Odgovornost poslodavca sledbenika za obaveze nastale pre statusne promene

Kratak pregled

Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i usvojio tužbeni zahtev za isplatu razlike u zaradi. Poslodavac sledbenik, koji je preuzeo zaposlenog aneksom ugovora o radu, odgovoran je i za obaveze poslodavca prethodnika nastale pre statusne promene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva „S.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Akcionarskog društva „S.“ Beograd izjavljena protiv presud e Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2863/16 od 8. februara 201 7. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društv o „S.“ Beograd je, 2. juna 201 7. godine, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2863/17 od 8. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode preduzetništva, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 83. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se , između ostalog, navodi: da je proizvoljan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o pasivn oj legitimacij i podnosioca ustavne žalbe ; da u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca podnosilac ustavne žalbe još uvek nije postojao kao pravni subjekt; da je pravni stav o odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze društva prenosioca „Ž.“ a.d. Beograd pogrešno utemeljen na odredbama čl. 147- 151. Zakona o radu (verovatno usled omaške, podnosilac ustavne žalbe označava „Ž .“ a.d. Beograd kao prvotuženog, iako to privredno društvo nije bilo stranka u parničnom postupku koji prethodi ustavnoj žalbi); da se Zakon o privrednim društvima , u konkretnom slučaju, mora posmatrati kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu; da privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd nema svojstvo pravnog prethodnika, već društv a prenosi oca, isto kao što ni podnosilac ustavne žalbe nema svojstvo pravnog sledbenika, već društva sticaoca; da aneks ugovora o radu koji je zaključen sa tužiocem ne mo že biti osnov odgovornosti podnosioca ustavne žalbe za obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, koje i dalje postoji kao pravno lice ; da solidarna obaveza nastaje po sporazumu ili po samom zakonu, što znači da izvršena statusna promena izdvajanja uz osnivanje , pri čemu društvo prenosilac zadržava pravni subjektivitet, ne može biti osnov nastanka takve obaveze ; da je privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kroz Plan statusne promene , čiji je sastavni deo i deobni bilans, prenelo na podnosioca ustavne žalbe jednaku vrednost aktive i pasive, tako da odgovornost podnosioca ustavne žalbe ne postoji ni prema članu 505. Zakona o privrednim društvima; da su Odluka o izdvajanju uz osnivanje, kao i prethodno usvojeni Plan statusne promene, registrovani i objavljeni na zakonom propisani način (član 495. Zakona o privrednim društvima), te, prema tome, učinjeni dostupnim svim zainteresovanim licima, uključujući i zaposlene; da je Plan statusne promene detaljnu razradu „doživeo“ zaključenjem Protokola, kojim je nedvosmisleno utvrđeno da za obaveze prema zaposlenima koje su nastale do registracije statusne promene isključivo odgovara privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd; da su Protokolom jasno razgraničena prava i obaveze učesnika statusne promene, utoliko što su rezervisanja za sudske sporove, uključujući i one koji su u toku, neto zarade i naknade zarada, poreze i doprinose na zarade i naknade zarada na teret poslodavca i dr. (grupe računa br. 45. i 46.) preneta u početni bilans stanja privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd na dan 9. avgust 2015. godine ; da ovaj dokaz Vrhovni kasacioni sud uopšte nije uzeo u razmatranje prilikom donošenja osporene presude.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporen u revizijsku presudu. Takođe je predloženo da Ustavni sud odloži izvršenje osporen og akta , kao i da proširi pravno dejstvo svoje odluke na sve predmete u kojima se podnosilac ustavne žalbe nalazi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 263/15 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. K . iz Novog Žednika je 15. oktobra 201 5. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Subotici tužbu protiv tuženog Akcionarskog društva „S.“ a.d. Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike između pripadajućih iznosa uvećane zarade po osnovu smenskog rada u periodu od 1. januara do 30. juna 2014. godine i iznosa koji su mu za taj period isplaćeni .

Presudom Osnovnog suda u Subotici P1. 263/15 od 8. juna 201 5. godine „usvojen je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog“, pa je tužbeni zahtev tužioca u celini odbijen kao neosnovan.

Tužilac je 26. jula 2016. godine izjavio žalbu, koja je tuženom dostavljena 1. avgusta 2016. godine. Odgovora na žalbu nije bilo .

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 2583/16 od 1 6. septembra 2016. godine, kojom je žalbu odbio i navedenu prvostepenu presudu u celini potvrdio.

Tužilac je 27. oktobra 2016. godine izjavio posebnu reviziju, koja je tuženom dostavljena 3. novembra 2016. godine. Odgovora na reviziju nije bilo .

Vrhovni kasacioni sud je 8. februara 201 7. godine doneo osporenu presudu Rev2. 2863/17, kojom je prihvatio odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, pa je reviziju usvojio i nižestepene presud e preinačio, tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojio .

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac zasnovao radni odnos kod „Ž.“ a.d. Beograd, na osnovu ugovora o radu od 3. februara 2003. godine; da su , nakon izvršene statusne promene poslodavca , tužilac i tuženi zaključili aneks ugovora o radu od 1. septembra 2015. godine, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da radi na poslovima mašinovođe, kod tuž enog kao poslodavca sledbenika; da je tužilac u spornom periodu radio po smenama; da je tužiocu, na ime uvećane zarade po osnovu smenskog rada, odnosno rada u turnusu, isplaćivan procenat uvećanja zarade od 4% od osnovne zarade, umesto 26%, koji je propisan zakonom; da je tužilac tužbeni zahtev opredelio prema nalazu i mišljenju veštaka; da je drugostepeni sud zaključio da tužilac tokom postupka nije pružio dokaze na okolnost da je nakon izvršene statusne promene na novonastalo preduzeće prešla i obaveza da tužiocu isplati potraživanje nastalo do dana raspoređivanja u novonastalo preduzeće. U obrazloženju iste presude je dalje navedeno: da se osnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da su prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca uređena odredbama čl. 147. – 152. Zakona o radu, koje su usklađene sa Direktivom broj 2001/23 EZ; da je navedenim odredbama regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena; da iz sadržine tih normi proizlazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca; da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose; da je obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor; da polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, a u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pasivna legitimacija tuženog i njegova obaveza da isplati tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada, iz perioda pre izv ršenih statusnih promena, proizlazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključio novi ugovor o radu, već je zaključenim aneksom, prema kome tužilac nastavlja radni odnos kod poslodavc a sledbenik a (prenetim ugovorom o radu), tuženi preuzeo ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz z aključenog ugovora o radu i radnog odnosa; da osim toga, tuženi u parnici nije isticao činjenice, n iti dostavio dokaze da je na drugačiji način, uz obaveštavanje tužioca kao zaposlenog, sa pravnim prethodnikom regulisao individualna prava i stečena prava zaposlenih, pa i tužioca; da je teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze na dužniku, a ne na poveriocu, jer pravila iz člana 231. stav 3. Zakona o parničnom postupku određuju da stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu d obijanje spora, tako da rizik nedokazanosti snosi stranka na kojoj je teret dokazivanja ; da s obzirom na to da se radi o radnom sporu, tužilac je kao poverilac dokazao da se nalazi u radnom odnosu i da je radio u smenama, dok je na tuženom bila obaveza da dokaže činjenice koje sprečavaju o stvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo (da nije dužnik i da je njegova obaveza statusnom promenom prestala); da osim tvrdnje da deobni bilans između novonastalih preduzeća i matičnog preduzeća nije donet, drugotuženi nije pružio dokaz o „aktivi novonastalih preduzeća i razlikama vrednosti“ iz člana 452. stav 1. 3 akona o obligacionim odnosima i člana 505. stav 1. tačka 2 ) Zakona o privrednim drušgvima, iako se svi eventualni dokazi nalaze kod njega, a ne kod tužioca; da je navedenom odredbom Zakona o privrednim društvima propisano da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je preduzetništvo slobodno, a može se ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (član 83.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 , 54/09 , 32/13 i 75/14) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca, u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca (član 147.); da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose (član 148.); da je poslodavac prethodnik dužan da o prenošenju ugovora o radu na poslodavca sledbenika pismenim putem obavesti zaposlene čiji se ugovor o radu prenosi, da ako zaposleni odbije prenos ugovora o radu ili se ne izjasni u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja obaveštenja iz stava 1. ovog člana, poslodavac prethodnik može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (član 149.); da je poslodavac sledbenik dužan da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor (član 150.).

Odredbama Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, br. 36/11, 99/11 i 83/14 – dr.zakon) (u daljem tekstu: ZPD), koji se primenjivao u konkretnom slučaju , bilo je propisano: da se statusnom promenom društvo (u daljem tekstu: društvo prenosilac) reorganizuje tako što na drugo društvo (u daljem tekstu: društvo sticalac) prenosi imovinu i obaveze, dok njegovi članovi u tom društvu stiču udele, odnosno akcije (član 483. stav 1.); da se društvo može podeliti tako što će deo svoje imovine i obaveza, pored ostalog, preneti na jedno ili više novoosnovanih društava (u daljem tekstu: izdvajanje uz osnivanje), s tim da društvo iz stava 1. ovog člana po sprovedenoj statusnoj promeni nastavlja da postoji (član 489. stav 1. tačka 1) i stav 2.); da radi sprovođenja statusne promene odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, priprema, pored ostalog, nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, kao i sve dokumente iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 490. stav 1. tačka 1)); da se ugovor o statusnoj promeni zaključuje ako u statusnoj promeni učestvuju dva ili više društava , da ugovor iz stava 1. ovog člana, pored ostalog, naročito sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoca i njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu, da sastavni deo ugovora iz ovog člana čine – predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta, odnosno statuta društva sticaoca, a ako statusnom promenom nastaje novo društvo predlog osnivačkog akta, kao i predlog statuta tog društva ako je ono akcionarsko društvo, deobni bilans društva prenosioca, u slučaju statusne promene podele ili izdvajanja, spisak članova društva prenosioca, sa navođenjem nominalne vrednosti njihovih udela, odnosno akcija u društvu sticaocu, kao i udela, odnosno akcija koje stiču u društvu sticaocu i spisak zaposlenih u društvu prenosiocu čiji se radni odnos nastavlja u društvu sticaocu (član 491. stav 1, stav 2. tačka 3) i stav 3.); da ako samo jedno društvo učestvuje u statusnoj promeni, odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno, usvaja plan podele, da plan podele iz stava 1. ovog člana sadrži naročito podatke iz člana 491. stav 2. ovog zakona, da sastavni deo plana podele iz stava 1. ovog člana čine akti i dokumenti iz člana 491. stav 3. ovog zakona (član 492. st. 1. – 3.); da nacrt ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrt plana podele društvo objavljuje na svojoj internet stranici, ako je ima, i dostavlja registru privrednih subjekata radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije mesec dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni, da nacrti iz stava 1. ovog člana moraju biti objavljeni neprekidno najmanje 60 dana od dana održavanja sednice skupštine na kojoj je doneta odluka o statusnoj promeni, a pristup tim nacrtima mora biti omogućen svim zainteresovanim licima bez obaveze identifikacije i bez naknade, da se objavljivanjem nacrta ugovora o statusnoj promeni, odnosno nacrta plana podele iz stava 1. ovog člana smatra da su i poverioci društva obavešteni o statusnoj promeni (član 495. st. 1, 2. i 6.); da odlukom o statusnoj promeni skupština odobrava plan podele koji je usvojio odbor direktora, odnosno nadzorni odbor ako je upravljanje društvom dvodomno (član 498. stav 1. tačka 1)); da plan podele stupa na snagu kada ga odlukom iz člana 498. ovog zakona odobri skupština društva koje sprovodi statusnu promenu, osim ako je tim planom predviđeno da stupa na snagu nekog kasnijeg datuma (član 499. stav 2.); da se registracija statusne promene vrši u skladu sa zakonom o registraciji u odnosu na društvo sticaoca i u odnosu na društvo prenosioca (član 504. stav 1).

Odredbama člana 505. ZPD bilo je propisano: da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i to – imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca, u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, a društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 1. tač. 1) i 2)); da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi, nastupaju i sledeće pravne posledice – društvo prenosilac prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, u zajamna potraživanja između društva prenosioca i društva sticaoca se gase, obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (stav 3. tač. 1) – 3)). Odredbom člana 506. stav 2. ZPD bilo je propisano da za obaveze društva prenosioca prestalog podelom koje ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se tumačenjem tog ugovora, odnosno plana može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti, solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14) , koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano : da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuj e na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe ima pasivnu legitim aciju u predmetnoj parnici, te da odgovara za novčane obaveze prema zaposlenima koje je preuzeo od poslodavca prethodnika , a koje su dospele u periodu pre izvršene statusne promene.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitr erna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je podnosilac ustavne žalbe osnovan u okviru statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, kojom prilikom su osnovana još dva privredna društva (AD „I. Ž .“ i AD „ S.V.“). Reč je, dakle, o statusnoj promeni izdvajanja uz osnivanje, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu (društvo prenosilac) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoci) . Kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o statusnoj promeni u kojoj učestvuje samo jedno privredno društvo, akt kojim se inicira ta kav postupak jeste plan podele društva , čiji nacrt kod akcionarskih društava poput „Ž.“ a.d. Beograd priprema odbor direktora, koji ga potom i usvaja. Skuština društva, u formi odluke, odobrava usvojeni plan podele društva. Taj dokument, pored ostalog, sadrži označenje vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društvo sticaoc a, zatim njihov opis, kao i način na koji se taj prenos vrši društvu sticaocu . Deo obavezne dokumentacije uz plan podele predstavlja i deobni bilans.

Odbor direktora privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd je u vezi planirane statusne promene izdvajanja uz osnivanje, 31. marta 2015. godine, usvojio nacrt plana podele, koji je, potom, njegova skupština, Odlukom od 11. maja 2015. godine , odobrila. Kao osnivač privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd, Vlada Republike Srbije je rešenjem od 2. jula 2015. godine dala saglasnost na navedenu odluku. Istog dana, Vlada Republike Srbije je donela odluke o osnivanju tri nova akcionarska društva, koja su nastala iz statusne promene privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd. Rešenje Vlade Republike Srbije od 2. jula 2015. godine, kao i tri odluke o osnivanju od istog datuma, objavljeni su u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 60/15. Statusna promena je nakon toga, tačnije 10. avgusta 2015. godine, registrovana kod Agencije za privredne registre (u daljem tekstu: APR) , tako što su tri novoosnovana privredna društva, među njima i podnosilac ustavne žalbe, upisana u registar privrednih subjekata. U okviru realizacije plana podele, podnosilac ustavne žalbe je pristupio preuzimanju zaposlenih, pa je tako 1. septembra 2015. godine sa tužiocem zaključ en aneks ugovora o radu, na osnovu kojeg je tužilac nastavio da obavlja rad na istom radnom mestu kao kod privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd.

Ustavni sud je, na sednici održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo Odluku Už-10900/2017 (u daljem tekstu: Odluka od 24. decembra 2018. godine), kojom je usvojio ustavn u žalb u istog podnosioca i utvr dio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1636/17 od 6. jula 2017. godine njemu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud je poništio presud u Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1636/17 od 6. jula 2017. godine i odre dio da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 68/17 od 13. februara 2017. godine .

Presudom koja je bila predmet ustavnopravne analize u Odluci od 24. decembra 2018. godine , Vrhovni kasacioni sud je izneo identično pravno stanovište, koje je , kao i u ovom predmetu, u temeljeno na odredbama ZOR kojima su regulisana prava zaposlenih kod promene poslodavca. Tim odredbama je utvrđena obaveza poslodavca sledbenika, koje svojstvo u konkretnom slučaju ima podnosilac ustavne žalbe, da od poslodavca prethodnika (privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd) preuzme opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca. Još jedna obaveza poslodavca sledbenika jeste da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka protekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor. Što se poslodavca prethodnika tiče, njegova obaveza je da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i da zaposlenog, čiji se ugovor o radu prenosi, pismenim putem obavesti o promeni poslodavca. S tim u vezi, Ustavni sud je konstat ovao da p reuzimanje obaveza poslodavca sledbenika od poslodavca prethodnika , u koje nesumnjivo spadaju i novčana potraživanja zaposlenih, nije izričito propisano odredbama ZOR .

Po shvatanju Ustavnog suda iznetom u Odluci od 24. decembra 2018. godine, bez obzira na potrebe poslodavca sledbenika, njegova je dužnost da sva lica koja su zaposlena kod poslodavca prethodnika zadrži u radnom odnosu, preuzimanjem postojećih ugovora o radu. Prema tome, Ustavni sud i u ovom predmetu zaključuje da je, prima facie , ustavnopravno neprihvatljivo stanovište da je zaključenjem aneksa ugovora o radu podnosilac ustavne žalbe prema tužiocu preuzeo i sve obaveze privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd po osnovu radnog odnosa koje su nastale pre izvršene statusne promene, uključujući i neisplaćenu uvećanu zaradu po osnovu smenskog rada, s obzirom na to da zaključenje aneksa predstavlja realizaciju zakonske obaveze podnosioca ustavne žalbe da tužioca zadrži u radnom odnosu.

Ustavni sud je u Odluci od 24. decembra 2018. godine dalje konstatovao da odredbe ZOR jesu relevantne kod promene poslodavca koja je rezultat neke statusne promene , ali da je statusna promena institut kompanijskog prava, koji je regulisan odgovarajućim odredbama ZPD, dok se u odredbama ZOR pominje samo kao generički pojam. U vezi sa tim, Ustavni sud je uočio postojanje razlik a između statusn e promen e kod koje dolazi do prestan ka (gašenj a) privrednog društva nad kojim se statusna promena sprovodi i one u koj oj to društvo nastavlja da egzistira .

ZPD, dakle, pravi jasnu razliku između pravnih posledica u navedena dva slučaja. Ustavni sud smatra da se osnovn a razlika ogleda u tome što kod društv a prenosi oca koje se statusnom promenom gasi , tačnije koje prestaje da postoji bez sprovođenja postupka likvidacije, sve njegove obaveze neizostavno prelaze na društv a sticaoc e (više njih ili samo jednog), bez obzira na to da li je njihov prenos uređen ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele, ili je reč o obavezama koje tim dokumentom nisu raspoređene nijednom društvu sticaocu, niti se njegovim tumačenjem može odrediti kojem društvu sticaocu se imaju raspodeliti , u kom slučaju solidarno odgovara svako društvo sticalac do iznosa razlike između vrednosti imovine koja je na to društvo preneta i obaveza koje je to društvo preuzelo (član 506. stav 2. ZPD) . Društva sticaoci su, dakle, kod ove vrste statusne promene ex lege sukcesori društva prenosioca po pitanju svih njegovih obaveza. Sa druge strane, kada je reč o statusnoj promeni u kojoj društvo prenosilac nastavlja da postoji, za prenos obaveza na društva sticaoce releventan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društva sticaoce prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Pored toga, odredba člana 505. stav 1. tačka 2) ZPD propisuje da društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem (koje i dalje postoji) za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca , ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Privredno društvo „Ž.“ a.d. Beograd, kao društvo prenosilac, n akon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje, postoji i dalje kao pravni subjekt, pored tri novoosnovana privredna društva . U Odluci od 24. decembra 2018. godine , Ustavni sud je takođe konstatovao da je sastavni deo Odluk e o statusnoj promeni od 11. maja 2015. godine Plan podele privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd ( Plan statusne promene broj 1930/2015-114-20). Plan podele (u daljem tekstu: Plan) , osim označenja nominalne vrednosti imovine i visine obaveza koje se statusnom promenom prenose na društv a sticaoc e, pri čemu je reč o jednakim vrednostima aktive i pasive za sv a društva stica oce, ne sadrži opis preuzetih obaveza, kao ni način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti , već samo konstataciju da se na podnosioca ustavne žalbe prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza robe, bez jasne odrednice da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je podnosilac ustavne žalbe preuzeo od privrednog društv a „Ž .“ a.d. Beograd. Planom je za tu svrhu predviđeno zaključenje posebnog ugovora (odeljak V).

Kao i u predmetu Už-10900/2017, Vrhovni kasacioni sud i u obrazloženju osporene presude zaključuje da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca, odnosno činjenice usled kojih je pravo prestalo , osim tvrdnje da deobni bilans između društva prenosioca i društava sticalaca nije usvojen.

Takođe, kao i u predmetu Už-10900/2017, podnosilac i u ovoj ustavnoj žalbi ukazuje na činjenicu da je 24. juna 2016. godine između privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd i novoosnovanih privrednih društava zaključen Protokol kojim su sva četiri privredna društva prihvatila Informaciju o sprovedenom postupku statusne promene i otvaranju početnih stanja u poslovnim knjigama novoformiranih društava (u daljem tekstu: Protokol) , a kojom su, pored ostalog, u početni bilans privrednog društva „Ž.“ a.d. Beograd (posle izdvajanja) preneta „rezervisanja“ za sudske sporove, odnosno sudske sporove koji su u toku.

Ustavni sud je u Odluci od 24. decembra 2018. godine konstatovao da je Protokol izveden kao dokaz u p ostupku pred prvostepenim sudom, ali da obrazloženje osporene revizijske presude ne sadrži nijednu konstataciju u vezi sa tim dokumentom i sadržinom Informacije koja je njime prihvaćena. Polazeći od toga da je Planom bilo predviđeno zaključenje posebnog ugovora koji će sadržati opis preuzetih obaveza, kao i način njihovog prenosa i realizacije, Ustavni sud je zaključio da je ocena pravne prirode (karaktera) Protokola, kao i Informacije koja je njime prihvaćena, bila od suštinske važnosti za ishod predmetnog postupka. Samim tim što Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir postojanje Protokola, uz ocenu svrhe njegovog zaključenja (da li taj dokument može imati karakter posebnog ugovora koji je Planom bio predviđen), kao i od kakvog je značaja činjenica da je isti nastao nakon što je postupak statusne promene okončan registrovanjem novoosnovanih društava kod APR, Ustavni sud je utvrdio povred u prav a podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ključna razlika u ovoj ustavnopravnoj stvari ogleda se u tome što je postupak pred prvostepenim sudom okončan pre zaključenja Protokola. Samim tim, Protokol nije bio deo dokaznog postupka. Međutim, podnosilac ustavne žalbe na činjenicu da je taj akt zaključen nije ukazao u žalbenom , a ni kasnije u revizijskom postupku , iako je za to imao priliku, kroz odgovor na žalbu i odgovor na reviziju. Ustavni sud konstatuje da se i z sadržine Plana n ije moglo zaključiti da li je konkretna novčana obaveza prešla na podnosioca ustavne žalbe, kao društvo sticaoca ili je za nju i nakon izvršene statusne promene odgovara lo društvo prenosilac . To je materija , odnosno pitanje koje je, saglasno Planu, trebalo urediti posebnim ugovorom između društva prenosioca i društva sticalaca. Ustavni sud ukazuje da je, u međuvremenu , doneo Odluku Už-5028/2017 od 18. juna 2020. godine (u daljem tekstu: Odluka od 18. juna 2020. godine) , po ustavnoj žalbi istog podnosioca, u kojoj je konstatovao da se Informacija, koja je Protokolom prihvaćena, tiče sadržine početnih bilansa stanja učesnika statusne promene, kako novoformiranih privrednih društava, tako i društva prenosioca, na dan kada je statusna promena registrovana – 10. avgust 2015. godine (tačka 7. Protokola). Imajući u vidu da bilans stanja predstavlja pregled imovine, obaveza i kapitala pravnog lica na određeni dan, kao i činjenicu da su Protokol potpisala ovlašćena lica svih učesnika statusne promene, Ustavni sud je u Odluci od 18. juna 2020. godine zaključio da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište parničnih sudova – Apelacionog suda u Nišu i Osnovnog suda u Nišu, po kome Protokol predstavlja interni akt koji proizvodi pravna dejstva samo u odnosu između učesnika statusne promene, ne i prema trećim licima.

Polazeći od načina na koji je Ustavni sud, vršeći analizu spornih ustavno pravnih pitanja, ocenio pravnu prirodu Protokola u Odluci od 18. juna 2020. godine, sledi da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud na ustavnopravno prihvatljiv način primenio pravila o teretu dokazivanja, izvodeći zaključak da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao činjenice koje sprečavaju ostvarivanje prava tužioca , jer prilikom odluč ivanja o reviziji, taj sud nije imao saznanja o tome da su učesnici statusne promene zaključili Protokol, koji predstavlja dokument o njihovi m početni m bilans ima stanja na dan kada je statusna promena registrovana .

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporen om presud om Vrhovnog kasacionog suda suda Rev2. 2863/16 od 8. februara 2017. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15).

Kada je reč o slobodi preduzetništva i z člana 83. Ustava, Ustavni sud nalazi je ustavna žalba, ratione materiae, nespojiva sa osporenom presudom u delu u kome se ističe povreda ovog ustavnog jemstva.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odgovornost poslodavca sledbenika za obaveze nastale pre statusne promene

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti