Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe protiv rešenja o odbijanju zahteva za nabavku oružja

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja MUP-a kojim je odbijen zahtev za nabavku oružja. Utvrđeno je da su upravni organi postupali u skladu sa zakonom i diskrecionim ovlašćenjem, bez povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Engi Šandora iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2010. godine, doneo je

 

O D L U KU

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Engi Šandora izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijska uprava u Subotici broj 210-143/2008-06 od 15. maja 2008. godine i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Direkcija policije, Uprava za upravne poslove 03/10 broj 210-1-606/08 od 18. juna 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Šandor Engi iz Subotice je 2. avgusta 2008. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 22, 23. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su tokom prvostepenog i drugostepenog upravnog postupka učinjene brojne povrede postupka; da nije primenjen "aktuelni" Zakon o oružju i municiji, odnosno da nisu primenjene sve izmene i dopune objavljene u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao ni "aktuelni" Zakon o opštem upravnom postupku; da u preambuli prvostepenog rešenja nije navedeno ko je donosilac rešenja, dok je u potpisu navedeno da je doneto na osnovu ovlašćenja ministra, iako je poznato da "u vreme donošenja prvostepenog rešenja tadašnji ministar unutrašnjih poslova uopšte više nije imao radnu sposobnost, odnosno da nije obavljao tu funkciju jer se nalazio na bolovanju"; da pored paušalnog pozivanja na ovlašćenje ministra nije naveden ni broj ni datum tog ovlašćenja; da u obrazloženju prvostepenog rešenja, sem paušalnih navoda da se odobrenje ne može izdati jer je to neophodno za zaštitu lične i imovinske sigurnosti drugih lica, odnosno za javni red i mir, nema obrazloženja činjenica i dokaza, te je nejasno na osnovu kojih kriterijuma i merila je doneta prvostepena odluka; da su organi uprave nepravilno primenili član 8. stav 2. Zakona o oružju i municiji; da podnosilac smatra da mu je povređeno ustavno načelo zabrane diskriminacije iz razloga što smatra da je donošenjem osporenih odluka diskriminisan kao Mađar, siromašnog društvenog porekla, katoličke veroispovesti, manjinske kulture, mađarskog jezika i psihičkog i fizičkog invaliditeta, s obzirom da je ratni vojni invalid; da mu je pravo iz člana 22. Ustava povređeno na taj način što je osnovno ljudsko pravo da čovek zaštiti fizički integritet i slobodu, a za šta je podnosiocu neophodno odobrenje za nabavku pištolja, što mu je u konkretnom slučaju uskraćeno donošenjem osporenih rešenja; da je donošenjem osporenih odluka podnosiocu povređeno ljudsko dostojanstvo, jer je "dobio oružje kada je trebalo da štiti ustavni poredak, ličnu i imovinsku sigurnost drugih, a uskraćeno mu je to pravo kada mu je potrebno za sopstvenu zaštitu"; da mu je ovim odlukama uskraćeno i pravo na slobodan razvoj ličnosti; da mu je uskraćeno i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, jer njegova žalba nije bila delotvorna.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta koji se pred organom unutrašnjih poslova vodio u ovom upravnom postupku, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. aprila 2008. godine podneo prvostepenom upravnom organu zahtev za nabavljanje, držanje i nošenje oružja. Osporenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijska uprava u Subotici broj 210-143/2008-06 od 15. maja 2008. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe.

Protiv navedenog rešenja podnosilac ustavne žalbe je 23. maja 2008. godine izjavio žalbu. Rešavajući o žalbi, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Direkcija policije, Uprava za upravne poslove donelo je osporeno rešenje broj 210-1-606/08 od 18. juna 2008. godine, kojim je žalba odbijena kao neosnovana. U obrazloženju ovog rešenja je, između ostalog, navedeno da je taj organ, razmotrivši žalbu, ožalbeno rešenje i spise predmeta, našao da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da se podnosiocu, saglasno članu 8. stav 2. Zakona o oružju i municiji, ne može odobriti nabavljanje traženog oružja, jer je to neophodno za zaštitu lične i imovinske sigurnosti drugih lica i javnog reda i mira.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale; da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Članom 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01) propisano je da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom.

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona propisano je da se u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato.

Član 192. stav 1. Zakona propisuje da, na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka.

Odredba člana 196. stav 3. Zakona propisuje da pismeno rešenje sadrži: uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa, da u slučajevima predviđenim zakonom ili drugim propisom, rešenje ne mora sadržavati pojedine od tih delova, a ako se rešenje obrađuje mehanografski, umesto potpisa i pečata može da sadrži faksimil.

Članom 199. Zakona propisano je: da obrazloženje rešenja - u jednostavnim upravnim stvarima u kojima učestvuje samo jedna stranka, kao i u jednostavnim upravnim stvarima u kojima u postupku učestvuju dve stranke ili više stranaka, ali nijedna ne prigovara postavljenom zahtevu, a zahtev se uvažava, obrazloženje rešenja može sadržavati samo kratko izlaganje zahteva stranke i pozivanje na pravne propise na osnovu kojih je upravna stvar rešena, a u takvim stvarima rešenje se može izdati i na propisanom obrascu (stav 1.); da u ostalim upravnim stvarima, obrazloženje rešenja sadrži kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi i razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu, te da ako žalba ne odlaže izvršenje rešenja, obrazloženje sadrži i pozivanje na propis koji to predviđa, kao i da se u obrazloženju rešenja moraju obrazložiti i zaključci protiv kojih nije dopuštena posebna žalba (stav 2.); da kad je nadležni organ zakonom ili drugim propisom ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni, dužan je da u obrazloženju, pored podataka iz stava 2. ovog člana, navede taj propis i da izloži razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio, a da se ti razlozi ne moraju navesti u rešenju kad je to u javnom interesu zakonom izričito predviđeno (stav 3.); da ako je zakonom posebno predviđeno da se u rešenju donesenom po slobodnoj oceni ne moraju navesti razlozi kojima se organ pri donošenju rešenja rukovodio, u obrazloženju rešenja navode se podaci iz stava 2. ovog člana, odredba zakona kojom je organ ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni i odredba zakona kojom je ovlašćen da ne mora navesti razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio (stav 4.).

Odredbom člana 215. Zakona propisano je da je za rešavanje u drugom stepenu nadležan organ određen zakonom, a odredbama člana 230. propisano je postupanje drugostepenog organa po žalbi, i to: da će drugostepeni organ odbiti žalbu kad utvrdi da je postupak koji je rešenju prethodio pravilno sproveden i da je rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, a žalba neosnovana (stav 1.); da će drugostepeni organ odbiti žalbu i kad nađe da je u prvostepenom postupku bilo nedostataka, ali da oni nisu mogli imati uticaja na rešenje upravne stvari (stav 2.); da će drugostepeni organ, kad nađe da je prvostepeno rešenje zasnovano na zakonu, ali zbog drugih razloga a ne zbog onih koji su u rešenju navedeni, u svom rešenju izložiti te razloge, a žalbu odbiti (stav 3.).

Član 233. Zakona propisuje: da će drugostepeni organ, ako utvrdi da su u prvostepenom rešenju pogrešno ocenjeni dokazi, da je iz utvrđenih činjenica izveden pogrešan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, ili ako nađe da je na osnovu slobodne ocene trebalo doneti drukčije rešenje, on svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (stav 1.); da će drugostepeni organ, ako utvrdi da je rešenje pravilno u pogledu utvrđenih činjenica i u pogledu primene zakona, ali da se cilj zbog koga je doneseno može postići i drugim sredstvima povoljnijim za stranku, izmeniti prvostepeno rešenje u tom smislu (stav 2.).

Članom 234. Zakona propisano je: da drugostepeni organ može povodom žalbe izmeniti prvostepeno rešenje u korist žalioca i mimo zahteva postavljenog u žalbi, a u okviru zahteva postavljenog u prvostepenom postupku ako se tim ne vređa pravo trećih lica (stav 1.); da drugostepeni organ može povodom žalbe izmeniti prvostepeno rešenje na štetu žalioca, ali samo iz nekog od razloga predviđenih u čl. 253, 256. i 257. ovog zakona (stav 2.).

Član 6. Zakona o oružju i municiji ("Službeni glasnik RS", br. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 i 101/05) propisuje da nadzor u primenjivanju ovog zakona sprovodi Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Odredbama člana 8. Zakona propisano je: da se odobrenje za nabavljanje vatrenog oružja neće izdati, između ostalog, i kad je to neophodno za zaštitu lične i imovinske sigurnosti drugih lica, javni red i mir ili za bezbednost i odbranu Republike (stav 2.); da rešenje kojim se odbija zahtev za izdavanje odobrenja za nabavljanje oružja iz st. 1. i 2, odnosno municije iz člana 7. stav 4. ovog zakona, sadrži razloge odbijanja zahteva (stav 8.).

Odredbama člana 24. Zakona propisano je: da će nadležni organ oružni list, odnosno odobrenje za držanje oružja, oružje i municiju oduzeti ako nastupi koji od razloga iz člana 8. st. 1. i 2. ovog zakona (stav 1.); da rešenje kojim se oduzima oružni list, odnosno odobrenje za držanje oružja, oružje i municija, sadrži razloge iz stava 1. ovog člana (stav 2.); da se protiv rešenja iz stava 2. ovog člana može izjaviti žalba ministru unutrašnjih poslova u roku od 15 dana od dana uručenja rešenja (stav 3.); da se protiv rešenja donetog po žalbi ne može voditi upravni spor (stav 4.).

Članom 25. stav 2. Zakona propisano je da će nadležni organ, po pravosnažnosti rešenja o oduzimanju, pozvati vlasnika da u roku od godinu dana otuđi oduzeto oružje i municiju, odnosno da sam nađe kupca ili ga proda posredstvom ovlašćenog preduzeća za promet oružja i municije, a stavom 3. istog člana - da po isteku roka iz stava 2. ovog člana, oduzeto oružje i municija koji nisu otuđeni, odnosno prodati, postaju vlasništvo Republike Srbije.

Odredbom člana 76. stav 1. tačka 8) Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05) propisano je da policija, između ostalih, vodi evidencije operativnih izveštaja, operativnih izvora saznanja i lica pod posebnom policijskom zaštitom.

Članom 80. Zakona o policiji utvrđeno je postupanje s podacima sadržanim u evidencijama iz člana 76. ovog zakona, a u stavu 2. navedenog člana je propisano da obaveštenja o podacima sadržanim u evidenciji iz člana 76. tačka 8) ovog zakona lice može izuzetno dobiti, tek pošto je za podacima prestala potreba korišćenja.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca ustavne žalbe neosnovani.

Organ unutrašnjih poslova je pri rešavanju o pravima, obavezama i pravnim interesima podnosioca ustavne žalbe upravni postupak u potpunosti sproveo neposredno primenjujući propise, kao što zahteva odredba člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku. U skladu s odredbom člana 5. stav 2. Zakona, osporena rešenja doneta su u granicama ovlašćenja koja su organu unutrašnjih poslova data, i u skladu sa ciljem u kome su ta ovlašćenja data. Organ nadležan za rešavanje doneo je osporena rešenja u upravnoj stvari koja je predmet postupka, na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u upravnom postupku, saglasno članu 192. stav 1. Zakona. Pismeno izrađena rešenja sadrže uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa, kao što član 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku i zahteva. Shodno odredbi člana 199. stav 2. Zakona, rešenja sadrže i kratko izlaganje zahteva podnosioca, utvrđeno činjenično stanje, razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen zahtev podnosioca, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu. Članom 199. stav 3. Zakona propisano je: da je nadležni organ, kad je zakonom ili drugim propisom ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni, dužan da u obrazloženju, pored podataka iz stava 2. ovog člana, navede taj propis i da izloži razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio. Ti razlozi se ne moraju navesti u rešenju kad je to u javnom interesu zakonom izričito predviđeno. Odredbama člana 76. stav 1. tačka 8) i člana 80. Zakona o policiji izričito je propisano da podatke iz operativnih evidencija do kojih je organ unutrašnjih poslova došao operativnim proverama i radom na terenu, lice ne može dobiti dok ne prestane potreba za njihovim korišćenjem, pa je u skladu sa navedenim zakonom i odredbom člana 199. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, to što ovi podaci nisu navedeni u obrazloženjima osporenih rešenja. Stoga je primenjena odredba stava 4. člana 199. Zakona, prema kojoj, ako je zakonom posebno predviđeno da se u rešenju donetom po slobodnoj oceni ne moraju navesti razlozi kojima se organ pri donošenju rešenja rukovodio, u obrazloženju rešenja se navode podaci iz stava 2. ovog člana, odredba zakona kojom je organ ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni i odredba zakona kojom je ovlašćen da ne mora navesti razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio.

Ustavni sud je utvrdio da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova operativnim radom i proverama na terenu došli do podataka koji su uvedeni u evidencije koje je organ unutrašnjih poslova po zakonu dužan da vodi, u skladu sa odredbom člana 76. stav 1. tačka 8) Zakona o policiji. Ti podaci predstavljaju smetnje iz člana 8. stav 2. Zakona o oružju i municiji, koje sprečavaju organ unutrašnjih poslova da podnosiocu izda odobrenje za nabavljanje pištolja. Kako za korišćenjem tih podataka nije prestala potreba, obaveštenje o njima podnosilac nije mogao dobiti, saglasno odredbi člana 80. stav 1. tačka 8) Zakona o policiji, pa ti razlozi nisu ni mogli biti navedeni u obrazloženju osporenih rešenja. Ovu argumentaciju i razloge imao je u vidu i drugostepeni organ kada je rešavao o žalbi podnosioca ustavne žalbe protiv prvostepenog rešenja kojim je njegov zahtev za izdavanje oružnog lista odbijen.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da su organi Ministarstva unutrašnjih poslova osporena rešenja doneli u skladu sa zakonskim odredbama koje determinišu njihovo postupanje, uz ustavnopravno prihvatljivo tumačenje i primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv prvostepenog rešenja odluku doneo drugostepeni organ, čime je, po oceni Suda, zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Pored toga, Ustavni sud naglašava da pojam "delotvorni pravni lek" ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za podnosioca, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvoran pravni lek.

Ocenjujući istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi da je podnosiocu zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava iz čl. 22. i 23. i člana 36. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić