Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za deobu bračne tekovine koja je trajala preko 28 godina. Konstatovano je neefikasno postupanje sudova, višestruko ukidanje odluka i dugi periodi neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. septembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9284/14 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 1. novembra 201 7. godine, preko punomoćnika T. H . L , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9284/14, kao i protiv stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2285/16 od 22. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnoj parnici podneta 1988. godine, a da je pravnosnažno okončana posle 27 godina . Stoga, podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Obrazlažući povredu prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu revizijsku presudu, navela je da je u presudi izostala ocena prigovora zastarelosti, kao i utvrđenje činjenice da li su sporne pokretne stvari stečene u braku, ističući da je to očigledna posledica proizvoljne i arbitrerne primene procesnog i materijalnog prava , pošto prigovor zastarelosti mora biti ocenjen, a odluka obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način u pogledu odlučnih činjenica. S tim u vezi, iznela je da je tužilja preinačila tužbu i postavila obligacionopravni zahtev za isplatu protivvrednosti stvari posle 13 godina od razvoda braka, odnosno 14 godina od podnošenja tužbe u navedenoj parnici, te da je stoga potraživanje tužilje zastarelo, shodno članu 371. ZOO. Povredu prava iz čl. 36. i 58. Ustava zasniva na istim navodima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi revizijsku presudu u osporenom delu, a postavila je i zahtev za na naknadu nem aterijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9284/14, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

S. T . (kasnije S . B .) podnel a je, 28. septembra 1988. godine, Trećem opštinskom sudu u Beogradu, tužbu protiv tuženog D . T , pravnog prethodnika ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi deobe bračne tekovine. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 3606/88.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih 36 ročišta za glavnu raspravu, održano je 14 ročišta , jedno ročište je otkazano, dok 21 ročište nije održano, i to šest na predlog punomoćnika stranaka, odnosno zbog nedolaska na ročište punomoćnika tuženog i stranaka koje su trebale biti saslušane na ročištu , četiri na predlog punomoćnika tužilje, tri na predlog punomoćnika tuženog, odnosno njegovog nedolaska na ročište, tri zbog nedolaska svedoka na ročište, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i tri zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje kao stranke, saslušanjem većeg broja svedoka i veštačenjem. U toku trajanja ovog dela postupka, sud je doneo tri rešenja o mirovanju postupka, zbog izostanka stranaka s ročišta . Prvo rešenje o mirovanju postupka od 12. oktobra 1992. godine je ukinuto 2. aprila 1993. godine, povodom predloga tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, i to zbog neuredne dostave poziva . Druga dva rešenja o mirovanju su doneta 10. novembra 1998. godine i 3. februara 2000. godine , a postupak je nastavljen na zahtev tužilje u zakonom propisanom roku.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3606/88 od 28. juna 2001. godine odbačena je predmetna tužba kao neuredna. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 20. avgusta 2001. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10199/01 od 19. marta 2002. godine ukinuto je pobijano rešenje i predmet je vraćen prvostepeno sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 12. aprila 2002. godine.

U prvom ponovnom postupku koji je vođen pred istim prvostepenim sudom pod brojem P. 1195/02 , zakazana su četiri ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu bila održana, i to zbog nedolaska punomoćnika tuženog i tužilje koja je trebala biti saslušana na ročištu . U sprovedenom postupku izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje kao stranke i čitanjem pismene dokumentacije. Pored toga, tužilja je preinačila tužbu 26. novembra 2002. godine, tako što je postavila obligacionopravni zahtev u pogledu spornih pokretnih stvari, odnosno tražila je isplatu njihove vrednosti u visini svog suvlasničkog udela.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1195/02 od 12. juna 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da tužilja , po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim , ima pr avo svojine u označenom udelu na predmetnim nepokretnostima i vozilima, što je tuženi dužan da prizna i da tužilji preda u posed putem fizičke ili civilne deobe njen suvlasnički udeo. U stavu drugom izreke presude obavezan je tuženi da tužilji na ime suvlasničkog udela na pokretnim stvarima isplati označene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu 16. septembra 2003. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11564/03 od 30. januara 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 11. februara 2004. godine.

U drugom ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, koji je vođen pod brojem P. 400/04, održano je samo jedno ročište – 14. aprila 2004. godine, na kome se punomoćnik tužilje izj asnio da ostaje kod navoda tužbe i tužbenog zahteva, a sud je odredio da se na sledećem ročištu saslušaju stranke. Podneskom od 31. maja 2004. godine tuženi je predložio da sud donese rešenje o povlačenju tužbe, imajući u vidu da je u postupku dva puta bilo određeno mirovanje.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 400/04 od 3. juna 2004. godine konstatovano je da se tužba smatra povučenom i ukinute su sve parnične radnje preduzete nakon 3. februara 2000. godine. Protiv navedenog rešenja tužilja je izjavila žalbu 14. juna 2004. godine. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 6605/04 od 26. oktobra 2004. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 15. decembra 2004. godine.

Treći ponovni postupak najpre je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, pod brojem P. 3571/04, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbi ji u 2010. godini nastavio je da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu , pod brojem P. 49156/10, kasnije P. 9284/14. Na ročištu od 7. jula 2010. godine punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tuženi preminuo, a što je istog dana učinio i punomoćnik tuženog podneskom, uz koji je priložio i izvod iz matične knjige umrlih. Prvostepeni sud je 22. jula 2010. godine doneo rešenje o prekidu postupka. Milanka Totić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podneskom od 13. oktobra 2011. godine o bavestila sud da je kao pravna sledbenica ranije tuženog ovlastila drugog advokata da je zastupa u ovom predmetu, a uz koji je priložila i punomoćje za zastupanje, dok je uz podnesak od 25. oktobra 2011. godine dostavila sudu i pravnosnažno ostavinsko rešenje kojim je oglašena za naslednika iza pokojnog tuženog. Nakon toga, sud je prvo ročište održao 25. novembra 2011. godine. Rešenjem od 15. januara 2012. godine odbijen je predlog tužilje za određivanjem privremene mere, a ono je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 3579/12 od 11. jula 2012. godine. U ovom delu postupka, od ukupno zakazanih 30 ročišta za glavnu raspravu, deset ročišta je održano, dva ročišta su otkazana, dok 18 ročišta nije održano, i to sedam iz razloga na strani tužilje (na predlog njenog punomoćnika, zbog neuplaćivanja troškova veštačenja, zbog nedolaska na ročište na kome je trebala biti saslušana), jedno na predlog tuženog (12. oktobra 2005. godine), četiri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri zbog drugih razloga koji se mogu staviti na teret sudu (neuredno pozivanje stranaka, nedostatak vremena za saslušanje stranaka, predmet je pogrešno dostavljen drugom sudu) i dva zbog obustave rada advokata. Inače, u periodu od kada je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnicu, zakazano je 11 ročišta, a održano je pet, dok tri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti na teret sudu, jedno zbog nedolaska tužilje, a d va zbog obustave rada advokata. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje i tužen e, kao stranaka u postupku, saslušanjem svedoka, veštačenjem i čitanjem pismene dokumentacije.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9284/14 od 24. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila utvrđenje prava svojine, po osnovu sticanja u bračnoj zajednici, u označenom udelu na predmetnom stanu i poslovnom montažnom objektu, dok je u stavu drugom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužilji isplati iznos od 395.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu trećem izreke rešeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude obe stranke su izjavile žalbu 22, odnosno 26. juna 201 5. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5384/15 od 21. oktobra 201 5. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovan žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke presude preinačena je prvostepena presuda u drugom stavu izreke , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji isplati označeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka, sadržano u trećem stavu izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužilja da tuženoj isplati na ime troškova postupka označeni novčani iznos. Stavom četvrtim izreke presude obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u označenom iznosu. Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju 18. februara 2016. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 734/16 od 12. jula 2016. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđaja. U obrazloženju rešenja je konstatovano da se iz spisa predmeta ne može utvrditi kada je pismeni otpravak drugostepene presude dostavljen tužilji, odnosno njenom punomoćniku, te da je potrebno da prvostepeni sud sprovede izviđaje na tu okolnost, a radi ocene blagovremenosti revizije.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2285/16 od 22. februara 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5384/15 od 21. oktobra 2015. godine. Stavom drugim izreke revizijske presude, koji je osporen ustavnom žalbom, preinačena je drugostepena presuda u stav ovima drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijena žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9284/14 od 24. aprila 2015. godine u stav ovima drugom i trećem izreke. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 19. septembra 2017. godine. Pismeni otpravak revizijske presude dostavljen je punomoćniku tužene 2. oktobra 2017. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, zajemčena su sledeća prava: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.) i pravo na imovinu (član 58.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 28. septembra 1998. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv pravnog prethodnika podnositeljke ustavne žalbe, a da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2285/16 od 22. februara 2017. godine, koja je punomoćniku podnositeljke dostavljena 2. oktobra 2017. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak okončan nakon više od 28 godina.

Ustavni sud konstatuje da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odluč ivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretn om predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stran ke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podn ositeljku.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak, u kome je odlučivano o tužbi radi deobe bračne tekovine, bio činjenično i pravno složen, a što je zahtevalo i obimniji dokazni postupak. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je u postupku dva puta nastupilo mirovanje (ukupno šest meseci) i da je postupak bio u prekidu zbog smrti tuženog (nešto više od godinu dana), kao i da su postojale određene objektivne okolnosti koje su uticale na nešto duže trajanje postupka, a za čije postojanje nadležni sud ne može biti odgovor an. Naime, dva ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom nisu održan a zbog obustave rada advokata.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imal a legitiman interes da se o predmetnoj tužbi radi deobe bračne tekovine, a koja je podneta protiv njenog pravnog prethodnika još 1988. godine, odluči u primerenom roku.

Kada je reč o ponašanju pravnog prethodnika podnosi teljke, Ustavni sud je ocenio da je on kao tuženi u određenoj meri doprine o du žem trajanju predmetnog parničnog postupka. Ovo stoga što više ročišta nije održano na zajednički predlog punomoćnika stranaka, odnosno zbog nedolaska obe stranke koje su trebale biti saslušane na ročištu, a nekoliko ročišta nije bilo održano i samo na predlog punomoćnika tuženog. Sa druge strane, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, koja je stupila u parnicu nakon smrti tuženog, svojim ponašanjem nije doprinela dužem trajanju postupka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je parnični postupak trajao preko 28 godina, a što se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Pri tome, Ustavni sud posebno ističe činjenicu da su u toku postupka donete četiri prvostepene i četiri drugostepene odluke, kao i jedna revizijska odluka. Prvostepeni sud je, nakon 12 godina i devet meseci , prvo doneo rešenje o odbacivanju tužbe kao neuredne, koje je rešenjem drugostepenog suda ukinuto, da bi potom doneo presudu , pa rešenje o povlačenju tužbe , a koje odluke su takođe ukinut e rešenjem drugostepenog su da. Konačno, u trećem ponovnom postupku, koji je trajao više od deset godina, prvostepen sud je doneo presudu, koja je delimično potvrđena drugostepenom presudom, a delimično revizijskom presudom. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prema ustaljenoj ustavnosudskoj praksi, svako vraćanje predmeta na ponovni postupak, po pravilu, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud nalazi da se odgovornost prvostepenog suda za dugo trajanje postupka ogleda i u tome što veći broj ročišta nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije, odnosno iz drugih razloga koji se mogu staviti na teret sudu, kao i u tome što sud na održanim ročištima, prilikom izvođenja dokaza, nije vodio računa o koncentraciji glavne rasprave . Takođe, Ustavni sud je ocenio da ni postupak po reviziji nije bio u dovoljnoj meri efikasan, iako je revizijska odluka doneta u roku od godinu dana od podnošenja revizije, a ovo iz razloga što je pismeni otpravak revizijske presude dostavljen punomoćniku podnositeljke nakon više od sedam meseci od njenog donošenja.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupku podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu , posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka od momenta stupanja podnosi teljke u parnicu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka pretrpel a. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpel a zbog neefikasnog postupanja sudova.

7. Razmatrajući zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu, budući da ga podnositeljka nije opredelila, niti je pak navela bilo kakve razloge na kojima temelji takav zahtev (postojanje štete, visina štete, uzročna veza između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana). Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporen stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2285/16 od 22. februara 2017. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni procesnog i materijalnog prava ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost sudskih odluka donetih u predmetnom parničnom postupku.

Ispitujući navode podnositeljke ustavne žalbe kojima ukazuje na propust revizijskog suda da obrazloži osporenu presudu u pogledu odlučnih činjenica , Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, pri čemu ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci daje detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljena je okolnostima konkretnog slučaja. Polazeći od iznetog, a na osnovu uvida u osporenu revizijsku presudu donetu u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci razmotrio pitanja koja su bila bitna u konkretnom slučaju, odnosno koja su bila od uticaja na odluku o predmetnom tužbenom zahtevu, kao i da je izneo dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge na kojima zasniva svoju odluku.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da se ni navodi podnositeljke kojima ukazuje na propust suda da se izjasni o prigovoru zastarelosti, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku. Ovo iz razloga što je prigovor zastarelosti materijalnopravni prigovor o kome se ne odlučuje posebno formalnom odlukom, već u sklopu odluke o tužbenom zahtevu. U tom kontekstu, sudska odluka se može osporavati sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, samo ukoliko bi to pitanje suštinski bilo od uticaja na odluku o osnovanosti tužbenog zahtev a. U konkretnom slučaju, tužilja je neposredno nakon prestanka bračne zajednice podnela tužbu radi deobe bračne tekovine tražeći, u skladu sa zakonom , utvrđenje suvlasništva na stvarima za koje je smatrala da predstavljaju zajedničku imovinu, uklju čujući i sporne pokretne stvari. Kako je u toku trajanja parnice, a zbog proteka vremena, stekla mogućnost da postavi obligacionopravni zahtev – zahtev za isplatu u novcu na ime vrednosti spornih pokretnih stvari , u smislu člana 333. tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01), a što je podnositeljka i učinila 2002. godine, to se, po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke o zastarelosti predmetnog potraživanja ne mogu prihvatiti kao ustavno pravno utemeljeni razlozi za takvu tvrdnju.

S obzirom na to da podnosi teljka ust avne žalbe povredu prava iz čl. 36 . i 58. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu , potkrepljuje tvrdnja o povredi tih prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti