Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Utvrđeno je da je postupak trajao neopravdano dugo, skoro osam godina, te je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . K . iz Ljubovije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. oktobra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 443/13 (inicijalno predmet Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P1.602/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Ljubovije podneo je Ustavnom sudu, 15. avgusta 20 18. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz Malog Zvornika, ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2939/17 od 16. maja 2018. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1348/17 od 21. avgusta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P1. 443/13.

U ustavnoj žalbi podnosilac je opisao tok parničnog postupka i istakao da je on trajao više od sedam godina i 11 meseci, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Takođe, podnosilac je naveo da je za vreme trajanja postupka bio bez posla, zbog čega mu je povređeno i pravo na rad. Podnosilac ističe da nije imao jednaku zaštitu prava, posebno u žalbenom postupku, jer je prema drugoj parničnoj stranci sud bio očigledno naklonjen, s obzirom na to da je drugačije cenio i posmatrao njene navode i na osnovu toga proizvoljno primenio materijalno pravo, na koji način mu je povređeno pravo na nezavisan i nepristrasan sud. Takođe, navedeno je da je drugostepeni sud proizvoljno i paušalno preinačio prvostepenu presudu, „u vezi čega je bio obavezan“ da prethodno održi raspravu pred drugostepenim sudom radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, kao i da je taj sud sam raspravio odlučne činjenice za koje nema potrebno stručno znanje i za čije razjašnjenje je morao da izvede dokaz veštačenjem putem veštaka odgovarajuće struke, ističući da poslovi istraživanja bakra ne spadaju u delokrug tužioca-protivtuženog koji se bavi eksploatacijom rude olova i cinka. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naloži nadležnom sudu da ponovi postupak, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P1. 443/13, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, R. „V .“ d.o.o. Ljubovija, njegov bivši poslodavac, je, kao tužilac, podneo tužbu 3. juna 2010. godine Osnovnom sudu u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji, kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi materijalnu štetu. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 602/10.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 25. novembar 2010. godine, ali ono, kao ni naredno, zakazano za 8. februar 2011. godine, nije održano, na zahtev tuženog.

Tuženi je u međuvremenu podneo tužbu protiv tužioca, tražeći da se poništi rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu i da se njegov bivši poslodavac obaveže da ga vrati na rad, povodom koje je formiran predmet P1. 878/10. Parnica po ovoj tužbi spojena je sa parnicom P1. 602/10.

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je još osam ročišta, od kojih dva nisu održana – zakazana za 21. april 2011. godine i 2. februar 2012. godine, na zahtev tužioca-protivtuženog, Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i jednog svedoka i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P1. 602/10 od 29. marta 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Protiv označene presude tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu, te su spisi predmeta 26. juna 2012. godine upućeni drugostepenom sudu, radi odlučivanja o izjavljenom pravnom leku.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3819/12 od 8. jula 2013. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu, radi dopune postupka, zbog nedostatka u izreci presude i jer dva opšta akta tužioca-protivtuženog nisu združena spisima predmeta.

Osnovni sud u Loznici - Sudska jedinica u Ljuboviji je rešenjem P1. 602/10 od 23. jula 2013. godine, ispravio presudu tog suda od 29. marta 2012. godine, a nakon što su određena dokumenta združena spisima, taj sud je spise predmeta ponovo dostavio drugostepenom sudu, radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6193/13 od 20. novembra 2013. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji P1. 602/10 od 29. marta 2012. godine, a premet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak, u kojem je predmet dobio broj P1. 443/13, vođen je pred Osnovnim sudom u Loznici, kao nadležnom sudu posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2014. godini. Prvo ročište u ovoj fazi postupka, zakazano je za 25. mart 2014. godine, nije održano jer je tužilac-protivtuženi podneo zahtev za izuzeće postupajuće sudije. Ovaj zahtev je odbijen rešenjem predsednika suda od 27. marta 2014. godine.

Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još 20 ročišta, od kojih jedno nije održano jer tužilac-protivtuženi nije došao, a pet – zbog obustave rada advokata. U ovoj fazi postupka tuženi- protivtužilac je delimično preinačio tužbu, tražeći da se protivna stranka obaveže da mu, umesto vraćanja na rad, isplati određen broj njegovih zarada, na ime naknade štete, dok su u dokaznom postupku saslušana tri svedoka i parnične stranke, izvedeno veštačenje putem sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke, geološke struke i rudarske struke, koji su i saslušani na ročištima, i izvršen uvid u određenu dostavljenu i pribavljenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Loznici P1. 443/13 od 13. februara 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca delimično usvojen, te je poništeno sporno rešenje o otkazu ugovora o radu, a njegov zahtev za naknadu štete je delimično odbijen kao neosnovan. Protiv ove presude tužilac- protivtuženi je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Gž1. 1348/17 od 9. avgusta 2017. godine Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio je presudu Osnovnog suda u Loznici P1. 443/17 od 13. februara 2017. godine u usvajajućem delu, tako što je i u tom delu odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog- protivtužioca, jer je ocenio da je prvostepeni sud iz pravilno utvrđenih činjenica izveo pogrešan pravni zaključak

Vrhovni kasacioni sud je, osporenom presudom Rev2. 2939/17 od 16. maja 2018. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog-protivtužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1348/17 od 9. avgusta 2017. godine.

U obrazloženju revizijske presude navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi-protivtužilac zasnovao radni odnos kod tužioca- protivtuženog počev od 31. marta 2008. godine, a ugovorom o radu od 8. marta 2010. godine određeno je da će obavljati poslove rukovodioca istražno-pripremnih radova, kao i da je odredbom člana 6. navedenog ugovora predviđeno da zaposleni u toku trajanja zaposlenja, bez odobrenja poslodavca, ne sme da obavlja zadatke niti da ulazi u poslovne odnose iz delokruga poslodavca. Dalje je navedeno da je tuženi- protivtužilac, pre zaključenja prvog ugovora o radu sa tužiocem-protivtuženim, obavestio suvlasnika tužioca-protivtuženog da je akcionar u dva preduzeća koja se bave istraživanjem mermera, odnosno bakra. Takođe je utvrđeno da je u upozorenju o ispunjenosti uslova za otkaz ugovora o radu, donetom 18. maja 2010. godine, poslodavac zaposlenom stavio na teret i da je, bez njegovog odobrenja, omogućio jednom od privrednih društava čiji je on akcionar, a koje je od 2010. godine promenilo delatnost i postalo konkurentsko poslodavcu, da dobije istražno polje, za koje je konkurisao i poslodavac, koristeći podatke koji su mu bili dostupni kao zaposlenom kod poslodavca.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud je, kako je navedeno u obrazloženju osporene revizijske presude, utvrdio da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku. Obrazlažući svoj stav, revizijski sud je ukazao na odredbu člana 6. stav 1. ugovora o radu, kojom je propisana zabrana zaposlenom da bez prethodnog odobrenja poslodavca obavlja zadatke i stupa u poslovne odnose iz delokruga poslodavca, stav 3. ovog člana kojim je, između ostalog, propisano da zaposleni koji postupa u suprotnosti sa ovom zabranom čini težu povredu radne obaveze, što može rezultirati raskidom radnog odnosa, kao i da prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), važećem u spornom periodu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Prema oceni revizijskog suda, neosnovano se u reviziji ukazuje da povreda zabrane konkurencije i zabrane odavanja poslovne tajne nije razlog imperativne prirode za raskid radnog odnosa, jer je, upravo suprotno, navedenom odredbom ugovora o radu jasno propisana kao otkazni razlog povreda radne obaveze u smislu povrede klauzule zabrane konkurencije i povreda odavanja poslovne tajne. Revizijski sud je kao neosnovano ocenio i ukazivanje u reviziji da je tužilac-protivtuženi kao poslodavac znao za status tuženog- protivtužioca u privrednim društvima u kojima je akcionar još u vreme zaključenja ugovora o radu, jer saznanje poslodavca o statusu zaposlenog u drugim privrednim društvima ne znači i saglasnost poslodavca da zaposleni može da, koristeći svoj status kod pos lodavca, omogući tim društvima dobijanje istraživačkih polja na štetu poslodavca, bez prethodnog odobrenja poslodavca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim držanim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada, kao i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1, 2. i 3.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je predmetni postupak, od podnošenja tužbe 3. juna 2010. godine Osnovnog sudu u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda od 16. maja 2018. godine, trajao sedam godina i 11 i po meseci.

Navedeno trajanje postupka koji je bio hitne prirode, prema oceni Ustavnog suda može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak u izvesnoj meri bio činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je trebalo sprovesti veštačenje putem veštaka različitih struka i izvršiti uvid u brojna dokumenta.

Ustavni sud je, imajući u vidu predmet konkretnog spora, ocenio da je podnosilac imao značajan interes da se ovaj postupak efikasno sprovede, ali i da je on, zahtevom da se dva ročišta ne održe, doprineo da postupak četiri meseca traje duže.

Ustavni sud je imao u vidu i da četiri ročišta nisu održana na zahtev tužioca-protivtuženog, dok pet ročišta nije održano zbog obustave rada advokata, što je zajedno doprinelo da postupak traje duže deset meseci. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio, da opisani doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti, kao i složenost postupka ne mogu da budu opravdanje za skoro osmogodišnje trajanje postupka, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu. Ustavni sud ističe da su osporene presude donete u kratkom roku od izjavljivanja pravnih lekova, kao i da je prvostepeni sud, osim prvog ročišta koje je zakazao pet i po meseci od podnošenja tužbe, ostala ročišta zakazivao u rokovima primerenim postupku koji je hitne prirode. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je usled propusta prvostepenog suda prilikom donošenja prve prvostepene presude, vođen dodatni postupak za ispravku te presude i dopunu postupka, što je uticalo da postupak duže traje skoro 14 meseci, pre svega jer je drugostepenom sudu bilo potrebno 13 meseci da donese procesno rešenje kojim vraća spise predmeta nižestepenom sudu radi dopune postupka. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je ponovni prvostepeni postupak, dakle nakon što je prethodno već raspravljano o spornim pitanjima, trajao skoro tri godine u kom periodu je održano čak 14 ročišta.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. U pogledu osporenih presuda, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud još jednom ukazuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost zaključaka sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, načina na koji su sudovi dali ocenu izvedenih dokaza, i načina na koji su primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih akata ne proizlazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su u toku postupka sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naime, uvidom u osporene presude, Ustavni sud je ocenio da one sadrže dovoljne i jasne razloge za iznete stavove o neosnovanosti protivtužbenog zahteva, budući da je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je tužilac prekršio klauzulu ugovora o radu o zabrani konkurencije, jer je, koristeći informacije koje je saznao kod svog poslodavca uspeo da za drugo pravno lice, čiji je akcionar, pribavi određeno istražno polje koje je u okviru istražnog prostora poslodavca.

U pogledu navoda podnosioca kojima se ukazuje da je drugostepeni sud morao da održi raspravu radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Novom Sadu ocenio da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali da je iz takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud izvukao pogrešan pravni zaključak. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 394. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, na koju se i drugostepeni sud pozvao, propisano da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

U pogledu navoda kojima se ističe povreda prava na nepristrasno suđenje, Ustavni sud ukazuje da ovo pravo, kao deo prava na pravično suđenje, podrazumeva odsustvo predrasuda ili naklonosti postupajućeg sudije prema nekoj od stranaka u postupku. Radi obezbeđivanja ove procesne garancije prava na pravično suđenje, Zakonom o parničnom postupku je propisan mehanizam zaštite ovog prava, a to su isključenje (iz razloga koji izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije nezavisno od njegovog ponašanja) i izuzeće (iz razloga kada konkretno postupanje su dije i njegovo ponašanje ukazuju na moguću pristrasanost). Budući da se subjektivna nepristrasnost sudije podrazumeva dok se ne dokaže da njegovo ponašanje ili njegova lična ubeđenja dovode u sumnju njegovu nepristrasnost u konkretnom sudskom predmetu, što je, saglasno Zakonu o parničnom postupku, razlog za izuzeće, Ustavni sud ukazuje da podnosilac tokom postupka nije koristio Zakonom predviđenu mogućnost da traži izuzeće postupajućeg sudije (šta više ovakav zahtev je istakla druga parnična stranka). Imajući u vidu navedeno, te prethodnu ocenu da su za zauzete stavove parnični sudovi dali jasno, dovoljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje , uz primenu merodavnih procesnopravnih i materijalnopravnih propisa, Ustavni sud je našao da se navodi o pristrasnosti postupajućih sudij a žalbenog i revizijskog suda ne mogu smatrati argumentovanim razlozima za tvrdnju o povredi prava na nepristrasan sud.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju samo njegov stav o činjeničnim i pravnim zaključcima parničnih sudova i primeni merodavnog prava, ali ne i dokaze za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac nije dostavio dokaz da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, niti je dostavio dokaz ili dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji ukazuju na nejednak tretman stranaka u postupku. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

Imajući u vidu navode kojima podnosilac obrazlaže istaknutu povredu prava na rad, a da je preinačenom tužbom tražio da se njegov bivši poslodavac obaveže da mu, umesto vraćanja na rad, isplati opredeljen novčani iznos, Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi ni navodi o povredi prava zajemčenog članom 60. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju označene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti