Odbijanje ustavne žalbe Garantnog fonda u sporu o regresnom potraživanju

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Garantnog fonda, nalazeći da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Privredni apelacioni sud je pravilno primenio međunarodni sporazum koji ima primat nad domaćim zakonom, te je potraživanje tužioca osnovano smatrao dospelim.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja osiguravača Srbije - Garantni fond iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana se ustavna žalba Udruženja osiguravača Srbije - Garantni fond izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7443/14 od 7. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond iz Beograda izjavilo je Ustavnom sudu, 5. januara 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7443/14 od 7. novembra 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ukazuje da je Privredni apelacioni sud proizvoljnim tumačenjem merodavnog materijalnog prava usvojio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete iz sredstava Garantnog fonda, pogrešno nalazeći da je potraživanje tužioca prema Garantnom fondu dospelo, iako stečaj nad osiguravačem štetnika još uvek nije okončan. Takođe ukazuje i na to da je takav stav Privrednog apelacionog suda u suprotnosti sa ustaljenom sudskom praksom, odnosno stavovima izraženim u odlukama apelacionih sudova .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 7892/13 od 10. septembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca "P." iz Republike Austrije i obavezan je tuženi da mu na ime glavnog duga isplati iznos od 2.331.328,18 dinara sa pripadajućom zateznom kama tom; u stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kom je tražena isplata iznosa od 3.582,42 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 7443/14 od 7. novembra 2014. godine, kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 7892/13 od 10. septembra 2014. godine u stavovima prvom i trećem izreke. Osporenom presudom odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi: da je Lj.N. upravljajući motornim vozilom prouzrokovao saobraćajnu nezgodu 22. avgusta 2004. godine u kojoj je izgubio život D.V; da je deci preminulog D.V., kao svom osiguraniku, tužilac isplatio iznos od 21.771,96 evra na ime penzije; da je iznos od 1.306,32 evra tužiocu isplaćen u stečajnom postupku koji se vodi nad osiguravačem štetnika; da stečaj nad društvom kod koga je bilo osigurano vozilo kojim je prouzrokovana predmetna saobraćajna nesreća još uvek traje. Dalje je navedeno : da se, u konkretnom slučaju, na sporni pravni odnos parničnih stranaka primenjuje Sporazum o socijalnom os iguranju zaključen između Savezne Republike Jugoslavije i Austrije, koji ima primat u odnosu na domaće pravo; da se, prema odredbi člana 33. navedenog sporazuma, socijalni osiguravač koji je izvršio plaćanje po nekom osnovu, zbog štete koja je nastala odgovornošću za istu na teritoriji nekog tamošnjeg subjekta, subrogira u prava svog osiguranika prema subjektu odgovornom za štetu; da navedeni sporazum predviđa veća prava na naknadu štete od zakona zemlje štetnika, zbog čega se regresnom poveriocu mora is platiti njegova stvarna šteta; da se pozivanje tuženog na nedospelost tužiočevog potraživanja, jer stečajni postupak nad osigura vačem štetnika nije zaključen, ne može prihvatiti iz razloga što odredba člana 33. navedenog sporazuma predviđa pravo na naknadu štete bez ikakvog nacionalnog ograničenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 33. Sporazuma zaključenog između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Austrije o socijalnom osiguranju ("Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 7/98), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da a ko lice koje prema pravnim propisima jedne države ugovornice prima davanje za štetu koja je nastala na teritoriji druge države ugovornice i ima prema njenim pravnim propisima pravo na naknadu štete od trećeg lica, tada pravo na tu naknadu prelazi na nosioca prve države ugovornice prema njegovim pravnim propisima , da ako je pravo na naknadu štete u vezi sa istovrsnim davanjima, po osnovu istog slučaja štete, preneto, u skladu sa stavom 1, nosiocima obe države ugovornice, treće lice može isplatiti naknadu štete, sa oslobađajućim dejs tvom, jednom ili drugom nosiocua a nosioci će namiriti svoja potraživanja po ovom osnovu srazmerno davanjima koja isplaćuju. Navedeni sporazum zamenjen je novim Sporazumom od 26. januara 2012. godine ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", broj 2/12 ), koji u članu 33. sadrži iste odredbe kao i prethodno važeći sporazum.

Odredbama Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99) koji je bio na snazi u vreme nastanka štetnog događaja, bilo je propisano: da se sredstva garantnog fonda koriste za naknadu štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva za koji je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren stečajni postupak (član 99. stav 2. tačka 3)); da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva, a ugovor o obaveznom osiguranju je bio zaključen s organizacijom za osiguranje nad kojom je otvoren postupak stečaja, koja nije naknađena iz stečajne mase, odnosno deo štete koji nije naknađen iz stečajne mase, naknađuje iz sredstava garantnog fonda (član 106.) .

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Privredni apelacioni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da d a je potraživanje tužioca prema garantnom fondu dospelo, iako stečaj nad osiguravačem štetnika još uvek nije okončan.

Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu zahteva povodom kojeg je tražena sudska zaštita i razloge na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud podseća da su privredni sudovi u toku postupka utvrdili da je tužilac deci svog osiguranika, koji je izgubio život u saobraćajnoj nesreći na teritoriji Republike Srbije, isplatio određene novčane iznose na ime penzija, te da je deo tih iznosa izmiren tužiocu u postupku stečaja nad " Ekos osiguranjem", a koji još uvek nije okončan. Privredni apelacioni sud u osporenoj presudi takođe konstatuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 7. novembra i 9. decembra 2012. godine, kao i u praksi apelacionih sudova prihvaćen pravni stav da, saglasno odredbi člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica, zahtev oštećenog lica za naknadu štete iz sredstava garantnog fonda dospeva danom zaključenja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom sa kojom je štetnik imao zaključen ugovor o osiguranju.

Međutim, kako je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva regresno potraživanje stranog pravnog lica - penzionog fonda Republike Austrije, na ime naknade štete koja se desila na teritoriji Republike Srbije, na sporni odnos se primenjuju odredbe člana 33. Sporazuma zaključenog između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Austrije o socijalnom osiguranju od 5. juna 1998. godine. Pomenute odredbe označenog međunarodnog sporazuma predstavljaju osnov za subrogaciju tužioca u prava oštećenih lica (kojima je isplaćen utuženi iznos na ime penzije ) prema štetniku, odnosno bilo kom trećem licu i iste, u konkretnom slučaju, upućuju na primenu pravnih propisa Republike Austrije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav iz osporene presude da je pravo tužioca prema tuženom dospelo, bez obzira na izričitu odredbu člana 106. Zakona o osiguranju imovine i lica. Ovo stoga što Sporazum zaključen između Savezne Republike Jugoslavije i Republike Austrije o socijalnom osiguranju , kao potvrđen međunarodni ugovor, predstavlja akt veće pravne snage u odnosu na Zakon o osiguranju imovine i lica i isti neposredno reguliše prava tužioca, koja u skladu sa tim ne podležu ograničenjima iz nacionalnog prava, pa tako ni ograničenju vezanom za trenutak dospelosti potraživanja prema garantnom fondu.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su privredni sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje , zajemčenog odredbama člana 32. stav 1 . Ustava nisu osnovane.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda označenog ustavnog prava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da do uskraćivanja ovog prava može, pre svega, doći zbog nejednakog postupanja sudova najviše instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Ustavni sud je kao dokaz o mogućem nejednakom postupanju sudova cenio priložene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5821/12 od 8. maja 2013. godine i Gž. 13252/10 od 14. oktobra 2011. godine, zatim Apelacionog suda u Nišu Gž. 2435/13 od 20. marta 2014. godine i Gž. 2747/12 od 4. februara 2013. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 207/13 od 20. marta 2013. godine i Gž. 288/14 od 9. aprila 2014. godine, Višeg suda u Beogradu Gž. 1467/13 od 13. februara 2013. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2740/11 od 24. novembra 2011. godine i utvrdio da ovde nema nejednakog postupanja sudova poslednje instance, s obzirom na to da su u ovim slučajevima parnice vođene između domaćih fizičkih lica i Udruženja osiguravača Srbije - Garantnog fonda, za razliku od predmetne parnice u kojoj je svojstvo tužioca imalo strano pravno lice, koje se kao tužilac pojavljuje po osnovu subrogacije. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijanje ustavne žalbe Garantnog fonda u sporu o regresnom potraživanju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti