Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u državinskoj parnici koja je trajala preko pet godina. Povreda je posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Zahtev za naknadu štete je odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. i D. M, oboje iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2013. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i D. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1425/05, kasnije pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1165/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. R. M. i D. M, oboje iz K, su 28. februara 2011. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz K, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kraljevu Gž. 1263/10 od 21. decembra 2010. godine i rešenja Osnovnog suda u Kraljevu P. 1165/10 od 26. aprila 2010. godine, zbog povrede prava iz pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na delotvoran pravni lek iz člana 36. stav 2. Ustava i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim rešenjem Višeg suda u Kraljevu potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Kraljevu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe po njihovoj tužbi radi smetanja državine; da je sud „uskratio tužiocima pravo na pravično suđenje, dokaze tužilaca nije cenio ni obrazlagao, nepotpuno je iz konteksta izjava izvlačio delove iskaza svedoka M. V. i sudskog veštaka D, dok druge dokaze nije ni obrazlagao, a sve na štetu tužilaca“; da je parnica po tužbi tužilaca trajala znatno duže nego što je to predviđeno odredbama Zakona o parničnom postupku, čime je podnosiocima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu ustavnih prava podnosilaca i poništi osporena rešenja. Dopunom ustavne žalbe primljenom u Ustavnom sudu 4. jula 2011. godine predloženo je da Ustavni sud utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 1165/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 15. septembra 2005. godine Opštinskom sudu u Kraljevu podneli tužbu protiv tuženog A. S. iz Kraljeva radi smetanja državine, a tužbeni zahtev su precizirali podneskom od 14. aprila 2009. godine.

Odgovor tuženog na tužbu je primljen u Opštinskom sudu u Kraljevu 10. oktobra 2005. godine, a prvo ročište je održano 2. decembra 2005. godine.

Nakon toga, do donošenja prvostepenog rešenja 26. aprila 2010. godine u predmetu je postupalo troje sudija, zakazano je 27 ročišta, od kojih sedam nije održano iz razloga na strani suda ili sudskog veštaka.

U toku postupka sud je izveo dokaze uvidom u dokumentaciju koju su dostavile stranke, pribavio određenu dokumentaciju po službenoj dužnosti, saslušao tužioce i tuženog kao parnične stranke, izvršio uviđaj na licu mesta, saslušao sedam svedoka, sproveo veštačenje putem veštaka hidrograđevinske struke, koji je dostavio nalaz i mišljenje, kao i tri dopunska izjašnjenja na primedbe tužilaca.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu P. 1165/10 od 26. aprila 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud utvrdi da ih je tuženi smetao u državini vodovodne instalacije, koja se nalazi na kat. parceli broj …/3 KO K, i to vodovodne šahte gde se nalazi njihov vodomer, na taj način što se dana 20. avgusta 2005. godine bez njihovog odobrenja i znanja priključio iza vodomera plastičnom cevi promera 3,4 cola i vodu odveo do svog objekta koja potrošnja se registruje u njihovom vodomeru, te da naloži tuženom da odmah po prijemu ovog rešenja isključi plastičnu cev promera 3,4 cola, a koja je na skici veštaka Z. D. iz Kraljeva od 3. oktobra 2007. godine prikazana kao krak 4 i to u delu gde je ova cev priključena iza vodomera i ventila na spojnici na K4 i da cev zatvori prvo navijanjem mufa, a zatim čepa, kao i da se ubuduće uzdrži od ovakvog i sličnog smetanja državine pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav prvi izreke) i obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Protiv prvostepenog rešenja, koje im je dostavljeno 30. avgusta 2010. godine, tužioci su izjavili žalbu 7. septembra 2010. godine.

Viši sud u Kraljevu je osporenim rešenjem Gž. 1236/10 od 21. decembra 2010. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja se, pored ostalog, navodi: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je krak koji vodi prema objektu tuženog rekonstruisan zamenom pocinkovanih cevi cevima od polietilena, da se preko vodomera, pored potrošnje vode tužilaca, očitava i potrošnja vode u objektu tuženog, da zamena cevi na vodovodnoj instalaciji nije izazvala poremećaj u dotoku vode tužiocima; da je prema oceni drugostepenog suda pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, s obzirom na to da tužioci nisu dokazali da je tuženi učinio smetanje državine, te da se upravo tada tuženi priključio na vodovodnu mrežu kada tužioci navode; da je u konkretnom slučaju tuženi samo izvršio zamenu pocinkovanih cevi polietilenskim cevima na vodovodnoj liniji prema njegovom objektu, pa prema tome ne radi se o novom priključku, već samo o održavanju postojećeg; da prema tome, nema protivpravnosti u radnji tuženog, tj. nema akta smetanja, te nije ispunjen osnovni uslov da bi sud utvrdio smetanje državine; da su osnovani navodi žalbe da se potrošnja vode tuženika registruje preko vodomera tužioca, što je i utvrđeno u prvostepenom postupku, ali to može da bude predmet drugog spora i ne predstavlja akt smetanja državine u smislu Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u osporenom postupku, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); odredbom člana 447. je propisano da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja; odredbama člana 448. je propisano da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, te da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete (stav 1.) i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku od 90 dana (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 15. septembra 2005. godine, a da je okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Kraljevu 21. decembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja proteklo pet godina i tri meseca i našao je da ovakvo trajanje postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene u praksi Ustavnog suda, posebno imajući u vidu da je državinski spor hitnog karaktera, što je izraženo i u citiranim odredbama Zakona o parničnom postupku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, Ustavni sud je i ovoga puta razmotrio činioce koji mogu uticati na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, pitanja koja je sud trebalo da raspravi u predmetnom postupku nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za donošenje prvostepenog rešenja posle četiri godine i sedam meseci od podnošenja tužbe, posebno ako se ima u vidu da će se, prema citiranoj odredbi Zakona o parničnom postupku, raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja.

Ustavni sud je ocenio da je na strani podnosilaca ustavne žalbe nesumnjivo postojao interes za efikasno odvijanje parničnog postupka u kome je trebalo odlučiti o njihovom zahtevu za utvrđivanje postojanja smetanja državine, a da su podnosioci samo u manjoj meri doprineli dužem trajanju postupka, imajući u vidu da je ročište 21. februara 2008. godine odloženo na predlog tužilaca.

Ocenjujući postupanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud svojim neažurnim i neefikasnim postupanjem. Naime, od ukupnog broja zakazanih ročišta jedna četvrtina nije održana iz razloga koji se mogu staviti na teret suda; iako su tužioci u podnesku od 13. juna 2006. godine precizirali svoj predlog za određivanje veštačenje putem veštaka hidrograđevinske struke, sud je ovo veštačenje odredio tek 11. juna 2007. godine. Takođe, Opštinski sud u Kraljevu je 21. oktobra 2009. godine zaključio glavnu raspravu, da bi 25. decembra 2009. godine doneo rešenje da se rasprava ponovo otvori, pred novim predsednikom veća. Kako je u ovom predmetu postupalo troje sudija, Ustavni sud napominje da se prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka zbog potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118), a, osim toga, zbog ovih promena je dolazilo i do ponovljenog izvođenja određenih dokaza, kao što je saslušanje stranaka. Sud je utvrdio i neprihvatljivo dug period izrade i dostavljanja prvostepenog rešenja, koje je dostavljeno podnosiocima puna četiri meseca posle donošenja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1425/05, a zatim pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1165/10, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenim rešenjima Višeg suda u Kraljevu Gž. 1263/10 od 21. decembra 2010. godine i Osnovnog suda u Kraljevu P. 1165/10 od 26. aprila 2010. godine povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe na kojima se zasniva tvrdnja o povredi prava podnosilaca na pravično suđenje u osnovi predstavljaju ponavljanje navoda iznetih u postupku pred redovnim sudovima, o kojima su se izjasnili, kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud, u obrazloženjima osporenih rešenja, dajući za donete odluke jasne i dovoljne razloge, a Ustavni sud takva obrazloženja ne smatra proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi istaknutog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih rešenja.

S obzirom na to da je ustavnom žalbom osporeno drugostepeno rešenje Višeg suda u Kraljevu, to je očigledno da su podnosioci iskoristili svoje pravo na žalbu protiv prvostepenog rešenja, a Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na eventualno postojanje povrede prava na žalbu zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava u konkretnom slučaju.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u odnosu na osporena rešenja odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je u tački 2. izreke odbacio zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku kao neblagovremen. Naime, prema članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, a prema članu 85. stav 1. istog zakona, ustavna žalba mora da sadrži opredeljen zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, uz isticanje visine i osnova naknade materijalne ili nematerijalne štete kada se naknada zahteva. Članom 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11) je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama ovog zakona. Kako je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava podnosilaca stavljen u podnesku primljenom u Ustavnom sudu 11. avgusta 2011. godine, a pravnosnažno rešenje kojim je osporeni postupak okončan dostavljena punomoćniku podnosilaca 30. decembra 2010. godine, to je navedeni zahtev očigledno neblagovremen. Stoga je Ustavni sud, saglasno navedenim odredbama Zakona o Ustavnom sudu, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, odbacio ovaj zahtev.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević