Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina, ali odbija žalbu u delu koji se odnosi na pravičnost suđenja. Propuštanje zakonskog roka za tužbu opravdava odbijanje tužbenog zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić , dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. K. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. K. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2498/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2.Odbija se kao neosnovana ustavna žalba G. K. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 291 /10 od 11. novembra 2010. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

O b r a z l o ž e nj e

1. G . K. iz N. S. je 1. marta 2011. godine, preko punomoćnika R. M, advokata iz N . S, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P . 2498/06 i protiv presuda navedenih u tački 2. izreke, zbog povrede prava na rad iz člana 60. Ustava i Ustavom garantovane posebne zaštite porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je, između ostalog, navela: da je 2. jula 2004. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu; da je parnica iz radnog odnosa okončana nakon sedam godina, iako je zakonom propisano da će u postupku iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova; da joj je radni odnos prestao kada je bila u sedmom mesecu trudnoće; da su sudovi (Okružni i Vrhovni kasacioni sud) zauzeli stanovište da je njen tužbeni zahtev neosnovan, a da su svoje stanovište zasnovali isključivo na tome da je navodno propustila rok za traženje poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, te da su je pogrešnim zaključivanjem sudovi onemogućili u ostvarivanju prava na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa i na taj način direktno ugrozili njenu i egzistenciju njene porodice.

Predložila je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i da naloži Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku o reviziji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2498/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja G. K, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 2. jula 2004. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog „M.“ d.o.o. iz N. S. kojom je tražila da sud utvrdi da je od 23. maja 2001. godine do dana podnošenja tužbe bila u radnom odnosu kod tuženog, da sud obaveže tuženog da je vrati na posao, da joj naknadi štetu zbog izgubljene zarade, da joj uplati doprinose za obavezno osiguranje i da joj naknadi parnične troškove.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 5098/04. Tuženi je 21. oktobra 2004. godine dostavio odgovor na tužbu, koji je tužilji uručen na ročištu održanom 25. oktobra 2004. godine. Nakon toga, sud je prikupljao potrebne dokaze od tuženog, pa je tražio da mu tuženi dostavi original rešenje o prestanku radnog odnosa, radnu knjižicu, od RFPIO podatke o stažu osiguranja, od tužilje je tražio obaveštenje da li je između nje i tuženog došlo do mirnog rešavanja spora, a od punomoćnika tužilje tačnu adresu tužilje, s obzirom na to da je dostava poziva na adresi koja je navedena u tužbi vraćena sa napomenom da se tužilja ne nalazi na datoj adresi i od punomoćnika tuženog da sudu dostavi tačnu adresu za tuženog, jer se po napomeni dostavljača tuženi odselio sa date adrese.

Na sledećim ročištima održanim 28. marta i 4. jula 2005. godine saslušani su tužilja i tuženi u svojstvu parničnih stranaka i predloženi svedoci, a na ročištu od 31. oktobra 2005. godine sud je odredio finansijsko veštačenje na okolnost koliko iznosi neisplaćena zarada za tužilju u određenom periodu i naložio tužilji da predujmi troškove veštačenja

Sudski veštak je 22. decembra 2005. godine dostavio sudu specifikaciju troškova finansijskog veštačenja.

Na ročištu od 23. januara 2006. godine je konstatovano da tužilja nije predujmila troškove veštačenja, te je tužilji ostavljen dodatni rok da to uradi, a sledeće ročište je zakazano za 13. mart 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 5098/04 od 13. marta 2006. godine obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da na ročište od 13. marta 2006. godine nisu pristupile parnične stranke, pa su bili ispunjeni zakonski uslovi da se tužba smatra povučenom.

Tužilja je preko punomoćnika podnela predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5098/04 od 31. marta 2006. godine usvojen, dozvoljen povraćaj u pređašnje stanje, ukinuto rešenje od 13. marta 2006. godine i određeno da će se dalji postupak voditi u predmetu P. 2498/2006.

Tokom dalje sprovedenog postupka zakazano je sedam ročišta za glavnu raspravu (5. juna, 5. septembra, 9. oktobra i 15. decembra 2006. godine i 12. februara, 16. marta i 11. aprila 2007. godine), koja su sva održana i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i veštaka u pogledu obavljenog veštačenja.

Opštinski sud u Novom Sadu je 11. aprila 2007. godine doneo presudu P. 2498/06 kojom je: 1) usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da se tužilja bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, od 23. maja 2001. godine do dana podnošenja tužbe, te da joj po tom osnovu pripadaju sva prava po Zakonu o radu i opštim aktima poslodavca po osnovu radnog odnosa; 2) obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, kao i da joj nadoknadi izgubljenu zaradu, sa zakonskom zateznom kamatom na dan 30. septembar 2006. godine, za period od marta 2004. godine do jula 2006. godine; 3) obavezan tuženi da na označene iznose za tužilju uplati doprinose za socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje nadležnim fondovima i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine usvojio žalbu tuženog i prvostepenu presudu preinačio tako što je u celini odbijen tužbeni zahtev i tužilja obavezana da tuženom naknadi parnične troškove.

Tužilja je izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev II 291/10 od 11. novembra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužilje, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine.

U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je: da je drugostepena presuda jasna, obrazložena i neprotivurečna i da sadrži sve razloge o odlučnim činjenicama; da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da u drugostepenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti; da nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) ZPP na koju se posredno u reviziji ukazuje.

Dalje, u obrazloženju, u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene merodavnog materijalnog prava, navedeno je: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog od 23. maja 2001. godine do 29. februara 2004. godine, kada je odjavljena; da je tuženi 16. marta 2004. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje, u kome je navedeno da je tužilji radni odnos prestao po sporazumu; da tužilja nije htela da potpiše to rešenje, ali ga je pročitala, a takođe je upoznata sa njegovom sadržinom i na ročištu u ovom postupku 31. maja 2005. godine; da je tuženi 15. marta 2004. godine saopštio tužilji da više ne dolazi na posao, a 16. marta 2004. godine joj je vratio radnu knjižicu; da je tužilja u vreme prestanka radnog odnosa bila u sedmom mesecu trudnoće; da prema odredbi člana 122. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), sa izmenama, koji se primenjuje u ovom slučaju, protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav1.), a da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava (stav 2.).

Primenjujući merodavno materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud je dalje ocenio: da je u konkretnom slučaju tužilja 16. marta 2004. godine preuzela radnu knjižicu, a tuženi joj je prethodnog dana saopštio da više ne dolazi na rad, kada je i pročitala rešenje o prestanku radnog odnosa, ali ga nije potpisala; da bez obzira na to što je tada saznala za povredu prava, tužilja nije u zakonskom roku reagovala podnošenjem tužbe radi poništaja odluke, kojom joj je povređeno pravo, a to nije učinila ni posle ročišta u ovom postupku održanog 31. oktobra 2005. godine; da je u toj situaciji drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilja bila kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 23. maja 2001. godine do podnošenja tužbe 2. jula 2004. godine; da je tužilja od 23. maja 2001. godine do 29. februara 2004. godine bila kod tuženog u radnom odnosu, bila je prijavljena i taj period joj je upisan u radnu knjižicu; da od 29. februara 2004. godine do podnošenja tužbe 2. jula 2004. godine tužilja nije radila kod tuženog, niti je u zakonom propisanom roku tražila sudsku zaštitu – poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, te je zato materijalno pravo pravilno primenjeno od strane drugostepenog suda kada su odbijeni i ostali tužbeni zahtevi – za vraćanje na rad, naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, koji zaposlenom pripadaju u smislu odredbe člana 108. Zakona o radu u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno i da se u reviziji tužilje, u pretežnom delu, osporava ocena izvedenih dokaza, čime se posredno pobija utvrđeno činjenično stanje, što, prema odredbi člana 398. stav 2. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Pismeni otpravak revizijske presude je 28. januara 2011. godine uručen punomoćniku tužilje.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ;

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da z a vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta, kao i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom dati otkaz, osim ako je radni odnos zasnovan na određeno vreme ili ako su se stekli uslovi iz člana 101. tač. 3) do 5) i tačka 7) ovog zakona, te da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (član 122. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak započeo 2. jula 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je završen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev II 291 /2010 od 11 . novembra 2010. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko šest godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, jer se radi o sporu iz radnog odnosa u kojem je Zakonom o parničnom postupku propisana obaveza suda da obrati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je prvostepenu presudu P. 2498/06 kojom su usvojeni tužbeni zahtevi tužilje Opštinski sud u Novom Sadu doneo 11. aprila 2007. godine, nakon skoro tri godine od podnošenja tužbe (2. jula 2004. godine), da je nakon žalbe tuženog od 9. jula 2007. godine Okružni sud u Novom Sadu nakon više od godinu dana doneo presudu Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine, te da je nakon prijema navedene presude Okružnog suda punomoćnik tužilje u zakonskom roku podneo reviziju Vrhovnom sudu Srbije, o kojoj je nakon skoro dve godine odlučio Vrhovni kasacioni sud presudom Rev II 291/10 od 11. novembra 2010. godine. Iz navedenog proizilazi da je odlučivanje redovnih sudova bilo u granicama postupanja u razumnom roku, a da je odlučivanje o izjavljenoj reviziji u trajanju od skoro dve godine u parničnom postupku iz radnog odnosa nedopustivo dugo, pre svega s obzirom na značaj prava o kojem se odlučuje. Ustavni sud konstatuje da svaki postupak u svom toku predstavlja celinu, pa se i njegovo trajanje mora ceniti u odnosu na ukupno vreme u kome je okončan.

Ustavni sud je našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavn i sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe nije značajnije doprinela dužini trajanja postupka, kao i da je imala legitiman materijalni i moralni interes da sud u razumnom roku okonča parnicu koju je vodila radi utvrđenja radnog odnosa na neodređeno vreme i prava koja joj pripadaju po osnovu radnog odnosa.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, nužno dovodi do zaključka da u konkretnom slučaju parnica u svom ukupnom trajanju nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2498/06.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na ostale označene povrede prava iz čl. 60. i 66. Ustava i navode podnositeljke „da su pogrešnim zaključivanjem Okružni i Vrhovni sud onemogućili tužilju u ostvarivanju svog prava na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa“, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe, nezadovoljna ishodom parničnog postupka, u suštini žali na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a u odnosu na osporene presude - Vrhovnog suda Srbije Rev. II 291 /10 od 11. novembra 2010. godine i Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine, Ustavni sud je konstatovao da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku garantuje da će postupak biti vođen i okončan od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljen i sudovi, u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim propisima.

Imajući u vidu navedeno,Ustavni sud nije našao ništa što ukazuje da su postupajući sudovi podnositeljki ustavne žalbe uskratili neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. Po oceni Ustavnog suda, postupajući sudovi su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je isto posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda i neprihvatljive primene merodavnog materijalnog ili procesnog prava. Naime, postupajući sudovi su utvrdili da podnositeljka ustavne žalbe nakon što je saznala za povredu prava – da joj je prestao radni odnos (16. marta 2004. godine kada je preuzela radnu knjižicu, i kada joj je tuženi prethodnog dana saopštio da više ne dolazi na rad, kada je i pročitala rešenje o prestanku radnog odnosa, iako ga nije potpisala) nije u zakonskom roku od 15 dana reagovala podnošenjem tužbe radi poništaja odluke, kojom joj je pravo povređeno. Naime, od 23. maja 2001. godine do 29. februara 2004. godine tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu, bila je prijavljena i taj period joj je i upisan u radnu knjižicu, a od 29. februara 2004. godine do podnošenja tuže 2. jula 2004. godine tužilja kod tuženog nije radila, niti je u zakonom propisanom roku tražila sudsku zaštitu – poništaj odluke o prestanku radnog odnosa i zato su pored zahteva za utvrđenje da je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme odbijeni i ostali tužbeni zahtevi – za vraćanje na rad, naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, koji zaposlenom pripadaju u smislu odredbe člana 108. Zakona o radu u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama - Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 291 /10 od 11. novembra 2010. godine i Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 5036/07 od 23. oktobra 2008. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti