Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud Srbije usvojio je ustavnu žalbu M. Š. zbog trajanja radnog spora preko devet godina. Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, dodelio naknadu štete od 1.000 evra, dok je ostale navode o pravičnom suđenju odbacio.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9433/2019
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 1472/13 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. Š. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š. iz Sombora podneo je Ustavnom sudu, 18. septembra 2019. godine, preko punomoćnika S. O, advokata iz Apatina, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 14723/13, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2821/17 od 19. juna 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je osporeni postupak trajao preko devet godina, pri čemu pred prvostepenim sudom sedam i po godina, a pred revizijskim sudom dve godine; da prvostepeni sud nije pravilno ocenio dokaze i nije odlučio o njegovom predlogu da se izvrši suočavanje direktora tužene i određenog svedoka na okolnost šta je direktor određenom prilikom izjavio; da Apelacioni sud u Beogradu nije postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, tako što bi zakazao raspravu pred drugostepenim sudom, već je samo „preuzeo i osnažio“ zaključke prvostepenog suda, ne ulazeći u navode žalbe, što je isto učinio i revizijski sud; da sudovi naročito nisu ocenili navode o povredi prava na odbranu u disciplinskom postupku, time što je njegov advokat, dan pre održavanja sednice disciplinske komisije, poslala dopis tuženoj o otkazivanju punomoćja, iz kog razloga je sednica morala da se odloži, kao i da se on lično pozove na nju, ali je sednica i pored toga održana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu. Takođe, istaknut je zahtev za naknadu materijalne (u visini izgubljene zarade) i nematerijalne (u visini od 2.000.000 dinara) štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, zatim zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 1472/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. i 5. oktobra 2009. godine, kao i 20. januara 2010. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Somboru, čiju je nadležnost nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Somboru, tužbe protiv tužene Š. sa sedištem u Somboru, radi poništaja privremenog rešenja od 4. septembra 2009. godine, kojim je raspoređen na radno mesto nastavnika fizičkog vaspitanja sa nepunim radnim vremenom, uz obavezu tužene da donese rešenje kojim će utvrditi puno radno vreme, zatim poništaja rešenja od 17. septembra 2009. godine kojim je privremeno udaljen sa rada i pismeno mu zabranjen ulazak u školu, kao i poništaja rešenja od 14. decembra 2009. godine kojim mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Predmeti su zavedeni pod brojevima P1. 651/10, P1. 652/10 i P1. 1102/10.

Nakon dva održana ročišta za glavnu raspravu, sud je rešenjem od 24. maja 2010. godine, a na predlog tužioca, izvršio spajanje postupaka po navedenim tužbama. Predmet je dobio jedinstveni broj P1. 651/10.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još 21 ročište, od kojih su četiri odložena na zahtev tužioca. Vremenski interval između ročišta kretao se od 15 dana do četiri meseca. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, kao i šest svedoka, a izvršen je i uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 651/10 od 25. januara 2013. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca. Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2172/13 od 18. oktobra 2013. godine ukinuta je navedena presuda, sa obrazloženjem da se ne može zaključiti koje je činjenice prvostepeni sud utvrdio na osnovu sprovedenog dokaznog postupka, odnosno, koje je činjenice smatrao dokazanim u smislu utvrđenja šta su bili razlozi za donošenje privremenog rešenja, te da li je tužilac preduzeo radnje zbog kojih je najpre privremeno udaljen sa rada, a potom mu i izrečena mera prestanka radnog odnosa. Predmet je 30. oktobra 2013. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i zaveden je pod brojem P1. 1472/13.

U ponovnom postupku je zakazano 28 ročišta, od kojih je pet odloženo na zahtev tužioca, a jedno kada je tužilac pre početka zakazanog ročišta predao obimnu dokumentaciju, te je tuženom ostavljen rok da se o njoj izjasni. Tri ročišta nisu održana zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine, a jedno kada su se spisi predmeta nalazili u Apelacionom sudu u Novom Sadu. Ročišta su pretežno zakazivana u razmaku od po mesec dana, dok je u dva navrata taj vremenski interval od tri i po meseca. U ovoj fazi postupka izveden je dokaz saslušanjem šest svedoka i zakonskog zastupnika tužene, a izvršen je i uvid u dostavljenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P1. 1472/13 od 21. decembra 2016. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca. Protiv označene presude tužilac je lično i preko punomoćnika izjavio žalbu 30. marta 2017. godine, koja je odbijena kao neosnovana presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1515/17 od 12. juna 2017. godine.

Tužilac je 1. septembra 2017. godine izjavio reviziju, koja je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2821/17 od 19. juna 2019. godine odbijena kao neosnovana.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe(i), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.). Bitno slične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Somboru P1. 651/10 od 25. januara 2013. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. oktobra 2009. godine, podnošenjem (prve) tužbe Opštinskom sudu u Somboru, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2821/17 od 19. juna 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i osam i po meseci, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih pitanja, posebno zbog obimnosti dokumentacije koja je tokom postupka dostavljena kao dokaz. Međutim, po nalaženju Ustavnog suda, sporna pitanja nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za devetoipogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno u delu kojim je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju na njegov zahtev čak devet ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo zato što je na dan održavanja dostavio obimnu dokumentaciju, pa je tuženoj ostavljen rok da se o njoj izjasni.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Pored toga što prilikom zakazivanja ročišta za glavnu raspravu, posebno u periodu do prvog presuđenja, nije u dovoljnoj meri poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, Ustavni sud smatra da je u ponovnom postupku održano neprimereno mnogo ročišta (od 28 zakazanih održano 18 ročišta), s obzirom na to da je prvostepeni sud, saglasno nalozima iz ukidajućeg rešenja, suštinski bio dužan samo da izvrši ponovnu ocenu dokaza i opredeli koje je relevantne činjenice uzeo kao dokazane. Istovremeno, Ustavni sud konstatuje da je štrajk advokata u drugoj polovini 2014. godine imao za posledicu nemogućnost održavanja tri ročišta za glavnu raspravu, što predstavlja objektivnu okolnost koja je neznatno produžila trajanje postupka.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će utvrđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče osporenog akta, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene revizijske presude. Ustavni sud je, pritom, uvidom u dato obrazloženje konstatovao da osporena presuda sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za iznete stavove o (ne)osnovanosti revizije, odnosno tužbenog zahteva. Ovo stoga jer je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe ometao drugog nastavnika u izvođenju nastave, kao i da nije držao nastavu odeljenjima za koja je bio zadužen. Suprotno navodima podnosioca, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud odgovorio na sve bitne navode na kojima podnosilac u ustavnoj žalbi zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud podseća da obaveza suda da obrazloži svoju odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepnih sudova, a što je reč u konkretnom slučaju.

Ustavni sud je posebno cenio navod kojim se ukazuje na povredu prava na odbranu u disciplinskom postupku, pa je, uvidom u spise predmeta, konstatovao da isti ne odgovara činjenicama. Naime, na sednicu disciplinske komisije pozvani su i podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik. Odredbom člana 142. stav 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) bilo je propisano da se rasprava u disciplinskom postupku izuzetno može održati i bez prisustva zaposlenog, pod uslovom da je na raspravu uredno pozvan. Stoga za sudove nije bila od značaja okolnost da li je podnosilac ustavne žalbe otkazao punomoćje svom advokatu uoči sednice disciplinske komisije, a on je, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja, ukoliko je to smatrao relevantnom okolnošću, trebalo da dostavi dokaze koji potkrepljuje takvu tvrdnju.

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, što podrazumeva i akcesorne zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti