana Kolompara izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08 od 22. maja 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Ištvana Kolompara izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1621/07 od 5. novembra 2007. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ištvan Kolompar, na izdržavanju kazne u KPZ Sremska Mitrovica, podneo je 1. avgusta 2008. godine ustavnu žalbu, preko punomoćnika advokata Viktora Juhasa Đurića iz Subotice, protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine, presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1621/07 od 5. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08 od 22. maja 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, povrede posebnih prava okrivljenog, povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu i povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 2. i 5, člana 34. stav 1. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da se protiv njega vodio krivični postupak pred Okružnim sudom u Subotici zbog krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Presudom Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim za navedeno krivično delo i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina i šest meseci. Protiv prvostepene presude branilac podnosioca ustavne žalbe izjavio je žalbu Vrhovnom sudu Srbije, koji je 5. novembra 2007. godine, presudom Kž. I 1621/07, odbio kao neosnovanu žalbu branioca i potvrdio presudu Okružnog suda u Subotici. Po prijemu drugostepene presude, branilac podnosioca ustavne žalbe podneo je Vrhovnom sudu Srbije zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1621/07 od 5. novembra 2007. godine, zbog povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tač. 8) i 10) Zakonika o krivičnom postupku, povrede prava na odbranu osuđenog na glavnom pretresu, povrede krivičnog zakona i znatne sumnje u istinitost utvrđenih odlučnih činjenica. Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o podnetom zahtevu, 22. maja 2008. godine doneo presudu Kzp. 256/08 kojom je zahtev odbio kao neosnovan.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da u presudi Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08 od 22. maja 2008. godine nisu ocenjeni najvažniji navodi zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, i to: da je povređen krivični zakon jer je podnosilac ustavne žalbe osuđen za radnju koja ne sadrži sva obeležja krivičnog dela razbojništva; da podnosilac nije imao efektivnu odbranu „putem" branioca pri obavljanju procesne radnje prepoznavanja, jer je „istražni sudija branioca isključila iz prisustvovanja fazi dodele brojeva"; da sud nije zakonito koristitio službene beleške o utvrđivanju identiteta papilarnih linija, jer nije obavljeno njihovo veštačenje; da zapisnik o uviđaju kao dokaz nije bio u krivičnom spisu na prvom saslušanju podnosioca ustavne žalbe, niti mu je tada rečeno da postoji taj zapisnik kao dokaz; da je oštećeni prepoznao i neku drugu osobu kao napadača pre nego što je prepoznao podnosioca ustavne žalbe, što izaziva razumnu sumnju da podnosilac nije napadač, odnosno da nije sigurno prepoznat; da oštećeni odmah nakon napada nije znao istražnom sudiji da opiše napadače, što dovodi u sumnju opis koji je kasnije dao istražnom sudiji i njegovo kasnije prepoznavanje; da oštećeni nema dobru memoriju, jer istražnom sudiji nije znao reći broj mobilnog telefona koji je koristio tri godine i da je prepoznavanje nezakonito „jer su tri markera nosila kape na glavama i jer je jedan znatno stariji". Smatra da u obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije nema ni reči o tome da li je povređen krivični zakon, da li se presuda zasniva na nezakonito pribavljenim dokazima, da li postoji razumna sumnja u istinitost utvrđene činjenice da je podnosilac ustavne žalbe napadač, te da je ovakvim postupanjem Vrhovni sud Srbije povredio prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na žalbu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, jer nije ocenio njegove najvažnije navode iz zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda, kao i pravo iz člana 36. stav 1. Ustava i načelo iz člana 21. Ustava, jer na podnosioca ustavne žalbe nije primenio jednaka pravna shvatanja o zakonitosti radnje prepoznavanja, koja je imao u nekim drugim predmetima. Smatra da mu je povređeno i pravo iz člana 34. stav 1. Ustava, jer je „osuđen za radnju izvršenja koja u vreme izvršenja nije bila propisana kao kažnjiva (odsustvo krivice)", te pravo na odbranu i pravo da ispituje svedoke optužbe iz člana 33. st. 2. i 5. Ustava.
Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema članu 21. Ustava, pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.), svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.) i zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.), pri čemu se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 33. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe zajemčeno je da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.), kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).
Odredbom člana 34. stav 1. Ustava zajemčeno je da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena.
Članom 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).
Prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Članom 113. st. 2. i 3. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim što se u tom slučaju ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Protiv podnosica ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Okružnim sudom u Subotici u predmetu K. 101/06, koji je pravnosnažno okončan.
Okružni sud u Subotici je 16. maja 2007. godine doneo osporenu presudu K. 101/06 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od devet godina i pet meseci.
Vrhovni sud Srbije je 5. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu Kž. I. 1621/07 kojom je odbijena kao neosnovana žalba branioca optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine.
Podnosilac ustavne žalbe je potom preko branioca podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I. 1621/07 od 5. novembra 2008. godine. U zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda podnosilac ustavne žalbe je naveo da zahtev podnosi „zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. st. 8. i 10. Zakonika o krivičnom postupku, jer se presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati, i to na zapisniku o prepoznavanju lica (te da je time povređeno i pravo na odbranu pri prepoznavanju, a time i na glavnom pretresu, jer branilac nije bio prisutan prilikom dodele brojeva licima koja su bila postavljena prilikom prepoznavanja), kao i na kriminalističko-tehničkoj dokumentaciji sa fotografijama lica tog prepoznavanja i na službenoj belešci o identifikaciji traga papilarnih linija; na povredama prava na odbranu osuđenog na glavnom pretresu; na povredama krivičnog zakona, jer smatra da radnja za koju je osuđen nema obeležja krivičnog dela jer nije utvrđena krivica; kao i zbog znatne sumnje u istinitost utvrđenih odlučnih činjenica".
Vrhovni sud Srbije je, odlučujući o podnetom zahtevu, doneo 22. maja 2008. godine osporenu presudu Kzp. 256/08 kojom je odbijen kao neosnovan zahtev branioca osuđenog - ovde podnosioca ustavne žalbe za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I. 1621/07 od 5. novembra 2008. godine. U obrazloženju osporene presude Vrhovni sud, pored ostalog, navodi: „da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je radnju prepoznavanja, u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, izvršio istražni sudija Okružnog suda u Subotici kojom prilikom je oštećeni H.F. među pokazanim licima, sa gotovo 100% sigurnosti, prepoznao-identifikovao, kao lice koje ga je prethodne noći napalo sa još jednim licem i oduzelo mu pokretne stvari, lice koje je u ruci držalo oznaku sa rednim brojem 7. Pri tom je oštećeni H.F, kao profesionalni slikar, nacrtao veran lik koji u svemu odgovara liku optuženog Ištvana Kolompara, već u stanici policije 22. septembra 2006. godine, istoga dana kada se desio predmetni događaj". Dalje je navedeno „da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su, prilikom izvršenog uviđaja na licu mesta izvršenog 22. septembra 2006. godine pronađeni i fiksirani tragovi među kojima i tragovi papilarnih linija, za koje je kasnijom obradom utvrđeno da se radi upravo o otiscima papilarnih linija desnog srednjeg i desnog domalog prsta optuženog Ištvana Kolompara". Na kraju, Vrhovni sud konstatuje „da su navodi istaknuti u zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda koji se odnose na utvrđeno činjenično stanje, odnosno na pravilnost ocene izvedenih dokaza neosnovani i neprihvatljivi, te da su isti bili predmet ocene u žalbenom postupku, a članom 430. Zakonika o krivičnom postupku je predviđeno u kojim slučajevima se ovaj zahtev može podneti, odnosno koji su pravni osnovi za ispitivanje pravnosnažnih presuda, tako da se isti ne može podneti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pored toga, navedene tvrdnje branioca Ištvana Kolompara ne izazivaju znatnu sumnju u pogledu istinitosti odlučnih činjenica na kojima se zasnivaju pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev podignut, niti se ukazuje na to koji je zakon povređen, pa se nisu stekli uslovi za uvaženje zahteva".
4. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1.); da sudovi sude u granicama svoje stvarne nadležnosti određene zakonom (član 23); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1.); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.).
Odredbama člana 430. Zakonika propisano je da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti u sledećim slučajevima: zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. stav 1. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi; zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 368. stav 1. tač. 1), 5), 8), 9) i 10) ovog zakonika, ili zbog učestvovanja u rešavanju u drugom, odnosno trećem stepenu sudije ili sudije-porotnika koji se morao izuzeti (član 40. tač. 1) do 5)), ili zbog toga što je okrivljenom, protivno njegovom zahtevu, uskraćeno da na glavnom pretresu ili pretresu pred drugostepenim sudom upotrebljava svoj jezik (član 9); zbog povrede prava osuđenog na odbranu na glavnom pretresu ili zbog povrede odredaba krivičnog postupka u žalbenom postupku, ako je ta povreda bila od uticaja na donošenje pravilne presude.
Prema odredbama člana 368. stav 1. Zakonika bitna povreda odredaba krivičnog postupka, pored ostalog, postoji ako je optužba prekoračena (tačka 8)) i ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati (tačka 10)), dok, saglasno članu 369. tačka 1. Zakonika povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo.
Članom 104. Zakonika o krivičnom postupku bilo je propisano: da ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koje je opisao, pokazaće mu se to lice, zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao, odnosno taj predmet, zajedno sa predmetima iste ili slične vrste, nakon čega će se zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže (stav 1.); da će se u pretkrivičnom i prethodnom krivičnom postupku prepoznavanje lica obaviti tako da lice koje je predmet prepoznavanja ne može da vidi svedoka, niti svedok može da vidi to lice pre nego što se pristupi prepoznavanju (stav 2.); da se u pretkrivičnom postupku prepoznavanje lica obavlja u prisustvu javnog tužioca (stav 3.).
Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 i 46/06) koji se primenjivao u vreme donošenja osporenih presuda bilo je propisano da veće od sedam sudija Vrhovnog suda Srbije odlučuje o pravnom sredstvu izjavljenom na odluku veća Vrhovnog suda Srbije (član 29. stav 2.).
Odredbama člana 206. Krivičnog zakonika Republike Srbije („Službeni glasnik RS", broj 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio je na snagu 1. januara 2006. godine, a koji se takođe primenjivao u vreme donošenja osporenih akata bilo je propisano krivično delo razbojništva i to tako što je u stavu 1. bilo predviđeno da će se ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniti zatvorom od dve do deset godina, dok je stavom 3. istog člana bilo propisano da će se učinilac kazniti zatvorom od tri do petnaest godina ako je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno od strane više lica ili je nekom licu sa umišljajem nanesena teška telesna povreda.
5. Prilikom odlučivanja Ustavni sud je ispitivao da li je odlukama i radnjama redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava i da li je primena zakona bila proizvoljna i diskriminatorska, odnosno da li je postupak kao celina bio pravičan i da li je dokazni postupak zloupotrebljen na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Imajući u vidu izneto, kao i navode ustavne žalbe, Ustavni sud je prvenstveno ocenjivao da li su u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije po podnetom zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici K. 101/06 i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1621/07 otklonjene eventualne povrede učinjene pred prvostepenim i drugostepenim sudom, i da li je, u samom postupku po ovom vanrednom pravnom leku, došlo do povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac ustavne žalbe pozvao.
6. Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica. Ustavni sud je stanovišta da je osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08 od 22. maja 2008. godine doneo zakonom ustanovljen sud, u propisanom veću od sedam sudija, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u skladu sa tada važećim zakonima, u postupku u kome je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno sudelovanje.
Iz iznetih navoda sadržanih u obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08, po oceni Ustavnog suda nedvosmisleno proizlazi da se Vrhovni sud Srbije, odlučujući o navodima iz zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda u granicama predviđenim zakonom, detaljno izjasnio o svim navodima iz zahteva i dao obrazložene pravne razloge zašto smatra da je podnosiočev zahtev neosnovan. Izneti stavovi i razlozi za donošenje takve odluke, po mišljenju Ustavnog suda, nisu posledica proizvoljnog tumačenja i samovoljne primene merodavnog materijalnog prava. Naprotiv, ocena Ustavnog suda je da je prepoznavanje podnosioca ustavne žalbe, kao okrivljenog, u navedenom krivičnom postupku, bilo sprovedeno u skladu sa odredbom člana 104. Zakonika o krivičnom postupku, kao i da je navod podnosioca da tragovi papilarnih linija nisu veštačeni neosnovan, jer su pronađeni tragovi fiksirani i poslati na obradu Odeljenju kriminalističke tehnike Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je i nadležno da ih obradi.
Polazeći od iznetog, Sud je utvrdio da se osporena presuda zasniva na postupku koji je sproveden saglasno odredbama zakona kojima se uređuje krivični postupak i na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju prava i ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe.
7. U odnosu na istaknutu povredu posebnih prava okrivljenog zajemčenih odredbama člana 33. st. 2. i 5. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo u čemu se tačno sastoji navedena povreda u osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije Kzp. 256/08 od 22. maja 2008. godine. Sud je, prema sadržini navedenog prava, utvrdio da je u postupku odlučivanja o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, Vrhovni sud Srbije održao sednicu veća o kojoj su uredno obavešteni podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac, ali nisu pristupili, iz čega proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe omogućeno pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru. Iz citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da se u postupku po zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude ne ispituju svedoci odbrane i optužbe, tako da se povreda prava iz člana 33. stav. 5. Ustava ne može ni odnositi na postupak po ovom vanrednom pravnom leku. Shodno iznetom, Ustavni sud je utvrdio da presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 261/08 od 23. septembra 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena posebna prava okrivljenog.
8. Ceneći istaknutu povredu prava iz člana 34. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi mogli da se dovedu u vezu sa sadržinom navedenog prava. Naime, podnosilac ustavne žalbe navodi da „krivičnim zakonom u vreme izvršenja nije bilo propisano da je kažnjivo izvršiti delo koje ne sadrži krivicu, nego naprotiv, ono koje je skrivljeno i sadrži krivicu, a da je Ištvan Kolompar osuđen za radnju izvršenja koja u vreme izvršenja nije bila propisana kao kažnjiva zbog odsustva krivice". Članom 34. stav 1. Ustava zajemčeno je da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Kako je nakon sprovedenog postupka i ocene izvedenih dokaza podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju oglašen krivim, dakle njegova krivica je utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, zbog izvršenja krivičnog dela razbojništva koje je bilo predviđeno kao krivično delo u vreme izvršenja dela članom 206. Krivičnog zakonika i kako mu je izrečena kazna koja je takođe bila predviđena, saglasno stavu 3. pomenutog člana, to se nikako ne može govoriti o povredi navedenog ustavnog prava.
9. Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, ni u vezi sa povredom ovog ustavnog načela, odnosno prava, nije naveo razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa njihovom sadržinom.
10. Podnosilac ustavne žalbe takođe ističe i povredu prava na pravno sredstvo. Pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje svakom pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Dakle, ovom odredbom Ustava predviđeno je pravo kontrole zakonitosti i pravilnosti sudskih odluka. U Zakoniku o krivičnom postupku propisano je u kojim slučajevima i pod kojim uslovima se mogu podneti i vanredna pravna sredstva, čime se dodatno osigurava instanciono ispitivanje pravnosnažnih sudskih odluka.
Iz predmetne ustavne žalbe nesporno proizlazi da je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepene presude Okružnog suda u Subotici K. 101/06 o kojoj je odlučivao Vrhovni sud Srbije presudom Kž. I. 1621/07. Takođe, nesporno je da je podnosilac ustavne žalbe podneo i vanredni pravni lek, zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Subotici i Vrhovnog suda Srbije, o kome je odlučivao Vrhovni sud Srbije. Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da podnosiocu ustavne žalbe u sprovedenom krivičnom postupku nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
11. U odnosu na osporene presude Okružnog suda u Subotici K. 101/06 od 16. maja 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I. 1621/07 od 5. novembra 2007. godine, utvrđeno je da su presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. I. 1621/07 od 5. novembra 2007. godine podnosilac ustavne žalbe i njegov branilac primili najkasnije 13. februara 2008. godine, jer su tog dana podneli zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda. Kako je ustavna žalba izjavljena 1. avgusta 2008. godine, dakle po isteku roka od 30 dana od dana dostavljanja osporenog akta, Sud je ocenio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu u tački 2. izreke, ustavnu žalbu odbacio.
12. Odluka Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi doneta je na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br.24/08 i 27/08).
|
|
|
PREDSEDNIK dr Bosa Nenadić |
Slični dokumenti
- Už 1212/2008: Odbijanje i odbacivanje ustavne žalbe u krivičnom postupku protiv pravnosnažnih presuda
- Už 10/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene i nedozvoljene ustavne žalbe protiv krivičnih presuda
- Už 1231/2008: Ustavna žalba odbijena; presuda zasnovana na zakonitom dokazu, stariji akti van nadležnosti
- Už 1274/2008: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv presuda u krivičnom postupku