Proizvoljna primena pravila o teretu dokazivanja u sporu protiv Garantnog fonda predstavlja povredu prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene pravila o teretu dokazivanja. Nižestepeni sudovi su neosnovano stavili na teret tužiocu dokazivanje negativnih činjenica i pasivne legitimacije u sporu protiv Garantnog fonda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. K. iz Inđije, na sednici Veća održanoj 25. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. K. i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 112/12 od 23. oktobra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 112/12 od 23. oktobra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. K. iz Inđije podneo je , 7. decembra 2012. godine, preko punomoćnika N. J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine i Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 112/12 od 23. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je nakon okončanja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom trebalo primeniti odredbe čl. 99. i 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, kao i da je teret dokazivanja nedostatka pasivne legitimacije i iznosa koji tuženi nije dužan da isplati bio na tuženom, a ne na podnosiocu kao tužiocu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnog prava, poništi osporene presude, kao i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu štete zbog nezakonitog rada parničnog suda i pravo na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženog, Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond, da mu isplati sledeće iznose: 7.870,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. maja 1997. godine, pa do isplate, 12.636,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2001. godine, pa do isplate i 2.830,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. maja 2001. godine, pa do isplate.

Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 692/96 od 6. novembra 2000. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je obavezana tužena osiguravajuća organizacija „K.“ A.D. Beograd, kao pravni sledbenik DDOO „K .“, filijala P, da tužiocu, na ime naknade štete, isplati iznos 7.870,30 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. maja 1997. godine , pa do isplate, kao i iznos od 12.636,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. oktobra 2001. godine , pa do isplate, na ime troškova tog postupka. Dalje je utvrđeno da je tužilac, kao izvršni poverilac , na osnovu navedene izvršne isprave, pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo dva postupka za izvršenje , te da je rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 708/01 od 29. maja 2001. godine i I . 709/01 od 29. maja 2001. godine određeno sprovođenje predložen ih izvršenja radi naplate dosuđenih iznosa. Nadalje , prvostepeni sud je utvrdio da je nad navedenom osiguravajućom organizacijom, rešenjem Privrednog suda u Beogradu od 28. decembra 2004. godine , otvoren postupak likvidacije , u kojem je tužilac prijavio svoje potraživanje po osnovu rešenja izvršnog suda od 29. maja 2001. godine, ali da su ta potraživanja u likvidacionom postupku osporena, uz obrazloženja da se ona ne odnose na likvidacionog dužnika, već na osiguravajuće društvo „K.“ Priština, u odnosu na koga se, takođe , vodio postupak likvidacije , u istom vremenskom periodu, te je likvidacion i pover ilac upućen na parnicu radi utvrđivanja postojanja prijavljenog potraživanja. Takođe je utvrđeno da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 52/07 od 1. juna 2007. godine nad osiguravajućom organizacijom „K.“ Beograd otvoren stečajni postupak, koji je, rešenjem istog suda od 23. decembra 2008. godine , zaključen, a u kojem su stečajni poverioci naplatili svoja potraživanja u visini od 19,54% od utvrđenih potraživanja . Nakon toga, kako je utvrđeno u postupku, tužilac se 5. novembra 2008. godine obratio tuženom sa zahtevom za isplatu opredeljenih novčanih iznosa u mirnom postupku.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te kako tuženi odgovara samo za naknadu štete proistekle iz ugovora o obaveznom osiguranju zaključenim sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, a koja nije nadoknađena iz stečajne mase, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da tužilac nije dokazao da je prijavio svoje potraživanje u stečajnom, ve ć samo u likvidacionom postupku.

Osporenom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 112/12 od 23. oktobra 2012 godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, te je potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da tužilac nije pružio validne dokaze o ishodu izvršnih postupaka koje je vodio radi naplate predmetnog potraživanja, a koji su pokrenuti tri godine pre nego što je pokrenut postupak likvidacije nad osiguravajućom organizacijom „K .“ Beograd, kao i da nije dostavio dokaze da je vodio parnicu radi razjašnjenja koja osiguravajuća organizacija je bila pasivno legitimisana za predmetna potraživanja, a time ni dokaz da bi za njihovu isplatu bi la legitimisan a osiguravajuća organizacija „K .“ Beograd nad kojom je zaključen postupak stečaja. U obrazloženju ove presude je navedeno i da tužilac nije pružio ni dokaz o visini istaknutog tužbenog zahteva, jer je tužilac morao da uglavniči kamate na tražene iznose do dana otvaranja postupka stečaja, pa bi tužiocu moglo da pripadne 19,54% od tako utvrđenog iznosa.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnos ilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da garantni fond čine sredstva koja se obrazuju doprinosom organizacija za osiguranje radi ekonomske zaštite putnika i trećih oštećenih lica, a sredstva garantnog fonda se koriste za naknadu štete, između ostalog, prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (član 99. stav 1. i stav 2. tačka 3)); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda (član 106.).

Odredbama Zakona o obaveznom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 51/09 i 78/11) propisano je: da se Garantni fond osniva radi ekonomske zaštite putnika u javnom prevozu i trećih oštećenih lica, u slučajevima kada je šteta pričinjena upotrebom neosiguranog ili nepoznatog prevoznog sredstva, kao i za štetu za čiju naknadu je odgovorno društvo za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak, u skladu sa ovim zakonom (član 74.); da se sredstva Garantnog fonda koriste za isplatu osigurane sume, odnosno naknadu štete oštećenim licima, i to, između ostalog, prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova, čamca ili drugog prevoznog sredstva za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa društvom za osiguranje nad kojim je pokrenut stečajni postupak (član 76. stav 1. tačka 3)).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, kao i da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od toga da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova. S druge strane, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom proizvoljnog i arbitr ernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Budući da proizvoljnost i arbitrernost u utvrđivanju činjenica i primeni merodavnog prava ne može zadovoljiti standard pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, te navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda navedenog ustavnog prava ceni i sa stanovišta proizvoljno utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog prava. U prilog izloženom, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van Kück protiv Nemačke od 12. juna 2003. godine, prema kojem zadatak tog suda nije da preispituje i utvrđuje činjenice i tumači domaće zakone, osim ako presuda domaćeg suda nije očigledno proizvoljna, ili ako nije na razumljiv i zadovoljavajući način obrazložena.

U konkretnom slučaju, parnični sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe jer nije dokazao da svoje potraživanje nije ranije naplatio, niti pasivnu legitimaciju tuženog, ali ni visinu istaknutog zahteva.

Ispitujući da li je parnični sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je Garantni fond ustanovljen Zakonom o osiguranju imovine i lica, a čiji je cilj da se postigne zaštita putnika i trećih lica od negativnih posledica stečajnog postupka otvorenog nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik zaključio ugovor o obaveznom osiguranju. Ustavni sud je dalje konstatovao da je odgovornost udruženja osiguravajućih organizacija da izvrši prethodno utvrđene obaveze organizacije za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak, odnosno da iz sredstava Garantnog fonda naknadi deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, bila neposredno utvrđena odredbom člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica (u vezi sa navedenim videti Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-940/2009 od 14. jula 2011. godine). Ovim zakonom je bilo predviđeno da se isplata iz sredstava Garantnog fonda vrši samo za one iznose koji nisu isplaćeni iz stečajne mase. Dakle, da bi mogla da se koriste sredstava iz Garantnog fonda, neophodan je uslov da je zaključen stečajni postupak nad odgovornom osiguravajućom organizacijom, a u kome poverioci nisu mogli da namire bar deo od njihovih potraživanja. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da Garantni fond nije jemac ni solidarni dužnik sa osiguravajućom organizacijom, već je njegova odgovornost ograničena i supsidij erna, ali u postupku u kome se traži isplata iz sredstava Garantnog fonda, tuženi može da ističe sve one prigovore koje je mogla da ističe i osiguravajuća organizacija sa kojom je štetnik zaključio ugovor o obaveznom osiguranju.

S druge strane, u pogledu pravila dokaznog postupka, Ustavni sud ukazuje da su parnične stranke dužne da dokažu one činjenice koje su nužne za njihov uspeh u postupku, a teret dokazivanja treba da snosi ona stranka u čijem je interesu da sud određenu činjenicu uzme kao dokazanu. Činjenice na kojima se zasniva određeno pravo treba da dokaže stranka koja se na to pravo poziva, a one činjenice koje isključuju nastanak tog prava ili ga ukidaju, treba da dokaže stranka koja osporava to pravo, pri čemu istinitost određene tvrdnje treba da dokaže ona stranka koja tvrdi da neka činjenica postoji, a ne ona koja njeno postojanje negira.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj , Ustavni sud konstatuje da se podnosilac ustavne žalbe , kao imalac izvršne isprave kojom je utvrđeno njegovo potraživanje prema osiguravajućoj organizaciji nad kojom je sproveden stečajni postupak, obratio parničnom sudu sa zahtevom da obaveže tuženog da mu isplati novčane iznose utvrđene tom ispravom. Parnični sud je, nezavisno od postojanja navedene isprave, smatrao da je na tužiocu da dostavi dokaz da se nije naplatio u prethodno vođenom izvršnom postupku, kao i da je nekadašnja osiguravajuća organizacija, a time i sada tuženi, bila pasivno legitimisana, te je, kako takav dokaz nije pružio, odbio njegov tužbeni zahtev. Međutim, imajući u vidu navedeno, prema oceni Ustavnog suda, stavljanje na teret tužiocu da, pored javne isprave, dostavlja i druge dokaze koji potkrepljuju istu tvrdnju, pri čemu treba da dokaže i negativnu činjenicu – da svoje potraživanje prethodno nije naplatio , ne može se smatrati ustavnopravno prihvatljivom primenom merodavnog prava. Takođe, Ustavni sud ukazuje da nedostatak pasivne legitimacije nekadašnje osiguravajuće organizacije sprečava nastanak prava tužioca, te bi u interesu samo tuženog bilo da dokaže odsustvo te legitimacije, a koja utiče i na postojanje njegove legitimacije. Stoga je Ustavni sud ocenio i da se ni stav parničnog suda o teretu dokazivanja postojanja, odnosno nepostojanja pasivne legitimacije tuženog ne može smatrati pravno utemeljenim stavom.

Ustavni sud ujedno konstatuje da je parnični sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe i jer tužilac „nije pružio dokaz o visini tužbenog zahteva“, s obzirom na to da nije pravilno opredelio iznos koji potražuje na ime kamate. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su kamate sporedna potraživanja. Stoga i pravo da se potražuje kamata zavisi od osnovanosti zahteva za isplatu glavnog potraživanja. Međutim, pravo na isplatu glavnog potraživanja ne može da zavisi od toga da li je zahtev za isplatu kamate pravilno opredeljen ili ne. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je za postupanje parničnog suda potrebno da tužbeni zahtev bude određen, po sadržaju i obimu, inače je u suprotnom tužba neuredna, a time i nedopuštena. Nezavisno od navedenog, Ustavni sud, polazeći od činjenice da se iz sredstava Garantnog fonda može naknaditi samo onaj iznos koji se nije naknadio iz stečajne mase, ukazuje da iz navedenog proizlazi da ukoliko se iznos nenaknađene štete od odgovorne organizacije za osiguranje isplaćuje iz sredstava Garantnog fonda, na njemu je i da dokaže koji bi deo iznosa koji se potražuje po okončanju stečajnog postupka bio namiren u tom postupku.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da stanovište parničnog suda izraženo u osporenim presudama očigledno nije pravno (ni materijalno ni procesno) utemeljeno, a time ni ustavnopravno prihvatljivo. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Sremskoj Mitrovici i određivanjem da taj sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji P. 1249/11 od 24. oktobra 2011. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Proizvoljna primena pravila o teretu dokazivanja u sporu protiv Garantnog fonda predstavlja povredu prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti