Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete iz Garantnog fonda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za zateznu kamatu pre podnošenja tužbe Garantnom fondu. Sud je utvrdio da Garantni fond pada u docnju tek danom obraćanja oštećenog, a ne ranije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Punčić, Lozane Punčić, Ane Punčić i Miloša Punčića, svih iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubinke Punčić, Lozane Punčić, Ane Punčić i Miloša Punčića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1678/08 od 16. aprila 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Punčić, Lozana Punčić, Ana Punčić i Miloš Punčić, svi iz Knjaževca, preko punomoćnika Živote Stojanovića, advokata iz Knjaževca, podneli su Ustavnom sudu 10. juna 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1678/08 od 16. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se navodi sledeće: da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Knjaževcu P. 3/99 A.D. „Stari grad“ iz Kovina obavezano da podnosiocima ustavne žalbe, zbog smrti njihovog sina, supruga i oca Vladice Punčića u saobraćajnoj nesreći koja se desila dana 25. avgusta 1998. godine, na ime naknade nematerijalne štete plati utvrđene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od 21. decembra 2001. godine, kao i troškove parničnog postupka; da su danom pravnosnažnosti pomenute presude dosuđena potraživanja ušla u imovinu podnosilaca ustavne žalbe, i to i glavni dug i kamata; da do naplate ovih potraživanja nije došlo, jer je prema dužniku otvoren stečajni postupak u kojem su podnosiocima u celini priznata potraživanja dosuđena navedenom presudom, te da je podnosiocima iz stečajne mase naknađena šteta u delu od 1,409%, i to deo glavnog duga i kamate do dana isplate; da su podnosioci ustavne žalbe podneli tužbu protiv Udruženja osiguravača Srbije kojom su tražili da im se isplate priznata potraživanja, sa kamatom od 21. decembra 2001. godine, umanjena za 1,409%; da je prvostepeni sud priznao kamatu samo od dana podnošenja tužbe, a odbio je zahtev za kamatu za period od 21. decembra 2001. godine do 4. januara 2008. godine, koja za ovaj period iznosi 1.452.285,02 dinara, čime je njihova imovina umanjena za ovaj iznos; da je osporenom drugostepenom presudom potvrđena prvostepena presuda.

Podnosioci navode da se, prema članu 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, isplata pravnosnažno utvrđene naknade štete iz Garantnog fonda može tražiti tek po okončanju stečajnog postupka, te da naknada obuhvata i zakonsku zateznu kamatu koja, po mišljenju podnosilaca, ima funkciju da zaštiti glavnicu od inflacije. Stoga je, po mišljenju podnosilaca, osporenom presudom trebalo priznati pravo na naknadu štete kako je to prethodno utvrđeno u stečajnom postupku. Podnosioci navode da je Garantni fond osnovan upravo kako bi se oštećenim licima u potpunosti naknadila šteta koja nije naknađena iz stečajne mase, te da se to ne može učiniti na odgovarajući način, osim ako se ne pođe od već utvrđene visine štete, „ne obezvređujući time sudske odluke donete u skladu sa važećim zakonima“.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je ovakvim nepravičnim presudama povređeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i prava na pravično suđenje i na delotvoran pravni lek iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije. Predlažu da Ustavni sud poništi osporenu presudu, naloži otklanjanje štetnih posledica i utvrdi pravo podnosiocima ustavne žalbe na naknadu štete.

Uz podnesak od 24. septembra 2010. godine, podnosioci ustavne žalbe su dostavili Ustavnom sud presudu Opštinskog suda u Knjaževcu P. 9/08 od 21. maja 2008. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 43353/10 od 8. jula 2010. godine, donete u postupcima vođenim protiv istog tuženog, a „povodom istog činjeničnog i pravnog pitanja“, za koje podnosioci „smatraju da bi bile korisna prilikom odlučivanja“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili ukraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u predmet Opštinskog suda u Knjaževcu P. 17/08 i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Knjaževcu P. 17/08 od 22. maja 2008. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i obavezano tuženo Udruženje osiguravača Srbije, Garantni fond – Beograd, da tužiocima na ime naknade štete koju su pretrpeli zbog smrti u saobraćajnoj nezgodi Vladice Punčića, sina, supruga i oca tužilaca isplati 738.939,55 dinara, od čega: tužilji Ljubinki Punčić 147.886,50 dinara, tužilji Lozani Punčić 118.309,20 dinara, tužilji Ani Punčić 118.309,20 dinara i tužiocu Milošu Punčiću 354.434,65 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana utuženja 4. januara 2008. godine do isplate, dok je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od 21. decembra 2001. godine do 4. januara 2008. godine odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke navedene presude obavezan je tuženi da tužiocima na ime naknade parničnih troškova isplati 146.623,00 dinara. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da su pravnosnažnim rešenjima Trgovinskog suda u Pančevu St. 1377/01 od 15. novembra 2002. godine utvrđena potraživanja tužilaca prema AD „Stari grad“ u stečaju iz Kovina na ime naknade štete, i to: tužilji Ljubinki u iznosu od 150.000,00 dinara, tužilji Lozani u iznosu od 120.000,00 dinara, tužilji Ani u iznosu od 120.000,00 dinara i tužiocu Milošu u iznosu od 239.550,00 dinara, da je pravnosnažnim dopunskim rešenjem istog suda St. 1377/01 od 28. februara 2003. godine priznato potraživanje tužiocu Milošu u iznosu od još 120.000,00 dinara, te ukupno priznato potraživanje za tužioca Miloša iznosi 359.500,00 dinara; da je na sva utvrđena potraživanja tužiocima priznata zakonska zatezna kamata od 21. decembra 2001. godine do isplate; da je Trgovinski sud u Pančevu rešenjem St. 1377/01 od 26. septembra 2007. godine zaključio postupak stečaja nad dužnikom AD „Stari grad“ iz Kovina, što je oglašeno u „Službenom glasniku RS“, broj 97 od 26. oktobra 2007. godine; da je iz stečajne mase AD „Stari grad“ iz Kovina tužiocima naknađena šteta u delu od 1,409%. Dalje se navodi da za preostalu štetu, saglasno članu 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, odgovara tuženi iz sredstava Garantnog fonda, te da je nakon umanjenja od 1,409% priznatih potraživanja tuženi obavezan da tužiocima na ime naknade štete isplati iznose utvrđene u stavu prvom izreke presude. Kako se tužioci nisu obraćali tuženom zahtevom za naknadu štete sve do podnošenja tužbe u ovom sporu, po oceni prvostepenog suda, tuženi je pao u docnju danom podnošenja tužbe, od kada je i dosuđena zakonska zatezna kamata, a tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od 21. decembra 2001. godine do 4. januara 2008. godine je odbijen kao neosnovan.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1678/08 od 16. aprila 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, a potvrđena je presuda Opštinskog suda u Knjaževcu P. 17/08 od 22. maja 2008. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke, kao i odluka o troškovima parničnog postupka iz stava drugog izreke. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud veštačenjem utvrdio visinu štete, obavezao tuženog da tužiocima istu naknadi i pravilnom primenom materijalnog prava dosudio tužiocima zakonsku zateznu kamatu počev od 4. januara 2008. godine, odnosno od dana podnošenja tužbe u ovom sporu, nalazeći da je tuženi od tog dana u docnji, s obzirom na to da se tužioci nisu ranije obratili tuženom za naknadu štete. Dalje se navodi da su neosnovani navodi žalbe da je prvostepeni sud pogrešno dosudio zakonsku zateznu kamatu tužiocima od 4. januara 2008. godine, jer ovako dosuđenje nije opravdano pošto bi tužioci u novom parničnom postupku mogli da prema tuženom ostvare veću naknadu štete, ali se zadovoljavaju dosuđenjem zatezne kamate od 21. decembra 2001. godine, kako je to određeno rešenjem Trgovinskog suda u Pančevu St. 1377/01, iako bi u tom slučaju naplatili manji iznos štete nego što bi im pripao vođenjem nove parnice. Po oceni drugostepenog suda, ovo iz razloga što je dosuđivanje zakonske zatezne kamate od 4. januara 2008. godine zakonito u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima i opravdano prema tuženom koji nije pravni sledbenik AD „Stari grad“ iz Kovina, iako odgovara za njegove obaveze, iz razloga što nije učestvovao u postupku pred Trgovinskim sudom, već je za svoju obavezu da naknadi štetu tužocima saznao danom podnošenja tužbe.

Ustavni sud je uvidom u presude koje su podnosioci ustavne žalbe dostavili Sudu i za koje „smatraju da bi bile korisne prilikom odlučivanja“ utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Knjaževcu P. 9/08 od 21. maja 2008. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca V.B. i obavezano tuženo Udruženje osiguravača Srbije, Garantni fond - Beograd, da tužiocu na ime nakande štete po osnovu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti zbog teške telesne povrede koju je tužilac zadobio u saobraćajnoj nesreći, na ime nematerijalne i materijalne štete plati utvrđene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4353/10 od 8. jula 2010. godine, pored ostalog, preinačena je presuda Opštinskog suda u Knjaževcu P. 9/08 od 21. maja 2008. godine u delu dosuđene zakonske zatezne kamate na iznose naknade materijalne i nematerijalne štete. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, nevedeno da zahtev oštećenog lica za namirenje dela nenaknađene štete u postupku stečaja iz sredstva Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka, ali da Garantni fond pada u docnju tek obraćanjem oštećenog zahtevom za isplatu, odnosno, u konkretnom slučaju, podnošenjem tužbe. Stoga je prvostepena presuda preinačena i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na utvrđene iznose za period od pravnosnažnog okončanja stečajnog postupka do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari odbijen kao neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori», br. 9/03, 5/05 i 7/05 i „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10) (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je zajemčeno da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Odredbom člana 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Odredbama člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) koji se, saglasno odredbi člana 245. stav 1. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 55/04), primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica (stav 1.) i da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (stav 2. tačka 3)). Odredbom člana 106. istog zakona bilo je propisano da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja (član 190.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da se preuzimanje ispunjenja vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu i da on odgovara dužniku ako blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu, te ovaj zatraži ispunjenje od dužnika (član 453. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci ustavne žalbe smatraju da je prilikom odlučivanja o pravu na zakonsku zateznu kamatu, drugostepeni sud, na njihovu štetu, pogrešno primenio materijalno pravo kada im je dosudio zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe, odnosno od 4. januara 2008. godine, a ne od 21. decembra 2001. godine, kako je to prethodno utvrđeno u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Ustavni sud je na osnovu navedenih odredaba zakona konstatovao da pravo na naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda mogu, pored ostalih, ostvariti i oštećena lica koja su imala ugovor o obaveznom osiguranju motornog vozila zaključen sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, te da zahtev oštećenog lica iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka u kojem se utvrđuje pravni osnov i visina štete. Ustavni sud je dalje konstatovao da je odgovornost udruženja osiguravajućih organizacija da izvrši prethodno utvrđene obaveze organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, odnosno da iz sredstava Garnatnog fonda naknadi deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, bila neposredno utvrđena odredbom člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, te da je po svojoj pravnoj prirodi ova odgovornost supsidijarnog karaktera. To znači da zahtev oštećenog lica za namirenje dela nenaknađene štete u postupku stečaja iz sredstava Garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka, odnosno da je dospelost zahteva za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda načelno uslovljena prethodnim zaključenjem stečajnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da navedena odredba člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica ne uređuje pitanje načina obračuna štete, njene visine, kao i postupka u kojem će se to utvrditi.

Imajući u vidu pravnu prirodu odgovornosti Garantnog fonda za nastalu štetu, svrhu i cilj kome on služi, kao i opšte odredbe ZOO o naknadi štete, Ustavni sud je ocenio da udruženje osiguravajućih organizacija, odnosno Garantni fond, pada u docnju danom obraćanja oštećenog lica zahtevom za isplatu, ili ukoliko ona izostane, danom podnošenja tužbe. Po oceni Ustavnog suda, Garantni fond nije pravni sledbenik osiguravajuće organizacije nad kojom je otvoren stečajni postupak, te ne odgovara za sva utvrđena potraživanja poverilaca koja nisu mogla biti naknađena iz stečajne mase stečajnog dužnika. Svrha Garantnog fonda je ekonomska zaštita putnika i trećih lica, pored ostalog, i od posledica otvaranja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom koja treba da im nadoknadi štetu prouzrokovanu upotrebom motornog vozila. Stoga se sredstva Fonda koriste za naknadu štete koja nije naknađena iz stečajne mase, ali ne i za isplatu sporednih potraživanja (kamata, troškova sudskog postupka i sl.). Za ovakvu ocenu nije bez značaja činjenica da su organizacije za osiguranje sredstava za naknadu štete obezbeđivala iz premija osiguranja, a Garantni fond iz doprinosa organizacije za osiguranje koji je znatno manji od premije osiguranja. Garantni fond ne odgovara kao jemac za troškove koje je poverilac imao u cilju naplate duga od osiguravajuće organizacije, niti za povećanje utvrđene obaveze koje je nastalo dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom. Ograničena odgovornost Garantnog fonda u odnosu na odgovornost organizacije za osiguranje, po oceni Ustavnog suda, ne može predstavljati osnov povrede prava na imovinu lica kojima je pravo na naknadu štete utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom koja nije mogla biti izvršena u stečajnom postupku, jer je cilj i svrha osnivanja ovog fonda upravo u tome da ekonomski zaštiti ta lica i njihovu imovinu u najvećoj mogućoj meri kroz isplatu štete koja im nije mogla biti naknađena iz stečajne mase osiguravajuće organizacije.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1678/08 od 16. aprila 2009. godine odbijena kao neosnovana žalba tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrđena presuda Opštinskog suda u Knjaževcu P. 17/08 od 22. maja 2008. godine u delu u kojem je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate od 21. decembra 2001. godine (dan donošenja presude kojom je utvrđeno pravo na naknadu štete, a što je kasnije utvrđeno i u stečajnom postupku) do 4. januara 2008. godine (dan podnošenja tužbe protiv udruženja osiguravajućih organizacija). Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi zauzeo stav da je dosuđivanje zakonske zatezne kamate od 4. januara 2008. godine zakonito u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, ali i opravdano prema tuženom koji, iako odgovara za njegove obaveze, nije pravni sledbenik AD „Stari grad“ iz Kovina, i to iz razloga što nije učestvovao u stečajnom postupku pred Trgovinskim sudom, već je za svoju obavezu da naknadi štetu tužiocima saznao danom podnošenja tužbe.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena Okružnog suda u Zaječaru su zasnovani na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo na to da su u osporenoj presudi materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru 1678/08 od 16. aprila 2009. godine nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode dopune ustavne žalbe o postupcima vođenim protiv istog tuženog, a „povodom istog činjeničnog i pravnog pitanja“, za koje podnosioci „smatraju da bi bile korisne prilikom odlučivanja“, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci nisu naveli konkretne ustavnopravne razloge, niti označili pravo za koje smatraju da je takvim postupanjem i odlučivanjem povređeno. Iako je Ustavni sud vezan zahtevom iz ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je u dostavljenoj presudi Apelacionog suda u Beogradu, povodom spornog pravnog pitanja od kog trenutka Garantni fond pada u docnju, zauzet identičan pravni stav kao i u osporenoj presudi Okružnog suda u Zaječaru 1678/08 od 16. aprila 2009. godine.

Imajući u vidu da je sadržina prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije identična sadržini prava na pravično suđenje iz 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi ovog prava garantovanog Evropskom konvencijom, budući da je prethodno utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da svako novčano potraživanje koje neko ima na osnovu pravnosnažne presude, odnosno izvršne isprave, ulazi u imovinu poverioca, te da neizvršenje sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, može dovesti do povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Međutim, Ustavni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju ustavna žalba nije izjavljena protiv izvršnog dužnika (organizacije za osiguranje), već protiv Garantnog fonda koji, u skladu sa odredbom Zakona o osiguranju imovine i lica, odgovara za štetu ili deo štete koja prethodno nije naknađena u postupku stečaja organizacije za osiguranje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od ovih, u imovinskim, privatnopravnim sporovima između fizičkih i pravnih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava, prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru 1678/08 od 16. aprila 2009. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, Sud je dalje ocenio da ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli konkretne ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa sadržinom prava iz člana 13. Evropske konvencije.

7. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete iz Garantnog fonda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti