Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Sudovi su pogrešno tumačili sporazum o prestanku radnog odnosa, uskrativši podnosiocu pravo na naknadu zarade za vreme plaćenog odsustva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Lončarevića iz Šaronja, opština Novi Pazar, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miloša Lončarevića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 od 3. oktobra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1153/07 od 11. decembra 2007. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 1153/07 od 11. decembra 2007. godine u drugom stavu izreke koji glasi: "U ostalom delu žalba punomoćnika tužioca odbija se kao neosnovana" i određuje da Okružni sud u Novom Pazaru, odnosno drugi stvarno nadležan sud, ponovo odluči o žalbi Miloša Lončarevića podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 od 3. oktobra 2007. godine u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade zarade.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Lončarević iz Šaronja, opština Novi Pazar, preko punomoćnika Mare H. Popović, advokata iz Novog Pazara, podneo je 14. januara 2008. godine Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su osporenim presudama povređena navedena ljudska prava iz razloga što su sudovi pogrešno zaključili da je Sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnosioca ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnosiocu nema dugovanja i odbili njegov tužbeni zahtev na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. decembra 2003. godine do 13. novembra 2006. godine. Podnosilac smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog Sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru po osnovu istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. februara 2007. godine gde je sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena navedena ljudska prava.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i drugu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Podnosiocu ustavne žalbe je 13. novembra 2006. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, na osnovu rešenja o prestanku radnog odnosa broj 589-99/360 od 13. novembra 2006. godine, iz razloga jer je proglašen tehnološkim viškom zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova kontrolora.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnosioca ustavne žalbe 13. novembra 2006. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. ovog sporazuma utvrđeno je da dug Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, po osnovu neisplaćenih zarada iznosi 6.408,00 dinara, kao i da se Preduzeće obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. Sporazum su potpisali podnosilac ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Podnosilac ustavne žalbe je podneo Opštinskom sudu u Novom Pazaru tužbu protiv D.P. Savremena konfekcija ''Raška'', radi isplate naknade zarade u visini minimalne zarade za period od 1. decembra 2003. godine do 30. novembra 2006. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, i uplate doprinosa za socijalno osiguranje u periodu od 12. juna 1984. godine do 13. novembra 2006. godine.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 241/07 od 17. aprila 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i obavezan je tuženi da tužiocu isplati minimalnu zaradu za utuženi vremenski period u određenom iznosu, kao i da na ime tužioca izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje u traženom periodu.
Okružni sud u Novom Pazaru, odlučujući po žalbi tuženog na presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 241/07 od 17. aprila 2007. godine, doneo je rešenje Gž1. 891/07 od 5. septembra 2007. godine, kojim je usvojio žalbu tuženog i ukinuo ožalbenu presudu, a predmet vratio Opštinskom sudu na ponovni postupak.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 od 3. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio isplatu naknade zarade u visini minimalne zarade, sa zakonskom zateznom kamatom za period od 1. decembra 2003. godine do 30. novembra 2006. godine, kao i zahtev za isplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 1. januara 1999. godine do 31. decembra 2003. godine. U obrazloženju presude se ističe da je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan, jer su stranke sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza, pored ostalog, regulisale i sva međusobna dugovanja na dan prestanka radnog odnosa, što znači i po osnovu minimalne zarade i uplate svih doprinosa, a što je predmet tužbenog zahteva.
Osporenom presudom Okružnog suda Gž1. 1153/07 od 11. decembra 2007. godine, u stavu prvom izreke delimično je usvojena žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 od 3. oktobra 2007. godine i to u delu u kome je odlučeno o uplati doprinosa, tako da je obavezan tuženi da na ime tužioca kod fonda PIO uplati doprinose za period od 1. januara 1999. godine do 31. decembra 2003. godine. Stavom drugim izreke ove presude je u ostalom delu, koji se odnosi na isplatu naknade zarade, žalba tužioca odbijena kao neosnovana. U obrazloženju te presude Okružnog suda navedeno je da pobijana prvostepena presuda, u delu koji se odnosi na isplatu zarade, nije zahvaćena nijednom bitnom povredom odredaba iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Takođe, navedeno je da je prvostepeni sud pravilno zaključio da su sporazumom o regulisanju međusobnih prava tužilac i tuženi regulisali međusobna prava po osnovu rada, te da tuženi nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada. Stoga su, kako se dalje navodi u obrazloženju presude, neosnovani žalbeni navodi da zaključenim sporazumom nije regulisana naknada zarade, jer je odredbom člana 2. sporazuma utvrđeno da tuženi prema tužiocu ima dugovanja u iznosu od 6.408,00 dinara.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine, koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, usvojen je tužbeni zahtev tužilje B.M. iz Novog Pazara i obavezan je tuženi D.P. Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude.
Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude navodi se da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije i Povelje, Ustavni sud je postojanje povrede prava istaknutih u ustavnoj žalbi cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbama Ustava, kojima su zajemčena prava na čiju povredu podnosilac ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine; da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodna tri meseca, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini, kao i da izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade iz stava 1. ovog člana (član 116. st. 1. i 2.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog, i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, te činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku zaključili da podnosilac ustavne žalbe, osim potraživanja po osnovu neisplaćenih zarada u iznosu označenom u tački 2. sporazuma o regulisanju međusobnih prava, nema pravo na druga potraživanja, pa tako ni pravo na naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, uz obrazloženje da su navedenim sporazumom regulisana sva međusobna prava i obaveze po osnovu rada, a iz čega sledi da se podnosilac ustavne žalbe potpisivanjem takvog sporazuma u suštini odrekao prava na isplatu zaostale naknade zarade. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je time što u konkretnom slučaju nadležni sudovi nisu na pravilan način utvrdili da li je podnosiocu ustavne žalbe zaista i isplaćena naknada zarade za utuženi period, povređeno njegovo pravo zajamčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojim je na nedvosmislen način utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. 6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje na povredu prava na pravično suđenje.
Ipak, polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su navodi podnosioca ustavne žalbe osnovani u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Novom Pazaru, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, i u postupku P1. 623/07 koji je predmet ove ustavne žalbe i u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 je utvrđeno da su tužioci bili u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži vremenski period nalazili na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužioci su tražili isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja, koje zahteve je tuženi osporio iz razloga što su tužioci potpisali identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev u pogledu isplate naknade zarade i uplate doprinosa za socijalno osiguranje odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio. Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 potvrđena je prvostepena presuda P1. 1079/06, dok je presudom Gž. 1153/07 Okružni sud u Novom Pazaru održao na snazi prvostepenu presudu P1. 623/07 u delu koji se odnosi na isplatu naknade zarade.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnosioca ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njegovog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Novom Pazaru, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u periodu od četiri meseca, doneo potpuno različite presude, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti (videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).
Stoga je Ustavni sud ocenio, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, da je različitim odlučivanjem suda povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 od 3. oktobra 2007. godine i presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 1153/07 od 11. decembra 2007. godine povređeni pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavnom žalbom ukazuje da su osporenim presudama povređena navedena Ustavom garantovana prava samo u delu koji se odnosi na isplatu naknade zarade, te je Ustavni sud, postupajući u granicama zahteva iz ustavne žalbe, utvrdio da su osporenim presudama povređena prava podnosioca ustavne žalbe u tom delu.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, u delu navedenom u izreci ove odluke, kako bi nadležan sud u ponovnom postupku odlučio po žalbi podnosioca protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 623/07 u delu koji se odnosi na isplatu naknade zarade. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
S obzirom na to da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava iz člana 58. Ustava preuranjen.
Ustavni sud je u svojim odlukama Už - 143/2007 i Už - 197/2007 od 16. jula 2009. godine u sličnim slučajevima zauzeo istovetan pravni stav u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić