Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu. Izvršni postupak traje preko jedanaest godina zbog neefikasnosti suda, koji nije preduzeo sve zakonske mere da sprovede izvršenje pravnosnažne presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Petrovića i Bojana Petrovića, obojice iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Petrovića i Bojana Petrovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj I. 1257/2000, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8227/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na imovinu zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Petrović i Bojan Petrović, obojica iz Paraćina, su 11. juna 2009. godine, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj I. 1257/2000. Podnosioci ustavne žalbe su, između ostalog, tražili da im Sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 8227/2010 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

S.P. iz Paraćina je 24. avgusta 2000. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu izvršne presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 869/92 od 29. juna 1994. godine. Podnosilac je predložio da se izvršenje radi naplate novčanog potraživanja sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari koje se nalaze u stanu izvršnog dužnika. Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju I. 1257/2000 od 2. februara 2001. godine. Izvršno rešenje je uručeno dužniku 26. aprila 2001. godine.

Izvršni dužnik je 3. maja 2001. godine podneo prigovor protiv navedenog rešenja, koji je odbijen kao neosnovan rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv (I). 799/01 od 6. marta 2002. godine.
Sudski izvršitelj je više puta izlazio do stana dužnika radi sprovođenja izvršenja, ali izvršni dužnik nije bio zatečen na licu mesta.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1257/2000 od 24. septembra 2004. godine prekinut je izvršni postupak u predmetu tog suda I. 1257/2000 zbog smrti izvršnog poverioca.
Podnosioci ustavne žalbe, kao zakonski naslednici izvršnog poverioca, su podneskom od 11. oktobra 2004. godine predložili nastavak predmetnog izvršnog postupka. Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 1257/2000 od 19. novembra 2004. godine određeno je da se nastavlja postupak prekinut rešenjem tog suda I. 1257/2000 od 24. septembra 2004. godine, te da se menja rešenje o izvršenju tog suda I. 1257/2000 od 2. februara 2001. godine u pogledu označenja poverioca, i to tako što se umesto poverioca S.P. iz Paraćina kao poverioci označavaju Aleksandar Petrović i Bojan Petrović, obojica iz Paraćina, dok u preostalom delu rešenje o izvršenju ostaje nepromenjeno.

Izvršni dužnik je protiv navedenog rešenja od 19. novembra 2004. godine podneo prigovor, koji je rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ipv (I). 613/2005 od 20. aprila 2005. godine odbijen kao neosnovan.
Sudski izvršitelj je više puta izlazio do stana dužnika radi sprovođenja izvršenja, ali izvršni dužnik nije bio zatečen na licu mesta.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), u vreme čijeg važenja je započet predmetni izvršni postupak, a koje se primenjuju saglasno odredbi člana 304. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da izvršnim radnjama u dužnikovom stanu kojima ne prisustvuje dužnik, njegov zakonski zastupnik, punomoćnik ili odrasli član njegovog domaćinstva, moraju prisustvovati dva punoletna građanina, da će, kad izvršnu radnju treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a dužnik nije prisutan ili neće da otvori prostoriju, službeno lice otvoriti prostoriju u prisustvu dva punoletna građanina (član 45. st. 2. i 3.); da je službeno lice ovlašćeno da udalji lice koje ometa sprovođenje izvršenja, a po potrebi i da zatraži pomoć od nadležnog organa unutrašnjih poslova, i, da je u slučaju nepostupanja organa unutrašnjih poslova po zahtevu suda za pružanje pomoći u sprovođenju izvršenja, sud dužan da o tome obavesti nadležnog ministra unutrašnjih poslova, vladu ili nadležno skupštinsko telo (član 47.); da će službeno lice, pre nego što pristupi popisu, predati dužniku rešenje o izvršenju i pozvati ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje, zajedno sa kamatom i troškovima, da ako dužniku rešenje o izvršenju nije moglo da se preda prilikom popisa, rešenje dostaviti dužniku naknadno, da će se o vremenu i mestu popisa obavestiti poverilac, ako je to tražio, i da odsustvo poverioca ili dužnika ne sprečava da se pristupi popisu, kao i da će se o izvršenom popisu obavestiti stranka koja nije prisustvovala popisu (član 67.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da izvršni postupak još uvek nije okončan, jer izvršenje nije sprovedeno.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju okončanja postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak radi prinudne naplate novčanog potraživanja koje je pravnosnažno dosuđeno pravnom prethodniku podnosilaca ustavne žalbe otpočeo 24. avgusta 2000. godine i da je još uvek u toku. Iz navedenog sledi da do odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi izvršni postupak traje preko jedanaest godina.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku i postupanje nadležnih sudova koji vode postupak.

Ispitujući da li su i koliki uticaj navedeni činioci imali na osporeni postupak, Ustavni sud nije došao do zaključka da u izvršnom postupku ima složenih pitanja koja bi mogla značajnije uticati na njegovu dužinu. Sa druge strane, po oceni Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe, od momenta kada je predmetni izvršni postupak nastavljen po njihovom predlogu, nisu doprineli trajanju izvršnog postupka. Izvršni poverioci su, upravo u cilju ubrzanja postupka, više puta podnosili urgencije i pritužbe na rad suda kako bi se izvršenje donetog rešenja i sprovelo. Ustavni sud konstatuje da je sudski izvršitelj više puta izlazio do stana dužnika radi sprovođenja izvršenja, ali izvršenje nije sprovedeno jer izvršni dužnik nije bio zatečen na licu mesta. Ustavni sud je našao da izvršni sud u konkretnom slučaju nije preduzeo sve radnje na koje je po zakonu bio obavezan kako bi se izvršenje određeno donetim rešenjem sprovelo do kraja. Naime, odredbom člana 45. stav 2. Zakona o izvršnom postupku bilo je propisano da će se izvršenje sprovesti u stanu dužnika i u slučaju da tome ne prisustvuju dužnik, njegov zakonski zastupnik, punomoćnik ili odrasli član njegovog domaćinstva, s tim što se u tom slučaju predviđa obaveza prisustvovanja dva punoletna građanina. Odredbom stava 3. ovog člana Zakona bilo je propisano da kad izvršne radnje treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a izvršni dužnik nije prisutan ili neće da otvori prostoriju, službeno lice će otvoriti prostoriju u prisustvu dva punoletna građanina. Međutim, sudski izvršitelj nije tako postupio, već je zbog toga što nikog nije zatekao u stanu gde je izvršenje trebalo sprovesti, zakazana izvršenja odlagao.

Na osnovu iznetog, Ustavni sud ocenjuje da nadležni sud nije činio ništa da doneto rešenje sprovede, što ima za posledicu da je i posle jedanaest godina ovaj izvršni postupak zapravo na samom početku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, dosadašnje trajanje sudskog postupka nerazumno dugo, i odgovornost za to pre svega snose nadležni sudovi pred kojima se postupak vodio, odnosno pred kojima se vodi.

Pored toga, Sud je ocenio da navedeni propust nadležnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe u periodu dužem od jedanaest godina, predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine stečene tom presudom, koje pravo je zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Evropski sud za ljudska prava je u presudama u predmetima "Vlahović protiv Srbije", od 16. decembra 2008. godine ("Službeni glasnik RS", broj 1/09), i "Kačapor i drugi protiv Srbije", od 15. januara 2008. godine ("Službeni glasnik RS", broj 14/08) izrazio stav da propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine. Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už broj 1499/2008 od 16. jula 2009. godine zauzeo stav da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu broj I. 1257/2000, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 8227/10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučivši kao u tački 1. izreke.

5. Imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe postavili zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, pa je odlučio kao u tački. 2. izreke. Polazeći od toga da izvršni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti