Odluka Ustavnog suda o povredi prava na dom prilikom iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu kojom je naloženo iseljenje ratnog veterana iz stana. Utvrđeno je da redovni sud nije ispitao srazmernost mere iseljenja, čime je povređeno pravo podnosioca na dom garantovano Evropskom konvencijom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9495/2013
22.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. R. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2702/13 od 1 1. septembra 201 3. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na dom, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2702/13 od 1 1. septembra 201 3. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21433/11 od 22. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Beograda podneo je, 20. novembra 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2702/13 od 1 1. septembra 201 3. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na posebnu zaštitu invalida, ratnih veterana i žrtava rata, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 69. stav 4. Ustava Republike Srbije , te povrede prava na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija). Takođe se pozvao i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije .

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenom presudom obavezan da se iseli iz stambenog prostora u kom živi sa porodicom od avgusta 1993. godine, a koji mu je dodelila JNA kao nužni smeštaj do konačnog rešavanja stambenog pitanja po trajnim osnovama. Smatra da mu se na ovaj način oduzima priznato i stečeno pravo na stambeno obezbeđenje, budući da stambeno pitanje nije rešio, već se nalazi na 20. mestu rang liste Ministarstva odbrane za dodelu stana. Dalje navodi da mu je na osnovu presude Opštinskog suda u Sisku prestalo stanarsko pravo na stanu u Hrvatskoj, te da se kao korisnik nužnog smeštaja smatra licem bez stana. Ističe da ustavnu žalbu izjavljuje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava jer u sudskom sporu nisu razmatrani svi validni dokazi, konkretno naredba SSNO od 23. novembra 1991. godine kojom je predviđeno da zakup traje do rešavanja stambenog pitanja po trajnim osnovama ili do dobijanja službenog stana. Dodaje da zahtev za njegovim iseljenjem predstavlja mešanje javne vlasti u pravo na dom, koje je u skladu sa zakonom i koje teži legitimnom cilju zaštite tužiočevog prava da uđe u posed svoje imovine, ali da u takvom slučaju svako lice treba da bude u prilici da Ustavni sud ispita srazmernost preduzete mere. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21433/11 od 22. januara 2013. godine obavezan je tuženi B. R, ovde podnosilac ustavne žalbe, da se sa svim licima i stvarima iseli iz stambenog prostora na drugom spratu objekta u B. broj 4 u Beogradu i da ga preda u državinu tužiocu Republici Srbiji - Ministarstvo odbrane, V. c. "B. ". Iz obrazloženja presude proizlazi da je tužilac osnovanost tužbenog zahteva zasnivao na tvrdnji da tženi u spornim prostorijama stanuje bez pravnog osnova, a da je tuženi u odgovoru na tužbu i tokom postupka, pored ostalog, isticao da u njima stanuje 18 godina sa sinom i suprugom koji su bolesni i nezaposleni, da je redovno plaćao zakupninu, te da se odrekao stana koji je imao u Sisku. U obrazloženju je takođe navedeno da je iz iskaza tuženog, koji je sud prihvatio kao jasan i saglasan sa ostalim izvedenim dokazima, utvrđeno da objekat u kome se nalaze sporne prostorije, tužilac hoće da proda, te da je utvrđeno da je zaključkom Ministarstva odbrane od 8. oktobra 2007. godine prihvaćen zahtev tuženog za davanje stana u zakup na neodređeno vreme.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2702/13 od 11. septembra 2013. godine potvrđena je navedena ožalbena prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je na osnovu naređenja Komande I armije od 9. juna 1993. godine i po odobrenju komandanta vojnog okruga o smeštaju izbeglih lica sa kriznih područja, odlukom Vojnog odseka P. od 5. avgusta 1993. godine tuženom odobren smeštaj u objektu Vojnog odseka P; da su 30. januara 1997. godine Komanda Vojnog okruga Beograd kao zakupodavac i tuženi kao zakupac zaključili ugovor o zakupu na određeno vreme stambenog prostora u objektu broj 2 u kasarni V. P. u Beogradu; da je 20. decembra 2005. godine ponovo zaključen ugovor o zakupu na određeno vreme spornog stambenog prostora koji se nalazi u B. broj 4 u Beogradu, koji će zakupac koristiti sa članovima domaćinstva uz plaćanje zakupnine; da su ugovorne strane novi ugovor o zakupu predmetnog prostora zaključile 20. marta 2008. godine, sa trajanjem zakupa do 28. februara 2009. godine; da je ugovoreni rok trajanja zakupa istekao i da je tuženi i dalje u faktičkoj državini spornog prostora. Polazeći od toga da se tuženi nije iselio iz predmetnog prostora nakon proteka vremena za koji je ugovor o zakupu zaključen i da taj prostor koristi bez pravnog osnova, Apelacioni sud je ocenio da je nižestepeni sud pravilnom primenom odredaba čl. 3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa obavezao tuženog da se sa svim licima i stvarima iseli iz predmetnog stana i da ga preda tužiocu. Drugostepeni sud je ocenio da su bez uticaja na drugačiju odluku žalbeni navodi tuženog da se u spornom stanu nalazi na osnovu naredbe SSNO od 23. novembra 1991. godine do konačnog rešenja stambenog pitanja, s obzirom na to da tuženi nema punovažan pravni osnov za korišćenje stambenog prostora jer nije doneto rešenje o dodeli stana, niti je zaključen novi ugovor o zakupu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se invalidima, ratnim veteranima i žrtvama rata pruža se posebna zaštita, u skladu sa zakonom (član 69. stav 4.).

Odredbama člana 8. Evropske konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske ( stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih ( stav 2.).

Kako se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1 i člana 36. Ustava, Ustavni sud istaknute povrede ovih prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97 , 46/98, 26/01 i 101/05 ) je propisano da ugovor o zakupu prestaje istekom vremena na koje je zaključen (član 9. stav 1. tačka 9)).

Članom 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) je propisano: da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (član 1.); da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.).

5. Razmatrajući osnovanost tvrdnje o povredi prava iz člana 8. Evropske konvencije, koju podnosilac obrazlaže time da nalog za njegovo iseljenje iz spornih prostorija predstavlja mešanje javne vlasti u njegovo pravo na dom, Ustavni sud pre svega ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), "dom" autonoman pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv UK, od 29. septembra 1996. godine, st. 52. do 54. i McCann protiv UK, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). S obzirom na to da je podnosilac sa svojom porodicom u trenutku donošenja osporene presude u spornim prostorijama živeo skoro 20 godina, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ima trajne i čvrste veze sa predmetnim prostorom, te da se, stoga , taj prostor može smatrati njegovim domom u smislu člana 8. stav 1. Evro pske konvencije, uprkos tome što prema pravnom stanovištu redovnih sudova podnosilac nema nikakav pravni osnov za njegovo dalje korišćenje.

Drugo pitanje na koje Ustavni sud treba da odgovori jeste da li je došlo do mešanja u podnosiočevo pravo na poštovanje doma.

Ustavni sud podseća da je ESLjP doneo nekoliko presuda u kojima je ocenjivao pitanje mešanja u pravo podnosilaca predstavki na poštovanje njihovog prava na dom u okolnostima u kojima je bila doneta odluka o iseljenju. Prema stavu ESLjP, i samo nalaganje iseljenja predstavlja mešanje države u pravo na poštovanje doma ( videti presude Stankova protiv Slovačke , od 9. oktobra 2007. godine, broj predstavke 7205/02, stav 57.). Poštujući navedenu praksu ESLjP, Ustavni sud je zauzeo identično stanovište u svojoj Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs). Kako je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe naloženo da se sa svim licima i stvarima iseli iz sporn ih prostorija, Ustavni sud nalazi da sudski nalog za iseljenje predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma.

Dalje, Ustavni sud podseća da član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na dom, ako je to mešanje „ u skladu sa zakonom i ako je u demokratskom društvu neophodno u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“. Osim toga, mešanje države u navedeno pravo mora da bude srazmerno cilju koji se želi postići i neophodno u demokratskom društvu. Saglasno iznetom , osporena presuda bi se morala smatrati povredom člana 8. stav 1. Evropske konvencije, ako Ustavni sud utvrdi da nije utemeljena na zakonu, odnosno da se njome ne ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije ili da nije bila „ neophodna u demokratskom društvu“ radi postizanja tih ciljeva.

Polazeći od navedenog, sledeća pitanja na koja Ustavni sud treba da odgovori jesu da li je mešanje u pravo podnosioca ustavne žalbe na poštovanje doma bilo u skladu sa zakonom i da li je težilo ostvarenju jednog od ciljeva navedenih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije.

Osporena presuda kojom je podnosilac obavezan da se sa svim licima i stvarima iseli iz spornih prostorija i da ih preda vlasniku - Republici Srbiji, zasnovana je na članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koje ovlašćuju vlasnika da od držaoca traži povraćaj individualno određene stvari koja se nalazi u njegovoj državini bez pravnog osnova. Polazeći od činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima - da se podnosilac i nakon prestanka ugovora o zakupu nalazi u posedu prostorija koje su tužiočevo vlasništvo, te pravnog zaključka sudova da je njegova državina bez valjanog pravnog osnova, Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava i da je doneta radi ostvarenja jednog od legitimnih ciljeva propisanih članom 8. stav 2. Evropske konvencije - zaštite prava drugih, konkretno imovinskih prava države.

Konačno, poslednje pitanje na koje Ustavni sud treba da odgovori jeste da li je mešanje bilo srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i "neophodno u demokratskom društvu".

Pre svega, polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, Ustavni sud nalazi da su redovni sudovi u sudskim postupcima dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu odredbama Evropske konvencije (identično stanovište u pogledu primene i tumačenja domaćeg prava u skladu sa obavezama iz Evropske konvencije izneo je i ESLjP u pomenutoj presudi Stankova protiv Slovačk e, stav 24.). Garancije Evropske konvencije zahtevaju da mešanje u podnosiočevo pravo na poštovanje doma bude zasnovano ne samo na zakonu, već i, saglasno članu 8. stav 2, srazmerno legitimnom cilju koji se želi postići i "nephodno u demokratskom društvu". Ustavni sud podseća i na stav ESLjP, na koji ukazuje i podnosilac, da svako lice koje je izloženo riziku mešanja u pravo na dom treba da ima mogućnost da srazmernost te mere razmotri nezavisan sud u skladu sa načelima iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira što prema domaćem zakonu nema pravo na posed (videti pomenutu presudu McCann protiv UK, stav 50. ). Takođe, Ustavni sud ukazuje i na stav ESLjP prema kojem legitiman interes države da kontroliše svoju imovinu dolazi iza prava podnosilaca predstavki na poštovanje prava na dom u situacijama u kojima domaći sudovi u svojim odlukama, kojima se nalaže iseljenje podnosilaca, nisu dali nikakvo objašnjenje koje bi pokazalo da je iseljenje bilo srazmerno cilju koji se želi postići i "nužno u demokratskom društvu". U takvim situacijama ESLjP poseban naglasak stavlja na činjenicu da time nisu dovedena u pitanje prava drugih privatnih lica (videti presudu Bjedov protiv Hrvatske, od 29. maja 2012. godine, broj predstavke 42150/09, stav 70.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je država, kao vlasnik spornih prostorija, osnovanost tužbenog zahteva zasnivala na tome da podnosilac u njima stanuje bez pravnog osnova, budući da je ugovor o zakupu prestao istekom vremena na koji je zaključen. S druge strane, kako to proizlazi iz obrazloženja prvostepene presude, podnosilac je, iako se nije izričito pozvao na član 8. Evropske konvencije, sudu izneo argumente vezane za srazmernost mere njegovog iseljenja ističući da predmetne prostorije predstavljaju nužni (privremeni) smeštaj, da u njima stanuje 18 godina sa sinom i suprugom koji su bolesni i nezaposleni, da je redovno plaćao zakupninu, te da se odrekao stana koji je imao u Sisku. Pored toga, prvostepeni sud navodi da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je zaključkom Ministarstva odbrane od 8. oktobra 2007. godine, između ostalog, prihvaćen podnosiočev zahtev za davanje stana u zakup na neodređeno vreme. Prvostepena i osporena drugostepena presuda zasnovane su na stanovištu sudova da podnosilac nema pravni osnov za korišćenje predmetnih prostorija jer je ugovor o zakupu prestao istekom vremena na koji je zaključen, te da je stoga, saglasno čl. 3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dužan da se iz njih iseli i preda ih vlasniku. Dakle, Apelacioni sud je osporenu presudu ograničio isključivo na zaključak da podnosilac u spornim prostorijama stanuje bez pravnog osnova uz ocenu da su, s obzirom na to da rešenje o dodeli stana nije doneto, niti je zaključen novi ugovor o zakupu, bez uticaja na dugačiju odluku njegovi žalbeni navodi da u spornom prostoru boravi na osnovu naredbe SSNO iz 1991. godine do konačnog rešavanja stambenog pitanja, a da se nije upustio u razmatranje srazmernosti cilja koji se želi postići podnosiočevim iseljenjem. Dalje, Ustavni sud nalazi da je konkretan slučaj neophodno razlikovati od situacija bespravnog useljenja i korišćenja tuđe imovine, te da se stoga, ne dovodeći u pitanje pravni zaključak drugostepenog suda o prestanku pravnog osnova korišćenja spornih prostorija, ne mogu zanemariti okolnosti zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe odobren smeštaj u njima, a za koje drugostepeni sud nalazi da su bez uticaja na drugačiju odluku. Naime, podnosiocu je, kao tada aktivnom vojnom licu koje je napustilo Republiku Hrvatsku zbog izbijanja sukoba, sporni prostor dodeljen kao nužni smeštaj do rešavanja stambenog pitanja, a podnosilac u njemu sa porodicom stanuje skoro 20 godina, pri čemu se ne može zanemariti ni činjenica da je ostao bez stana koji je imao u Republici Hrvatskoj i da je prihvaćen njegov zahtev za davanje stana u zakup na neodređeno vreme. Takođe, Ustavni sud konstatuje da vlasnik spornih prostorija nije privatno lice, pa u konkretnom slučaju, ne postoje dva suprotstavljena privatna interesa. Vlasnik spornih prostorija je Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, koja bi iseljenjem podnosioca i njegove porodice, stupila u posed svoje imovine. Međutim, za razliku od prava države da vrši svojinska ovlašćenja na imovini čiji je vlasnik u punom obimu, interes podnosioca da sa porodicom nastavi da stanuje u predmetnim prostorijama za njega je od egzistencijalne važnosti. Stoga, u svetlu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da se iseljenje podnosioca radi ostvarenja legitimnog cilja koji se ogleda u zaštiti imovinskih prava države ne bi moglo smatrati "nužnim u demokratskom društvu" i srazmernim tom cilju u smislu člana 8. stav 2. Konvencije.

Polazeći od prethodno iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom povređeno pravo na dom, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 8. Evropske konvencije mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku drugostepeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 21433/11 od 22. januara 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke

7. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, niti se mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava iz člana 36. i člana 69. stav 4. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povreda prava iz člana 32. stav 1, člana 36. i člana 69. stav 4. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na dom prilikom iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti