Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu zbog dugotrajnog neizvršenja pravnosnažne presude protiv dužnika sa većinskim državnim kapitalom. Dosuđena je naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. N. iz sela Rajčilovci kod Bosilegrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj, N. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 295/19 od 23. jula 2019. godine i rešenjem Višeg suda u Vranju Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 295/19 od 23. jula 2019. godine i rešenje Višeg suda u Vranju Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Lj. N. i utvrđuje se da su joj povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15.

4. Utvrđuje se pravo Lj. N. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo Lj. N. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 2713/15 od 23. juna 2015. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete na ime troškova postupka po prigovoru radi ubrzavanja postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju u predmetu R4I. 295/19.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. N. iz sela Rajčilovci kod Bosilegrada je, 18. septembra 2019. godine, preko punomoćnika D. D, advokata iz Bosilegrada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Vranju R4I. 295/19 od 23. jula 2019. godine i rešenja Višeg suda u Vranju Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine, zbog povrede načela i prava, iz člana 18, člana 22. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede istih ustavnih načela i prava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15.

Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koje Sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnositeljka u ustavnoj žalbi ističe: da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju iz radnog odnosa kod poslodavca koji je privredno društvo sa većinskim državnim kapitalom; da prvostepeni sud nije preduzeo nijednu delotvornu procesnu radnju radi sprovođenja izvršenja; da je njen prigovor radi ubrzavanja osporenog izvršnog postupka koji traje više od četiri godine odbijen bez adekvatnog obrazloženja; da u konkretnom slučaju nisu primenjeni kriterijumi Evropskog suda za ljudska prava, koje u svojoj praksi primenjuje i Ustavni sud, za ocenu razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka.

Ustavnom žalbom se traži da Ustavni sud utvrdi da su podnositeljki osporenim rešenjima i u predmetnom izvršnom postupku povređena označena ustavna načela i prava, te da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra i materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 2713/15 od 23. juna 2015. godine, kao i troškova zastupanja od strane advokata u postupku po prigovoru radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 19. juna 2015. godine Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ AD Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude na osnovu priznanja Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Bosilegradu P1. 202/14 od 2. aprila 2015. godine, radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Osnovni sud u Vranju je 23. juna 2015. godine doneo rešenje I. 2713/15, kojim je usvojio predlog za izvršenje.

Osnovni sud u Vranju je 23. jula 2019. godine doneo osporeno rešenje R4I. 295/19, kojim je odbio kao neosnovan prigovor predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Osnovnog suda u Vranju I. 2713/15. U obrazloženju osporenog rešenja je konstatovano da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 2713/15 od 1. februara 2019. godine određen prekid navedenog izvršnog postupka do pravnosnažnog okončanja stečajnog postupka koji se vodi nad izvršnim dužnikom u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 20/17, da je sud preduzimao zakonske mere i radnje radi sprovođenja izvršenja i da sud ne može snositi odgovornost zbog nemogućnosti sprovođenja izvršenja usled nepostojanja novčanih sredstava na računu dužnika.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Vranju je osporenim rešenjem Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Ustava čija se povreda ističe ustavnom žalbom propisano je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 295/19 od 23. jula 2019. godine i rešenje Višeg suda u Vranju Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine, Ustavni sud je konstatovao da je tvrdnja podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, zasnovana na navodima da je njen prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka proizvoljno odbijen i da osporena rešenja sadrže paušalna obrazloženja o efikasnom postupanju suda.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u navedenoj odluci, Ustavni sud ukazuje da Osnovni sud u Vranju i Viši sud u Vranju prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, već da su osporena rešenja isključivo zasnovali na sumarnoj oceni da je sud u izvršnom postupku koji traje već više od četiri godine preduzeo sve procesne radnje u cilju namirenja potraživanja podnositeljke ustavne žalbe.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak u trenutku kada je određen prekid postupka trajao već više od četiri godine, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu uzeli u obzir relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima proizvoljno primenjeno merodavno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je osporenim rešenjima podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Osnovnog suda u Vranju R4I. 295/19 od 23. jula 2019. godine i rešenje Višeg suda u Vranju Ržg. 202/19 od 22. avgusta 2019. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Kako je Ustavni sud poništio rešenja doneta po prigovoru radi ubrzavanja osporenog izvršnog postupka, to je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim se ističe povreda drugih ustavnih načela i prava u odnosu na osporena rešenja.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje da je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj Sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni izvršni postupak koji je vođen nad preduzećem sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao više od četiri godine, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da joj je u osporenom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Osnovnog suda u Vranju da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koje potiče iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, istovremeno predstavlja i povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15 povređeno i pravo na imovinu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravnično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 2713/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 2713/15 od 23. juna 2015. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

Budući da je utvrdio da su podnositeljki ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, te da joj je dosudio naknadu nematerijalne i materijalne štete, Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim je istaknuta povreda drugih ustavnih načela i prava u predmetnom izvršnom postupku.

11. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete na ime advokatskih troškova koje je podnositeljka ustavne žalbe imala u postupku po prigovoru radi ubrzavanja izvršnog postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 6. izreke.

12. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na pravično suđenje i imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti