Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 500 evra zbog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Lukovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Lukovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2185/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Luković iz Niša podneo je, 21. avgusta 2012. godine, preko punomoćnika Milana Pavlovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 369/10.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređen o zbog toga što predmetni parnični postupak, koji je po zakonu hitan, nije pravnosnažno okončan ni posle šest godina od pokretanja. Prema njegovom mišljenju, odgovornost za dugo trajanje postupka se nalazi na strani suda koji je, suprotno zakonu, dopuštao tuženom i veštaku da postupak opstruišu. U prilog tvrdnji o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da nadležni sud u drugim radnim sporovima radnje preduzima u kratkim rokovima, dok u odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete ustavna žalba ne sadrži nijedan navod. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete i troškova postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 2185/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Dragan Luković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 26. septembra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tuženog DVT "Erozija", radi naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Na ročištu održanom 11. aprila 2007. godine, na predlog tužioca, određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost visine štete koju je tužilac pretrpeo zbog nezakonitog otkaza. Sudski veštak je nalaz sa mišljenjem dostavio u julu iste godine, uz napomenu da mu tuženi nije omogućio uvid u svu neophodnu dokumentaciju, a povodom primedbi tuženog izradio je dopunski nalaz u januaru 2008. godine. Budući da je tuženi istakao primedbe i na dopunski nalaz, veštak je u maju iste godine dostavio pisano izjašnjenje. Tužilac je na ročištu održanom 17. septembra 2008. godine predložio da se ponovo sprovede veštačenje preko istog veštaka, a ovaj predlog je obrazložio time da su u nalazu navedeni nepotpuni podaci i da on i njegov punomoćnik nisu prisustvovali veštačenju, iako je prethodno visinu tužbenog zahteva opredeljivao u skladu sa dostavljenim osnovnim i dopunskim nalazom. Sud je usvojio predlog tužioca, a u toku 2009. godine tuženom je nalagano da veštaku omogući uvid u neophodnu dokumentaciju. Veštak je u martu 2010. godine dostavio izjašnjenje da ostaje pri datom osnovnom i dopunskom nalazu, ponovo istakavši da tuženi nije dostavio tražene podatke. Izjašnjenje identične sadržine dostavio je i u novembru iste godine. Na predlog tužioca, na ročištu od 17. decembra 2010. godine određeno je da se ponovo sprovede finansijsko veštačenje, preko drugog veštaka. Novoimenovani veštak dostavio je nalaz u maju 2011. godine, a izjašnjenje na primedbe stranaka u julu iste godine. Usaglašen nalaz oba veštaka dostavljen je u oktobru 2011. godine. U ovom delu postupka, od ukupno 49 zakazanih ročišta, 22 nisu održana. Najveći broj ročišta, ukupno 17, nije održano zbog toga što su se spisi nalazili kod veštaka, odnosno nedostavljanja nalaza u ostavljenom roku i nedolaska veštaka na ročište. Dva ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, zbog čega je bilo doneto i rešenje da se tužba smatra povučenom, a jedno na predlog tužiočevog punomoćnika, odnosno zbog toga što je punomoćnik primedbe na nalaz veštaka dostavio dva dana pre zakazanog ročišta.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 138/12 od 21. septembra 2012. godine potvrđena je ožalbena prvostepena presuda P1. 369/10 od 9. novembra 2011. godine u usvajajućem, a ukinuta u odbijajućem delu.

U ponovnom postupku, nakon jednog održanog i jednog ročišta koje nije održano zbog sprečenosti sudije, dana 30. januara 2013. godine doneta je druga po redu prvostepena presuda P1. 2185/12, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1293/13 od 16. januara 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave i
da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. st. 2. i 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao sedam i po godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka, ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja nadležnih sudova, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja u vezi prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se rešavalo o naknadi štete u vidu izgubljene zarade koju podnosilac trpi zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, na predlog njegovog punomoćnika jedno ročište nije održano, a zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika obe stranke dva ročišta nisu održana. Osim toga, podnosilac je u septembru 2008. godine tražio da se ponovo sprovede veštačenje, što je obrazložio time da nije prisustvovao veštačenju i da osnovni i dopunski nalaz veštaka iz jula 2007. i januara 2008. godine ne sadrže potpune podatke, iako je prethodno visinu tužbenog zahteva opredeljivao upravo u skladu sa pomenutim nalazima.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prva po redu prvostepena presuda doneta posle nešto više od pet godina od podnošenja tužbe, pri čemu, u ovom delu postupka ukupno 17 ročišta nije održano zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, odnosno zbog nedostavljanja izjašnjenja u ostavljenom roku. Osim toga, u ovom periodu, veštak je nekoliko puta obavestio sud da mu tuženi nije omogućio uvid u traženu dokumentaciju. Međutim, prvostepeni sud prema tuženom i veštaku nije preduzeo nijednu zakonom predviđenu meru u cilju sankcionisanja ovakvog ponašanja. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da predmetni postupak bude pravnosnažno okončan posle više od sedam godina, što se ne može smatrati razumnom dužinom trajanja u situaciji kada se ne radi o činjenično i pravno složenom postupku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju za njeno određivanje, posebno značaj koji je predmet spora imao za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, ali i određeni doprinos dužini trajanja postupka na strani podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. U odnosu na tvrdnju o povredi prava naknadu štete, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se argumentuje tvrdnja o povredi ovog prava, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac nije dostavio dokaze o različitom postupanju sudova najviše instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 35. st. 2. i 3. i člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti