Odluka Ustavnog suda o otkazu radniku MUP-a nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu radnika MUP-a kome je otkazan ugovor o radu zbog pokrenutog krivičnog postupka, iako je kasnije oslobođen optužbe. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer redovni sudovi nisu razmotrili proporcionalnost mere otkaza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne i materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R. iz Bora je, 9. oktobra 2012. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011, presude Opštinskog suda u Boru P1. 707/02 od 22. oktobra 2009. godine, u stavu drugom izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev i dopunske presude Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine, zbog povrede ustavnih načela iz čl. 3, 19, 21. i 22. Ustava i povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Iz sadržine navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosilac osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine, kojima je odbijen njegov tužbeni zahtev za poništaj odluka tuženog o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova prestao prvostepenim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 19. aprila 2002. godine i drugostepenim rešenjem od 10. maja 2002. godine, koja su rešenja doneta na osnovu člana 45. a u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, jer je protiv njega bio pokrenut krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti; da je krivični postupak okončan pravnosnažnom presudom krivičnog suda, kojom je oslobođen od optužbe i presuda krivičnog suda je dostavljena parničnom sudu do zaključenja glavne rasprave; da je u osporenoj revizijskoj presudi kojom su potvrđene nižestepene presude, zauzet stav da je za prestanak radnog odnosa radnicima MUP-a relevantno pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka, a da je bez uticaja činjenica da je podnosilac pravnosnažno oslobođen optužbe, da je pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka samo fakultativan osnov za prestanak radnog odnosa službenom licu u MUP-u o čemu nadležni organ odlučuje po diskrecionom pravu, ceneći okolnosti svako konkretnog slučaja. Zahtevao je da Ustavni sud utvrdi da su osporenim odlukama povređena označena ustavna načela i ustavna prava i poništi osporene odluke. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene odluke i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P1. 707/09 od 22. oktobra 2009. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe pa su poništene odluke o prestanku radnog odnosa tuženog Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprave u Boru broj 118-110/02 od 19. aprila 2002. godine i broj 2268/02 od 10. maja 2002. godine i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u periodu od maja 2002. godine, zaključno sa 7. oktobrom 2009. godine, isplati iznos od 2.719.966,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je preostali deo tužbenog zahteva, preko dosuđenog iznosa do traženih mesečnih iznosa zarade za navedeni period, kao i mesečnih iznosa zarade za period od novembra 2008. godine zaključno sa septembrom 2009. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3836/10 od 3. decembra 2010. godine predmet P1. 707/09 je vraćen Osnovnom sudu u Boru radi dopune postupka. Osporenom dopunskom presudom Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže na isplatu naknade štete tužiocu u pojedinačnim iznosima za određene mesece. Rešenjem Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine izvršena je ispravka presude P1. 707/09 od 22. oktobra 2009. godine u uvodnom delu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Boru P1. 707/09 od 22. oktobra 2009. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine, u delu stava drugog njene izreke, kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu preko dosuđenog iznosa a do traženih mesečnih iznosa zarade za period od maja 2002. godine, zaključno sa 7. oktobrom 2009. godine, kao i za isplatu mesečnih iznosa zarade za period od novembra 2008. godine, zaključno sa septembrom 2009. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana; u stavu drugom izreke preinačena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Boru P1. 707/09 od 22. oktobra 2009. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine u stavu prvom njene izreke, u delu stava drugog izreke i u stavu trećem njene izreke i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se ponište odluke tuženog broj 118-110/02 od 19. aprila 2002. godine i broj 2268/02 od 10. maja 2002. godine, da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i prizna mu sva prava po osnovu rada, da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u periodu od maja 2002. godine, zaključno sa 7. oktobrom 2009. godine, isplati iznos od 2.719.966,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke potvrđena je dopunska presuda Osnovnog suda u Boru P1. 886/10 od 10. januara 2011. godine i žalba tužioca je odbijena kao neosnovana; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine.

U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme; da je rešenjem tužene broj 118-11/02 od 19. aprila 2002. godine utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos sa 30. aprilom 2002. godine, na osnovu člana 45a u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Zakona o unutrašnjim poslovima, iz razloga što je protiv tužioca pokrenut krivični postupak za krivično delo iz člana 234. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakona Republike Srbije; da je rešenjem tužene broj 2268/02 od 10. maja 2002. godine odbijen prigovor tužioca na rešenje o prestanku radnog odnosa kao neosnovan i potvrđeno prvostepeno rešenje; da je u krivičnom postupku koji je protiv tužioca vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 193/07 doneta pravnosnažna presuda kojom je oslobođen od optužbe za krivično delo iz člana 234. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakona Republike Srbije; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, poništio navedene odluke o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad i isplati mu naknadu štete u visini utvrđenoj na osnovu nalaza sudskog veštaka; da je prvostepeni sud stao na stanovište da je prestanak radnog odnosa kao disciplinska mera izrečena tužiocu odmah nakon podnošenja krivične prijave i pokretanja krivičnog postupka protiv njega odnosno da su osporene odluke donete pre okončanja krivičnog postupka, dakle pre donošenja pravnosnažne presude u krivičnom postupku; da je odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, kada je pobijanu presudu preinačio i tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenih odluka odbio kao neosnovan; da je odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 44/91… 8/01) propisano da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije prestaje radni odnos, ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog Zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neke od uslova za prijem u rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) istog zakona; da je odredbom člana 34. stav 2. navedenog Zakona propisano da se u radni odnos u MUP, na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe, ispunjava i uslov da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje; da je u konkretnom slučaju protiv tužioca pred Opštinskim sudom u Boru pokrenut krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično deli iz člana 234. stav 1. tačka 5. Krivičnog zakona Republike Srbije, za koje krivično delo se goni po službenoj dužnosti; i da su se stoga stekli uslovi za primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima Republike Srbije, da tužiocu može prestati radni odnos kod tužene; da pod takvim okolnostima nije od značaja kakav je ishod krivičnog postupka, jer je reč o materiji koja reguliše specifičnu službu, pa je diskreciono ovlašćenje tužene da u svakom konkretnom slučaju ceni ispunjenost uslova za prestanak radnog odnosa, onda kada zaposleni prestane da ispunjava uslove potrebne za zasnivanje radnog odnosa u toj službi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 74/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove – da nije osuđivano za krivična dela protiv Ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda, da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tač. 1.) i 2)); da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Ustavni sud je, ne prihvatajući inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u Rešenju IU-346/1995 od 7. marta 1996. godine zauzeo stanovište da se zakonom mogu propisivati posebni uslovi za zasnivanje i prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te da nema povrede ustavnog načela o jednakim pravima i dužnostima i jednakoj zaštiti pred državnim organima iz čl. 13. i 23. Ustava. Takođe, prema stavu Ustavnog suda, osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena je mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak, i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Po oceni Suda, osporenom odredbom Zakona propisani su posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjem počinilaca krivičnih dela, zbog čega je nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

Odredba člana 45. stav 3. Zakona o unutrašnjim poslovima ponovo je bila predmet zahteva za ocenu ustavnosti, koji je odbačen Rešenjem Ustavnog suda IU-107/2001 od 4. marta 2004. godine. Sud je, imajući u vidu različita tumačenja i probleme koje u praksi izaziva nedovoljno precizno formulisana odredba zakona, na osnovu člana 62. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, uputio pismo Narodnoj skupštini u kojem je ukazao na potrebu da se u Zakonu u unutrašnjim poslovima preciznije uredi ovlašćenje ministra u donošenju odluke o prestanku radnog odnosa lica zbog pokretanja krivičnog postupka, kao i prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravnosnažno okonča donošenjem oslobađajuće presude.

5. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže time da mu je radni odnos prestao, iako je oslobođen optužbe da je učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, Ustavni sud konstatuje da je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila ustanovljena mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o prestanku radnog odnosa donosi na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz navedenog člana zakona, jeste da se protiv službenog lica ili radnika na određenim dužnostima vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična, i za državu posebno značajna služba. S druge strane, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Pri tome, ograničenje prava pojedinca mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Ministarstva protiv kojeg se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe.

Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u radnom sporu koji se vodi radi poništaja akta donetog po diskrecionoj oceni ovlašćen da ceni zakonitost takvog akta, što u konkretnom slučaju znači da se ovlašćenje parničnog suda sastojalo u tome da utvrdi da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu moglo biti doneto i da li su za donošenje tog rešenja bili ispunjeni zakonom propisani uslovi tj. da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da podnosiocu radni odnos prestane. To znači da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni u svetlu okolnosti koje su postojale u momentu donošenja tog rešenja. Prema stanovištu Ustavnog suda, naknadno nastupela okolnost koja se tiče činjenice da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće krivične presude, odnosno ne daje odgovor na pitanje šta se dešava u pogledu radnopravnog statusa bivšeg radnika kojem je prestao radni odnos na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a to lice kasnije bude oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo. Ovo posebno u situaciji kada ta činjenica nastupi u toku trajanja radnog spora koji se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je u konkretnom slučaju.

S tim u vezi, a vodeći računa da podnosilac ustavne žalbe posebno ističe da je prvostepenom sudu pre zaključenja glavne rasprave dostavio pravnosnažnu oslobađajuću krivičnu presudu, ali da je u osporenoj revizijskoj presudi, kao i u nižestepenim presudama zauzeto stanovište da za ishod parničnog postupka nije bitna odluka krivičnog suda, Ustavni sud smatra da je u svetlu iznetih okolnosti konkretnog slučaja, ovo pitanje neophodno razmotriti sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, s obzirom na težinu posledice rešenja o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od toga da Zakon o unutrašnjim poslovima daje diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi Strain i ostali protiv Rumunije, od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja osporenih presuda.

Međutim, redovni sudovi u ovom slučaju u svojim odlukama nisu se upustili u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, što je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu imalo da podnosiocu bude povređeno pravo na pravično suđenje. Ustavni sud konstatuje da je isti stav zauzeo u svojoj Odluci Už-1757/2009 od 27. septembra 2012. godine.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, u cilju otklanjanja posledica učinjene povrede, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu Rev2. 560/11 od 12. aprila 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 694/11 od 10. marta 2011. godine.

6. Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva tvrdnja podnosioca da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih odluka sudova najviše instance kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da taj uslovi postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, i revizija, kao vanredno pravno sredstvo, koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio.

Takođe, kako je sud u tri stepena meritorno odlučivao o tužbenom zahtevu podnosioca, to nema ni povrede člana 22. Ustava kojim se jemči pravo na sudsku zaštitu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava iz čl. 22. i 36. Ustava, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

Imajući u vidu da je utvrđeno da je osporenim presudama podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi ustavnih načela iz čl. 3, 19. i 21. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da su štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje otklonjene poništajem revizijske presude, dok je zahtev za naknadu materijalne štete preuranjen, imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud doneti novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv drugostepene presude. Stoga je zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete odbačen u tački 3. izreke zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o otkazu radniku MUP-a nakon oslobađajuće presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti