Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina i sedam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9466/2013
10.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pere Petrovića iz Velikog Trnjana , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Pere Petrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6606/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pera Petrović iz Velikog Trnjana, izjavio je, 18. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6606/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporeni parnični postupak trajao više od 12 godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u razumnom roku, što je nedopustivo, posebno imajući u vidu nesumnjivi značaj parnice za podnosioca, jer se utvrđivalo pravo svojine istog na spornoj nepokretnosti.

Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvdi da mu je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 6606/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pera Petrović iz Velikog Trnjana, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, 11. aprila 2001. godine protiv tuženih B.J. i N.V, radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti i zauzeća.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 18 ročišta, od kojih dva nije održao (jedno zbog sprečenosti sudije, a drugo jer stranke nisu bile uredno pozvane). U toku ovog dela postupka, parnični sud je sproveo dokaz uviđajem na licu mesta, sproveo veštačenje po veštaku geometru, dva puta saslušao veštaka, te saslušao tri svedoka, kao i tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka.

Tuženi su 9. aprila 2002. godine podneli protivtužbu.

Na ročištu održanom 2. jula 2002. godine, sud je odredio da se sprovede dokaz saslušanjem svedoka koji se nalazi u Beogradu, te da je potrebno da se od Trećeg opštinskog suda u Beogradu zatraži da sprovede saslušanje tog svedoka, što je parnični sud zamolnicom od 9. jula 2002. godine i učinio. Sledeće ročište sud je zakazao i održao 5. maja 2004. godine.

Opštinski sud u Leskovcu je doneo presudu P. 1454/01 i P. 1232/02 od 4. aprila 2005. godine, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a delimično ga odbio, te usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca.

Postupajući po žalbama stranaka od 17. i 20. marta 2006. godine, Apelacioni sud u Nišu je doneo rešenje Gž. 609/10 od 22. aprila 2010. godine, kojim je prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, parnični sud je zakazao i održao 14 ročišta, na kojima je sproveo dokaz veštačenjem po sudskom veštaku geometru, a na ročištu održanom 13. novembra 2013. godine, stranke su se saglasile da spor reše mirnim putem tako što su zaključile sudsko poravnanje na tom ročištu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 i 53/13), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 11. aprila 2001. godine pred Opštinskim sudom u Leskovcu i da je okončan 13. novembra 2013. godine pred Osnovnim sudom u Leskovcu zaključenjem sudskog poravnanja, odnosno da je ukupno trajao 12 godina i sedam meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi utvrđenja prava svojine na nepokretnosti i zauzeća i protivtužbi tuženih. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku, više puta saslušavao svedoke, veštake, te više puta sprovodio veštačenje po veštaku geometru, saslušavao tužioca i tužene u svojstvu parničnih stranaka, te vršio uviđaj na licu mesta, što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet spora bio činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporno pitanje raspravi u što kraćem roku, te je ocenjujući njegovo ponašanje utvrdio da svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud ukazuje da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom i protivtužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govori činjenica da u periodu od 2. jula 2002. godine, pa do 5. maja 2004. godine, prvostepeni sud nije zakazao ni jedno ročište, kao i da je drugostepeni sud, rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak doneo tek nakon četiri godine i jednog meseca, što su sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku neprihvatljivo dug i period i.

I pored toga što je predmet spora bio složen, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6606/10, usled nedelotvornog postupanja nadležnih sudova, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstv a pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 12 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti