Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka pravnog interesa za učešće umešača

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Zorice Milanović protiv rešenja nižih sudova. Sud je utvrdio da podnositeljka nije imala pravni interes da se umeša u parnicu zbog smetanja državine, jer se spor ticao korišćenja električne energije, a ne svojine.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-948/2012
04.12.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi "Radio City" o.d. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba "Radio City" o.d. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu Iv. 203/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

O b r a z l o ž e nj e

1. "Radio City" o.d. iz Niša podnelo je 9. februara 2012. godine, preko punomoćnika Milana Pavlovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. st. 2. i 3. i člana 36. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Trgovinskim sudom u Nišu u predmetu Iv. 203/07. Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređen o zbog toga što predmetni izvršni postupak, koji je po zakonu hitan, nije okončan ni posle pet godina od pokretanja. Prema njegovom mišljenju, odgovornost za dužinu trajanja postupka se nalazi isključivo na strani suda koji nije preduzimao radnje u cilju namirenja potraživanja. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac navodi da nadležni sud u drugim izvršnim postupcima preduzima izvršne radnje, dok u odnosu na istaknutu povredu prava na naknadu štete ustavna žalba ne sadrži nijedan navod. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da obaveže Republiku Srbiju da mu na ime naknade troškova postupka i štete zbog nezakonitog rada suda isplati 600.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Nišu Iv. 203/07 (ranije predmet Trgovinskog suda u Nišu Iv. 203/07), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca, 22. januara 2007. godine, podneo Trgovinskom sudu u Nišu predlog za izvršenje na osnovu verodostojnih isprava protiv izvršnog dužnika Nebojše Đorđevića, kao vlasnika trgovinske radnje "Dunja", radi prinudne naplate iznosa od 89.335,44 dinara sa zateznim kamatama. Predložio je da se izvršenje sprovede na sredstvima koja se vode na žiro računu izvršnog dužnika, ili u slučaju da to nije moguće, da se sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika.

Rešenje o izvršenju Iv. 203/07 doneto je 24. januara 2007. godine, a izvršnom dužniku je uručeno 5. februara iste godine. U spisima predmeta nema podatka o tome da je sud pokušao da predmetno rešenje dostavi organizaciji nadležnoj za prinudnu naplatu.

U toku postupka, sudski izvršitelj je tri puta izlazio na lice mesta radi sprovođenja izvršenja popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika - 9. novembra 2007, 19. avgusta i 16. oktobra 2009. godine. Na zapisnicima o popisu i proceni konstatovano je da su dužnik , odnosno treće zatečeno lice, izjav ljivali da će dug izmiriti u određenom roku, s tim što su svaki put bili upozoreni da će se u protivnom postupak izvršenja nastaviti.

Zaključkom od 10. marta 2014. godine sud je zakazao sprovođenje izvršenja popisom i procenom pokretnih stvari dužnika za 21. maj 2014. godine. Poverilac je podneskom od 17. marta 2014. godine tražio odlaganje izvršenja, a zatim je podneskom od 19. marta obavestio sud da je dužnik izmirio svoju obavezu u celosti.

Rešenjem Privrednog suda u Nišu Iv. 203/07 od 1. aprila 2014. godine izvršni postupak je zaključen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave i da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35. st. 2. i 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Kako se odredbe člana 6. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je povredu ovog prava ispitivao u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da sud određuje izvršenje odnosno obezbeđenje na onim sredstvima i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom predlogu, odnosno predlogu za obezbeđenje, da ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja, odnosno obezbeđenja, sud može po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ograničiti izvršenje odnosno obezbeđenje, samo na neke od tih sredstava odnosno predmeta, ako su dovoljni za namirenje ili obezbeđenje potraživanja (član 8. st. 1. i 2.); da rešenje o izvršenju sud dostavlja organizaciji za prinudnu naplatu koja odmah nalaže bankama ili drugim finansijskim organizacijama kod kojih se vode računi izvršnog dužnika da obustave sve isplate sa tih računa do konačne naplate potraživanja (član 199. stav 1.).

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 - Odluka US) propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa aspekta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak trajao sedam godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da izvršni postupak karakteriše načelo hitnosti (Comingersoll S.A protiv Portugalije 35382/97, stav 23., ESLjP 2000-IV), a što je propisano kako ranije važećim Zakonom o izvršnom postupku, tako i sada važećim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugom trajanju predmetnog postupka je neažurno postupanje izvršnog suda koji nije postupao u skladu sa navedenim načelom i preduzimao izvršne radnje u propisanim rokovima kako bi se postupak izvršenja efikasno sproveo i okončao, bez nepotrebnog odugovlačenja. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da izvršni sud u periodu od oktobra 2009. do marta 2014. godine nije preduzeo nijednu izvršnu radnju u postupku i da do okončanja postupka uopšte nije pokušao da rešenje o izvršenju dostavi organizaciji nadležnoj za prinudnu naplatu, budući da sprovođenje izvršenja nije bilo ograničeno samo na jedno sredstvo.

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je taj postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem prvo Trgovinskog, a zatim Privrednog suda u Nišu, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u delu u kojem se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, p re svega dužinu trajanja konkretnog postupka koji karakteriše načelo hitnosti . S druge strane, Ustavni sud je cenio i značaj prava povodom kog je predmetni postupak vođen za podnosioca, odnosno ispitivao je mogućnost nastupanja negativnih posledica koje je dužina postupka mogla imati po konkretno pravo podnosioca. Imajući u vidu da je predmetni postupak vođen radi prinudne naplate iznosa od 89.335,44 dinara na ime usluga koje je podnosilac kao privredni subjekt pružio dužniku, kao i to da je mogućnost obezvređivanja navedenog iznosa bila zaštićena kroz priznato pravo na zateznu kamatu, Ustavni sud je, s obzirom na ličnost podnosioca, visinu potraživanja i navedenu okolnost koja se tiče priznatog prava na kamatu, ocenio da u konkretnom slučaju prekomerna dužina postupka nije mogla dovesti do negativnih posledica po nesmetano funkcionisanje podnosioca kao privrednog subjekta. Stoga se za predmetni postupak ne može reći da je bio od naročite važnosti za podnosioca.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je takođe imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. U odnosu na tvrdnju o povredi prava naknadu štete, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim se argumentuje tvrdnja o povredi ovog prava, dok u odnosu na tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava podnosilac nije dostavio dokaze o različitom postupanju sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. S tim u vezi, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede prava iz člana 35. st. 2. i 3. i člana 36. stav 1. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahtev a podnosi oca za naknadu troškova postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs ).

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedostatka pravnog interesa za učešće umešača

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti