Odluka Ustavnog suda o naknadi nematerijalne štete zbog povrede na radu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio presudu Apelacionog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Nižestepeni sud je arbitrerno primenio pravo prebacivši teret dokazivanja odgovornosti za štetu sa poslodavca na povređenog radnika, što je nedopustivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinka Tmušića iz Sopotnice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. jula 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinka Tmušića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6273/10 od 14. marta 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinko Tmušić iz Sopotnice je, 8. februara 2013. godine, preko punomoćnika Aleksandra Radivojevića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je osporenom presudom delimično pravnosnažno okončan postupak u delu tužbenog zahteva podnosioca kojim je tražio naknadu nematerijalne štete zbog telesnih povreda koje je pretrpeo na radu, dok o delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete i dalje nije presuđeno; da je podnosilac radio kao vozač kamiona kod tuženog, uglavnom na gradilištima, odnosno na poslovima kod kojih je, po samoj njihovoj prirodi, postojao povećan rizik od povređivanja, te je postojala povećana opasnost od nastanka štete; da kako je podnosilac teško povređen, odnosno pretrpeo štetu na radu, njegov poslodavac je, u skladu sa odredbom člana 85. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91), bio dužan da mu pretrpljenu štetu naknadi po pravilima o odgovornosti za štetu, odnosno prema odredbama čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, jer u skladu sa navedenim odredbama lice koje obavlja opasnu delatnost, ovde poslodavac, odgovara za štetu koja nastane u vezi sa takvom delatnošću i to bez obzira na krivicu; da teret dokazivanja okolnosti koje bi isključile odgovornost lica koje obavlja opasnu delatnost pada na to lice, u skladu sa odredbama člana 177. Zakona o obligacionim odnosima; da je upravo pozivajući se na ove odredbe doneta osporena odluka, s tim da su navedene odredbe primenjene potpuno suprotno njihovom smislu; da je navedenim članom propisano da se imalac opasne stvari oslobađa od odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, te je zato na tuženom teret dokazivanja postojanja okolnosti koje bi isključile njegovu odgovornost prema tužiocu kao oštećenom; da ukoliko tuženi ne dokaže postojanje okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost, imalac opasne stvari, odnosno lice koje obavlja opasnu delatnost, kao tuženi, mora biti obavezan da oštećenom, kao tužiocu, u celosti nadoknadi štetu koju je pretrpeo od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se nadoknadi nematerijalna šteta, zato što, kako se navodi u obrazloženju presude, podnosilac kao tužilac nije dokazao da je šteta nastala radnjom tuženog, a pri tome sud zanemaruje da, u konkretnom slučaju, nije bitna radnja, odnosno činjenje ili nečinjenje tuženog, već da on odgovara po osnovu pravila objektivne odgovornosti, kao imalac opasne stvari, odnosno lice koje obavlja opasnu delatnost; da je po Apelacionom sudu dovoljno da imalac opasne stvari „istakne“ postojanje okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost (krivica trećeg lica) i da nema obavezu da takvu okolnost dokaže, već da je teret dokazivanja te okolnosti na oštećenom, koji, ukoliko ne dokaže krivicu trećeg lica ili krivicu poslodavca, gubi pravo na naknadu štete, što je apsurdno; da je Apelacioni sud u potpunosti zanemario da, u situaciji kada opasnu delatnost predstavlja obavljanje poslova vozača kamiona za poslodavca, radnje trećih lica koje mogu dovesti do saobraćajne nezgode, a time i do štete za zaposlenog, ne predstavljaju okolnosti koje poslodavac nije mogao predvideti; da je na osnovu navedenog drugostepeni sud, podnosioca ustavne žalbe, krajnje nezakonito, lišio prava na novčanu nadoknadu nematerijalne štete nastale usled pretrpljenih telesnih povreda nastalih na radu; da kako je podnosilac nezakonito lišen prava na satisfakciju zbog pretrpljenih povreda, to su povređena njegova Ustavom zajemčena prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i na rad, a sledstveno mu je povređeno i pravo na imovinu; da je u vreme podnošenja tužbe, do izmena pravila parničnog postupka koje su se počele primenjivati početkom 2010. godine, podnosilac imao pravo na izjavljivanje revizije, ali kako je u međuvremenu došlo do izmene Zakona o parničnom postupku, podnosilac je usled neprimereno dugog trajanja postupka lišen prava na reviziju zbog promene cenzusa za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka, odnosno povređeno mu je pravo na pravno sredstvo.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da „Ustavni sud utvrdi da su mu osporenom presudom povređena Ustavom zajemčena prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, na imovinu i na rad, da poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu donošenje nove odluke kao i da obaveže Republiku Srbiju – Apelacioni sud u Beogradu da mu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu od 2.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a na ime naknade pretrpljene materijalne štete, isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom“.

Ustavni sud ukazuje da se podnosilac ustavne žalbe samo usputno i bez iznošenja konkretnih činjenica, pozvao i na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći da mu je zbog dugog trajanja postupka povređeno ovo ustavno pravo, ali vezujući dužinu trajanja postupka zapravo za povredu prava na pravno sredstvo jer je izgubio mogućnost izjavljivanja revizije zbog zakonske promene cenzusa. Imajući u vidu navedeno, kao i to da se Ustavni sud kod odlučivanja kreće u granicama postavljenog zahteva, te da podnosilac nije tražio utvrđenje povrede ovog prava, Sud se nije upuštao u utvrđivanje osnovanosti formalne tvrdnje podnosioca da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a naročito imajući u vidu da je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u parnicama koje još uvek traju sad nadležan redovan sud više instance.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavno pravnoj stvari:

U parničnom postupku u kome podnosilac ustavne žalbe ima svojstvo tužioca, a tuženi je njegov sada bivši poslodavac - Građevinsko preduzeće „Planum“ a.d. iz Zemuna, tužilac je u tužbi naveo: da je kod tuženog radio kao vozač kamiona, da se 15. avgusta 1995. godine nalazio na radu u Rusiji, gde je prilikom izvršenja radnog zadatka došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je zadobio teške telesne povrede, zbog kojih se nalazio na lečenju i bolovanju do 7. avgusta 1996. godine, kada je penzionisan; da je usled povrede na radu, pretrpeo strah jakog intenziteta, jake bolove u dužem vremenskom periodu i da mu je umanjena opšta životna i radna sposobnost.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 17/08 od 7. septembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 719.300,00 dinara, i to: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 87.300,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 582.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 50.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3139/11 od 7. novembra 2011. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i bez ikakvog upušanja u meritum stvari, ukinuta je ožalbena delimična presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 17/08 od 7. septembra 2009. godine i predmet je upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi ponovnog suđenja.

Delimičnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6273/10 od 14. marta 2012. godine je: u stavu prvom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 1.450.000,00 dinara, i to za pretrpljene fizičke bolove iznos od 350.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 1.000.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. marta 2012. godine do isplate; u stavu drugom izreke preko označenih iznosa dosuđenih na ime naknade nematerijalne štete zahtev tužioca odbijen, i to za iznos od još 350.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 500.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i 400.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, kao i zahtev tužioca da mu tuženi na navedene iznose plati zakonsku zateznu kamatu; u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi plati na iznose navedene u stavu 1. izreke zakonsku zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe pa do dana presuđenja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je delimična presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6273/10 od 14. marta 2012. godine u stavu drugom izreke, dok je u stavu drugom izreke preinačena navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

U obrazloženju osporene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku kao činjenično stanje utvrđeno: da je tužilac bio radnik tuženog na radnom mestu vozača; da je tužilac za vreme rada u Rusiji doživeo povredu na radu, tako što je dana 15. avgusta 1995. godine došlo do saobraćajne nezgode na taj način što je tužilac skretao u levo u kom momentu je ruski vozač pokušao da pretekne vozilo kojim je upravljao tužilac, kojom prilikom je došlo do udesa i da tužilac za tu saobraćajnu nezgodu nije oglašen krivim; da je tužiocu konstatovan prelom trećeg slabinskog pršljena u vidu zatvorenog kompresivnog preloma, da je bolničko lečenje u Rusiji trajalo preko tri nedelje a da je potom nastavljeno ambulantno lečenje u Srbiji; da je tužilac štetu pretrpeo za vreme dok je bio zaposlen kod tuženog i to za vreme rada, te je tuženi odgovoran za nastalu štetu na osnovu člana 85. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91), koji je bio u primeni u navedenom periodu, da u radnjama tužioca nije bilo doprinosa šteti shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud visinu naknade nematerijalne štete odmerio prema odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i dosudio tužiocu novčane iznose za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom, shodno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, dok je za veće traženje od dosuđenih iznosa odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužoca; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je odredbom člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti; da je odredbom člana 85. stav 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91) propisano da ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku naknadi štetu po načelima o odgovornosti za štetu; da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud, pozivajući se na odredbe člana 85. Zakona o radnim odnosima, utvrdio odgovornost tuženog za naknadu štete tužiocu, međutim, okolnost da je tužilac pretrpeo štetu kao radnik tuženog preduzeća u izvršavanju radnog zadatka, sama po sebi nije dovoljna za zasnivanje tuženikove odgovornosti u smislu člana 85. stav 1. Zakona o radnim odnosima, ako je šteta nastala isključivo radnjom trećeg lica, što predstavlja razlog za oslobođenje tuženog od odgovornosti u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da tužilac nije dokazao da je šteta nastala radnjom tuženog, da bi isti bio odgovoran za naknadu štete tužiocu i da, takođe, tužilac nije dokazao da je šteta nastala radnjom trećeg lica – ruskog vozača, jer nije priložio i predložio izvođenje dokaza pribavljanjem dokaza u pogledu prekršajne ili krivične odgovornosti trećeg lica; da je tuženi tokom postupka isticao da je do štete došlo radnjom trećeg lica, a ne radnjom tuženog, te je stoga osnovano ukazivanje tuženog na primenu odredbe člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugih državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti manja od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. - 4.).

Članom 85. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 45/91), koji je bio na snazi u vreme povrede tužioca, bilo je propisano da ako radnik pretrpi štetu na radu ili u vezi sa radom, preduzeće je dužno da radniku naknadi štetu po načelima o odgovornosti za štetu.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je naknadi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, te da se za štetu od stvari ili delatnosti, od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu i da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara i u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154.); da se šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete (član 173.); da je za štetu od opasne stvari odgovoran njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti, odgovorno je ono lice koje se njom bavi (član 174.); da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i da se imalac oslobađa odgovornosti i ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (član 177. st. 1. i 2.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. U vezi osporavanja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, zasniva na tome da je drugostepeni sud prilikom donošenja osporene presude pogrešno primenio materijalno pravo.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova, ali to ovde nije mogao biti slučaj jer je ustavnom žalbom osporena drugostepena preinačujuća presuda protiv koje revizija nije bila dozvoljena. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava potencijalno može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud pri tome ukazuje da tokom predmetnog postupka nije bilo sporno da je podnosilac ustavne žalbe štetu (tešku telesnu povredu) pretrpeo za vreme dok je bio zaposlen kod tuženog, kao svog poslodavca, i to za vreme rada, vozeći u Rusiji za poslodavca kamion natovaren građevinskim materijalom, jer se pod povredom na radu podrazumeva svaka povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog zaposlenog lica.

Međutim, po oceni Suda, proizvoljan je i sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje ustavnopravno neprihvatljiv stav drugostepenog suda u osporenoj presudi da tužbeni zahtev podnosioca, usmeren na naknadu nematerijalne štete, treba odbiti jer "tužilac nije dokazao da je šteta nastala radnjom tuženog, da bi isti bio odgovoran za naknadu štete tužiocu" i da "takođe, tužilac nije dokazao da je šteta nastala radnjom trećeg lica – ruskog vozača, jer nije priložio i predložio izvođenje dokaza pribavljanjem dokaza u pogledu prekršajne ili krivične odgovornosti trećeg lica".

Polazeći od odredaba člana 177. Zakona o obligacionim odnosima, koje su u osporenoj presudi navedene kao relevantne za presuđenje konkretnog radnog spora, a prema kojima se imalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti, Ustavni sud nalazi da teret dokazivanja okolnosti koje bi isključile odgovornost poslodavca ovde mora da leži na tuženom kao imaocu opasne stvari, odnosno licu koje obavlja opasnu delatnost, a ukoliko on ne dokaže postojanje okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost, obavezan je da oštećenom nadoknadi štetu koju je pretrpeo usled upotrebe opasne stvari, odnosno vršenja opasne delatnosti. Odgovornost poslodavca se inače prvenstveno zasniva na principu pretpostavljene krivice, i ona je merodavna za naknadu štete koju je zaposleni pretrpeo na radu, a ako se radi i o opasnoj stvari ili delatnosti, takva odgovornost je objektivne prirode i ne vezuje se za krivicu poslodavca, pa je na tužiocu samo da dokaže da je štetu pretrpeo obavljajući rad za poslodavca, a nikako nije na njemu procesni teret da dokazuje da je poslodavac kriv za štetu, kako to neprihvatljivo zaključuje žalbeni sud. Još je manje logičan i prihvatljiv stav da je tužilac trebalo da dokaže da je do štete došlo radnjom trećeg lica, jer to može biti osnov isključenja odgovornosti poslodavca koji je imalac opasne stvari ili koji obavlja opasnu delatnost, pa jedino poslodavac (tuženi) ima i obavezu i interes da dokazuje postojanje takvih okolnosti, ako su uopšte od konkretnog značaja za zakonito presuđenje. Iz iznetog stava Apelacionog suda proizlazi da predmetnu parnicu tužilac gubi u svakom slučaju - ili zato što nije dokazao krivicu trećeg lica (iako to ne može biti njegova procesna obaveza), ili upravo zato što takvu krivicu jeste dokazao jer bi time on, suprotno svojim legitimnim interesima, mogao da stvori neposredan osnov protivnoj parničnoj strani za isključenje njene odgovornosti za naknadu nesporno pretrpljene štete. Takođe, za uspešnu odbranu tuženog od postavljenih materijalnopravnih zahteva prema njemu kao poslodavcu, ne može biti dovoljno to što je on "tokom postupka isticao da je do štete došlo radnjom trećeg lica, a ne radnjom tuženog", jer time još uvek nije dokazao da je njegova odgovornost isključena, iako je taj procesni teret na njemu usled dejstva bilo (primarnog) principa pretpostavljene krivice ili principa objektivne odgovornosti za štetu koje je zaposleni pretrpeo na radu.

Zaključno, stav drugostepenog suda u osporenoj presudi u pogledu tereta dokazivanja okolnosti koje mogu isključiti odgovornost tuženog poslodavca za naknadu štete svom zaposlenom, predstavlja očigledno proizvoljnu i arbitrernu primenu pre svega procesnog, a time i materijalnog prava, te je ustavnopravno neprihvatljiv sa stanovišta Ustavom zajemčenih garancija prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3899/12 od 21. novembra 2012. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o žalbama stranaka izjavljenim protiv delimične presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 6273/10 od 14. marta 2012. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je Sud utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i da je kao meru otklanjanja posledica učinjene povrede prava poništio osporenu drugostepenu presudu, to nisu ispunjene procesne pretpostavke za odlučivanje o eventualnim povredama drugih označenih ustavnih prava podnosioca, jer je na ovaj način parnični postupak i dalje u toku, pa je ustavna žalba u tom delu preuranjena i time nedopuštena.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava iz čl. 25, 36, 58. i 60. Ustava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić