Ocena razumnog roka u izvršnom postupku radi ostvarivanja viđanja deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku. Ocenjeno je da su izvršni sud i organ starateljstva kontinuirano preduzimali radnje u najboljem interesu deteta, uprkos trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Jovanovića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nikole Jovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1316/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Jovanović iz Pančeva podneo je 12. decembra 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 11. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1316/11. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku podnosilac se pozvao i na odredbe člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je u periodu od četiri godine, koliko traje osporeni sudski postupak, sprečen da održava kontakte sa detetom, jer sud nije prisilio izvršnog dužnika da poštuje pravnosnažnu sudsku odluku, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema mišljenju podnosioca, nepravičnost predmetnog izvršnog postupka se ogleda u tome što izvršnom dužniku nije izricana novčana, niti bilo koja druga kazna predviđena zakonom, kao i u činjenici da je sud, na predlog organa starateljstva, menjao izvršni naslov tako što je smanjio vreme za viđanje sa detetom koje je određeno izvršnom ispravom. Podnosilac je tražio da Ustavni sud naloži izvršnom sudu da hitno sprovede izvršenje bez izmene načina i vremena viđanja maloletnog deteta u drugim postupcima. Istakao je zahtev za naknadu materijalne štete koja mu je prouzrokovana višegodišnjim vođenjem postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US ) je po svojoj sadržini identična navedenoj odredbi Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , uvidom u spis e predmeta Osnovnog suda u Pančevu I. 1316/11 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je , u svojstvu izvršnog poverioca, 15. juna 2009 . godine podneo Opštinskom sudu u Pančevu predlog za izvršenje presude tog suda P. 1369/08 od 8. aprila 2009. godine, kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa poverioca sa njegovim maloletnim detetom. Opštinski sud u Pančevu je 30. juna 2009. godine doneo rešenje I. 1169/09 kojim je odredio predloženo izvršenje.

Poverilac je tokom avgusta i septembra nekoliko puta obaveštavao sud da ga dužnik sprečava da vidi dete, nakon čega je zakazano ročište za 15. septembar 2009. godine. Na saglasan predlog stranaka sud je rešenjem odredio da se viđanje oca i deteta realizuje narednog dana u prostorijama organa starateljstva. Do polovine novembra 2009. godine pred Opštinskim sudom u Pančevu održana su još četiri ročišta i na saglasan predlog stranaka viđanje poverioca i deteta je još jednom organizovano u prostorijama organa starateljstva. Na ročištima održanim 13. oktobra i 3. novembra 2009. godine poverilac je obavestio sud da sa detetom ostvaruje kontakt u svemu u skladu sa izvršnom ispravom, ali nije bio saglasan da se izvršni postupak okonča. Rešenjem od 3. novembra 2009. godine sud je utvrdio da se sprovodi izvršenje rešenja I. 1169/09 od 30. juna 2009. godine na način i u terminima kako je utvrđeno izvršnom ispravom i data je naredba da se predmet arhivira.

Podneskom od 1. juna 2010. godine poverilac se obratio sudu tražeći zakazivanje ročišta iz razloga što mu dužnik zastrašivanjem i pretnjama onemogućava kontakt sa detetom. Istakao je da trpi maltretiranja i stresove prilikom preuzimanja deteta.

Povodom pomenutog podneska, 11. avgusta 2011. godine sačinjena je službena beleška u kojoj je konstatovano da je podnesak "bio na čekanju" i da nigde nije bio evidentiran, nakon čega je ročište zakazano za 22. septembar 2011. godine. Na ovom ročištu poverilac je izjavio da ostaje kod podnetog predloga za izvršenje.

Na sledećem ročištu održanom 29. septembra 2011. godine izvršni poverilac je obavestio sud da se predaja deteta ne vrši na način kako je to određeno izvršnim naslovom, jer maloletno dete preuzima od kćerke izvršnog dužnika iz prvog braka ispred vrtića koje dete pohađa, a ne od dužnika lično ispred kuće u kojoj dete stanuje. Na ovom ročištu sud je rešenjem naložio dužniku da omogući poveriocu kontakte sa detetom na način i u terminima određenim izvršnim naslovom , uz pretnju izricanja novčane kazne . Podneskom od 13. decembra 2011. godine poverilac je obavestio sud da da nije saglasan da se izvršni postupak "povuče" iz razloga što je, kada je to učinio 2009. godine, bio "mučki" napadnut od strane dužnika. Takođe je tražio da sud naloži organu starateljstva da sprovede korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava od strane dužnika i naveo je da predaju deteta ponekad vrše dužni kova deca.

Ročište koje je bilo zakazano za 10. januar 2012. godine nije održano zbog neurednog pozivanja dužnika.

Podnescima od 19. i 23. januara 2012. godine poverilac je obavestio sud da je maloletno dete ponovo preuzeo na drugom mestu i u drugo vreme od onog koje je određeno izvršnim nas lovom.

Na ročištu održanom 24. januara 2012. godine izveden je dokaz saslušanjem stranaka i tom prilikom poverilac je, između ostalog, izjavio da od momenta kada je podneo predlog za izvršenje viđa dete, ali ne u terminima i na način kako je određeno izvršnim naslovom, već "po nahođenju" izvršnog dužnika. Istakao je da 22. januara nije preuzeo dete zbog toga što je ono plakalo, a da ga je prethodno video 15. januara. Izvršni dužnik, majka deteta, je izjavila da postoje manja odstupanja u pogledu mes ta predaje deteta, jer se dešavalo da je poverilac nekoliko puta dete preuzeo ispred vrtića i na početku ulice . Na ovom ročištu sud je naložio Centru za socijalni rad da dostavi izveštaj o tome da li se i na koji način sprovodi sudska odluka o viđanju poverioca sa detetom .

Podneskom od 7. februara 2012. godine poverilac je obavestio sud da mu dužnik i dalje onemogućava kontakte sa detetom, nakon čega je sud zaključkom od 9. februara 2012. godine naložio dužniku da postupa po rešenju o izvršenju, uz upozorenje na izricanje novčane kazne.

Centar za socijalni rad je 22. februara 2012. godine sudu dostavio izveštaj u kojem je navedeno da je na osnovu obavljenog razgovor a sa poveriocem i dužnikom zaključeno da je maloletno dete bilo u kontaktu sa ocem, ali da se ti kontakti nisu odvijali svaki put na nač in kako je to određeno presudom, pri čemu je istaknuto da se u obzir mora uzeti i to da je izvršnom ispravom ostavljena mogućnost dogovora roditelja u pogledu viđanja deteta sa ocem. Takođe je navedeno da je maloletno dete prilikom razgovora izjavilo da ne želi da odlazi kod oca, ali da u samom kontaktu sa ocem ne pokazuje odbojnost. Stručni tim je izneo mišljenje da je u interesu deteta da sa ocem održava redovne kontakte, ali da je bolja komunikacija roditelja neophodan uslov za adekvatno odgajanje i vaspitanje deteta, zbog čega će u tom pravcu sa roditeljima biti pokušan savetodavni rad.

Na ročištu održanom 8. marta 2012. godine dužnik (majka deteta) je obavestila sud da se ne ostvaruju kontakti deteta sa ocem zbog odbijanja deteta, nakon čega je rešenjem dužniku naloženo da poveriocu omogući viđanje sa detetom 10. i 14. marta u vremenu i na način kako je određeno izvršnim naslovom uz upozorenje na izricanje novčane kazne. Na nar ednom ročištu koje je održano 15. marta 2012. godine poverilac je obavestio sud da nije uspeo da kontaktira sa detetom iako je dužnik izvela dete, dok je dužnik ponovo is takla da je dete odbilo da priđe ocu. Na ovom ročištu sud je dužniku izrekao novčanu kaznu.

Na sledećem ročištu od 22. marta 2012. godine, poverilac je obavestio sud da mu nije omogućen kontakt sa detetom 18. i 20. marta. Tom prilikom dužnik je izjavila da je oba puta otac nagovarao dete da uđe u kola, što je dete odbilo, jer je otac razgovor snimao. Sud je ponovo zatražio izveštaj Centra za socijalni rad o ostvarivanju kontakata poverioca sa detetom.

Centar za socijalni rad je 2. aprila 2012. godine dostavio plan kontaktiranja deteta sa ocem radi uspostavljanja emocionalnog odnosa deteta i roditelja u cilju izvršenja sudske odluke.

Rešenjem Osnovnog suda u Pančevu I. 1316/11 od 4. aprila 2012. godine određeno je sprovođenje izvršenja izrečene novčane kazne popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika. Istim rešenjem dužniku je izrečena novčana kazna u uvećanom iznosu .

Centar za socijalni rad je 12. aprila 2012. godine sudu dostavio izveštaj o prvoj sprovedenoj aktivnosti iz plana kontaktiranja deteta sa ocem u kojem je navedeno: da je obavljen prvi intervju sa roditeljima deteta; da je tom prilikom majka izjavila da dete odbija kontakt sa ocem po postojećem modelu zbog promena u očevom zdravstvenom statusu i da je po njenoj tužbi u toku postupak radi izmene odluke o održavanju ličnih odnosa; da je sa ocem bilo teško usmeriti komunikaciju u okviru planiranih aktivnosti, jer je otac čitao zakonske odredbe koje se odnose na viđanje roditelja i dece , i bio udubljen u dokumentaciju koju je poneo. Organ starateljstva je obavestio sud da obustavlja rad u ovom predmetu dok se ne završi komisijski pregled oba roditelja i ne definiše njihov psihijatrijski status, te spremnost za ostvarivanje komunikacije sa detetom.

Na ročištu održanom 17. aprila 2012. godine sud je rešenjem ponovo naložio dužniku da omogući viđanje deteta sa ocem, a zaključkom od 20. aprila 2012. godine organu starateljstva je naloženo da nastavi sa postupanjem u predmetu u cilju pripreme maloletnog deteta za kontakte sa izvršnim poveriocem i efikasnim sprovođenjem izvršenja.

Organ starateljstva je 4. maja 2012. godine obavestio sud da je započeo rad po dostavljenom planu intervencija u okviru kojeg je rad sa majkom obavljen, dok je otac odbio da učestvuje u psihološkoj eksploraciji ličnosti, uz napomenu da će nakon realizacije planskih zadataka biti predložen način izvršenja.

Na ročištu održanom 8. maja 2012. godine psiholog Centra za socijalni rad predao je sudu izveštaj o postupanju u okviru plana u kojem je navedeno da je na osnovu dosadašnjeg rada sa roditeljima i detetom formiran stav da nema osnova za daljim radom u ovom predmetu, jer je u interesu deteta da se završi planirano psihijatrijsko veštačenje oba roditelja. Predloženo je da se do okončanja veštačenja kontakti deteta sa ocem odvijaju u kontrolisanim uslovima, u prostorijama organa starateljstva, u prisustvu stručnih radnika, s tim što bi se dinamika kontakata kasnije odredila. Pored toga, u izveštaju je navedeno da je komunikacija sa ocem bila uslovlje na njegovim trenutnim interesima, da su mu reakcije nepredvidive i da je u njegovom ponašanju uočljiva promena raspoloženja.

Centar za socijalni rad je 15. maja 2012. godine, povodom obavljenog rada psihologa sa maloletnim detetom, dostavio sudu dopunu prethodno datog izveštaja. U dopuni izveštaja je navedeno da kod deteta dolazi do promena u ponašanju prilikom pominjanja oca, te da se uočava uznemirenost, nelagodnost, štipkanje prstima uz uzdah u vidu šištanja poput tika , kao i to da je dete verbalno odbijalo predlog da bude sa ocem u prostoriji Centra bez prisustva majke, da bi tek nakon dužeg razgovora sa psihologom dete prihvatilo da majka kasnije napusti prostoriju a da u prostoriji ostane psiholog.

Ročište koje je bilo zakazano za 29. maj 2012. godine otkazano je rešenjem zbog sprečenosti sudije, dok je na zahtev poverioca otkazano ročište koje je bilo zakazano za 5. jun 2012. godine.

Na ročištu održanom 14. juna 2012. godine poverilac je obavestio sud da nije ostvario kontakt sa detetom u prostorijama Centra za socijalni rad iz razloga što je dete plakalo i predložio je da se kontakti deteta odvijaju u prisustvu majke van prostorija Centra. Psiholog organa starateljstva predao je sudu izveštaj o realizaciji plana u kojem je navedeno: da je tokom svake intervencije dete prekidalo komunikaciju sa ocem, tražilo majku, a pogledom psihologa koji je sve vreme boravio u prostoriji sa detetom i ocem; da je dete nakon razgovora sa psihologom i majkom nastavljalo komunikaciju sa ocem; da je 24. maja dete odbijalo da uđe u prostoriju u kojoj se odvijao kontakt i da je plakalo, zbog čega je ta intervencija odložena; da je psiholog obavio razgovor sa roditeljima i da je predlog da se prekine rad po planu obostrano prihvaćen. U dostavljenom izveštaju stručni tim je izneo mišljenje da opisani način rada sa detetom nije u skladu sa njegovim potrebama i da je nužno psihijatrijsko veštačenje oba roditelja koje bi bilo smernica za dalji rad sa detetom. Sud je , na predlog psihologa organa starateljstva i uz saglasnost poverioca, rešenjem odredio da se viđanje deteta i poverioca odvija u dva puta nedeljno u određenom trajanju, uz prisustvo majke u javnim objektima.

Poverilac je na sledećem ročištu od 28. juna 2012. godine, obavestio sud da nije uspeo da vidi dete jer ga majka nije dovodila na dogovorena mesta u određeno vreme, i izjavio je da je saglasan da se sa detetom viđa u prostorijama organa starateljstva. Sud je zaključkom naložio Centru za socijalni rad da omogući sprovođenje viđanja poverioca sa detetom u prvoj polovini jula četiri puta , u trajanju od dva sata u svojim prostorijama, bez prisustva trećih lica uz mogućnost da poverilac eventualno sa deteteom napusti prostorije Centra, a sve u cilju stvaranja uslova da se kontakti između poverioca i deteta ostvaruju u skladu sa izvršnom ispravom.

Organ starateljstva je 18. jula 2012. godine obavestio sud da kontakti između poverioca i deteta nisu realizovani prema zaključku od 28. juna 2012. godine jer se nijedan od roditelja nije pojavio u zakazanim terminima.

Ročište koje je bilo zakazano za 19. jul 2012. godine ni je održano zbog nedolaska uredno pozvanih stranaka.

Centar za socijalni rad je 3. avgusta 2012. godine obavestio sud da nije počelo izvršenje plana kontaktiranja deteta sa ocem, jer se dva sata nakon dogovora psihologa sa roditeljima i sačinjavanja plana kontaktiranja, majka javila voditelju slučaja i saopštila da iste večeri sa detetom putuje u Crnu Goru gde će boraviti do 25. avgusta 2012. godine.

Organ starateljstva je 19. septembra 2012. godine obavestio sud da je viđanje između oca i deteta po zaključku suda od 12. septembra 2012. godine realizovano 14. i 17. septembra u prostorijama Centra, bez prisustva majke, i da su kontakti protekli dobro bez prekida.

Na ročištu održanom 20. septembra 2012. godine poverilac je predložio da se nastavi sa kontaktima.

Prema izveštaju Centra za socijalni rad od 8. oktobra 2012. godine, u periodu od 24. septembra do 8. oktobra 2012. godine nijednom nije realizovano viđanje poverioca sa detetom u skladu sa rešenjem suda od 20. septembra 2012. godine zbog potpunog izostanka saradnje od strane majke.

Centar za socijalni rad je 29. oktobra 2012. godine obavestio sud da su kontakti poverioca sa detetom po rešenju suda od 9. oktobra 2012. godine, u periodu od 11. do 26. oktobra, u četiri od ukupno sedam zakazanih termina realizovani. U izveštaju je navedeno da je dete u tri slučaja prilikom viđanja sa ocem bilo plačljivo i da je tražilo da majka bude prisutna, ali da je na podsticaj psihologa i majke prihvatalo da majka bude u drugoj prostoriji. U preostalim terminima viđanje nije realizovano zbog sprečenosti majke da dovede dete.

Sudski izvršitelj je 26. oktobra 2012. godine popisao i procenio pokretne stvari dužnika.

Povodom rešenja suda od 30. oktobra 2012. godine kojim je određeno da se viđanje poverioca sa detetom u periodu od 2. do 14. novembra 2012. godine odvija jednom nedeljno na taj način da poverilac preuzima i vraća dete u prostorije Centra za socijalni rad, organ starateljstva je 19. novembra 2012. godine obavestio sud da viđanje nije sprovedeno. U izveštaju je navedeno da je majka deteta predlagala da se kontakti realizuju u kontrolisanim uslovima, ali da u tom pravcu nije postignut dogovor, jer je otac insistirao da mu se omogući viđanje u skladu sa rešenjem suda od 30. oktobra 2012. godine.

Prema izveštaju Centra za socijalni rad od 3. decembra 2012. godine, viđanje poverioca sa detetom prema rešenju suda od 20. oktobra 2012. godine, u periodu od 23. do 29. novembra , od ukupno tri određena termina, realizovano je samo jednom u prostorijama Centra. Prvi put viđanje nije realizovano jer je dužnik obavestio poverioca da dete odbija da dođe u Centar, a drugi put zbog toga što je tog dana bilo neuropsihijatrijsko veštačenje deteta.

U daljem toku postupka, do februara 2013. godine, pred Osnovnim sudom u Pančevu održana su još četiri ročišta na kojima je sud donosio rešenja o sprovođenju viđanja poverioca sa detetom van prostorija organa starateljstva, odnosno u kontrolisanim uslovima. U ovom delu postupka prva javna prodaja popisanih pokretnih stvari dužnika koja je bila zakazana za 15. februar 2012. godine odložena je zbog državnog praznika, i dužnik je ponovo upozoren na izricanje novčane kazne u slučaju nepostupanja po nalozima suda.

Centar za socijalni rad je dostavio još tri izveštaja o realizaciji kontakata poverioca sa detetom (17. i 24. januara i 6. februara 2013. godine). Iz dostavljenih izveštaja proizlazi da je u periodu od 14. decembra 2012. godine do 4. februara 2013. godine, od ukupno trinaest zakzanih termina za viđanje poverioca sa detetom, kontakt realizovan četiri puta u prostorijama organa starateljstva. Razlozi zbog kojih nije realizovano viđanje se uglavnom odnose na obaveze dužnika i maloletnog d eteta, te okolnost da izvršnom ispravom nije određeno da poverilac viđa dete u prvoj polovini januara. U izveštaju od 24. januara 2013. godine je navedeno da viđanje dete ta sa ocem nije bilo moguće organizovati 22. januara jer je došlo do burne reakcije deteta, koje je na predlog da se sa psihologom i ocem izdvoji u posebnu prostoriju, počelo da plače i odbijalo da se odvoji od majke. U pomenutom izveštaju organ starateljstva je obavestio sud da je u parničnom post upku koji se vodi radi izmene odluke o viđanju deteta sprovedeno neuropsihijatrijsko veštačenje, te da su veštaci mišljenja da je neophodno regulisanje viđanja deteta sa ocem na način koji odgovara potrebama deteta i koji je u skladu sa obavezama deteta uz nadzor Centra , da je dete instrumentalizovano od strane roditelja, kao i da je neophodno da roditelji dobiju stručnu pomoć psihologa ili porodičnog terapeuta, dok je, prema mišljenju dečjeg psihijatra , potrebno obezbediti kontinuitet kontakata deteta sa ocem u polukontrolisanim uslovima. Stručni tim organa starateljstva formirao je stav da je dalje organizovanje viđanja deteta sa poveriocem po postojećem rešenju apsolutno mimo interesa deteta , te je predloženo da se kontakti u narednom periodu od šest meseci organizuju jednom nedeljno, što je predlog i komisije veštaka. Takođe je navedeno da će organ starateljstva obavestiti dečijeg psihologa o nužnosti njegovog uključivanja kako bi se sanirao sadašnji status deteta. U izveštaju od 6. februara 2013. godine, pored obaveštenja o realizovanim kontaktima 29. januara i 4. februara u kontrolisanim uslovima , navedeno je da su obavljene konsultacije sa dečjim psihologom koji bi razgovor sa detetom trebalo da obavi u toku nedelje.

Na ročištu održanom 7. februara 2013. godine poverilac je, između ostalog, izjavio da smatra da nije u interesu deteta da se viđanje odvija jednom nedeljno, te da se ne protivi da sa majkom deteta bude upućen u Savetovalište za brak i porodicu, i da je spreman za svaki vid saradnje zbog deteta. Psiholog Centra za socijalni rad je ostao pri predloženom modelu ostvarivanja kontakata oca i deteta do okončanja savetodavnog i terapeutskog rada sa roditeljima , istakavši da u ovoj fazi postupka nema uslova da se sprovodi presuda Opštinskog suda u Pančevu P. 1369/08 od 8. aprila 2009. godine. Na istom ročištu sud je rešenjem odredio da se nastavi sprovođenje izvršenja tako da se kontakti između poverioca i deteta ostvaruju u Centru za socijalni rad u polukontrolisanim uslovima, na način kako je to predloženo od organa starateljstva, jednom sedmično u trajanju od sat vremena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu ukazuje podnos ilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o i zvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno i da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podno šenja predloga (član 5. st. 1. i 2.) .

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1:); da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (član 227. stav 1.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, i da se rešenje o izvršenju dostavlja se najkasnije deset dana pre dana sprovođenja izvršenja, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona , kao i da je psiholog dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.); da oduzimanje deteta od lica kod koga se dete nalazi i predaju deteta roditelju, odnosno drugom licu ili ustanovi kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitavanje, sprovodi sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima, po potrebi uz pomoć policije (član 231. stav 2.); da u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno se primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 237.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je, bez obzira na činjenicu da se izvršenje sprovodi protiv privatnog lica, na sudu i drugim nadležnim organima da preduzm u sve neophodne mere da se izvrši pravosnažna sudska odluka , da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa, te da propust suda da to učini nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava (videti: uz odgovarajuće izmene, u kontekstu vršenja roditeljskog prava nad detetom, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Pini i drugi protiv Rumunije '', br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174 – 189, u predmetu ''Damnjanović protiv Srbije'' od 18. novembra 2008. godine, broj 5222/07, st. 67. i 68, u predmetu ''Felbab protiv Srbije'' od 14. aprila 2009. godine, broj 14011/07, st. 61. i 62. i u predmetu ''Krivošej protiv Srbije'' od 13. aprila 2010. godine, broj 42559/09, st. 45. i 46. ). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem je potrebna "naročita marljivost nadležnih vlasti" u predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, a da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter (videti presudu ''Borgese protiv Italije'' od 26. februara 1992. godine).

Polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti , Ustavni sud konstatuje da je predmetni sudski postupak započeo 15. juna 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Pančevu, te da još uvek nije okončan. Dakle, osporeni postupak, koji se vodi radi izvršenja odluke o viđanju deteta, do sada traje tri godine i deset meseci, što bi samo po sebi moglo ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja , te značaja prava za podnosioca. U vezi sa iznetim, Ustavni sud naglašava da delikatnost i specifičnost predmetnog sudskog postupka nalaže da postupanje suda i drugih nadležnih organa bude takvo da se prevashodno zaštiti najbolji interes deteta , uz istovremeno poštovanje prava roditelja kome dete nije povereno na staranje. Ustavni sud podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska u pogledu pozitivne obaveze države prema članu 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja uključuje pravo roditelja na mere koje će im omogućiti ponovno spajanje sa detetom. Međutim, ta obaveza nacionalnih organa nije bezuslovna, pošto, ponovno spajanje jednog roditelja sa detetom može biti neizvodljivo odmah i može zahtevati preduzimanje pripremnih mera. Priroda i obim tih mera zavisi od okolnosti svakog slučaja, pri čemu je odlučujuće da li su sudovi i drugi nadležni organi preduzeli sve neophodne mere da bi omogućili izvršenje, onako kako se to razumno moglo očekivati u posebnim okolnostima svakog predmeta (videti presude Hokanen protiv Finske od 23. septembra 1994. godine i ''Sylvester protiv Austrije'' od 24. aprila 2003. godine).

Ispitujući postupanje nadležnog suda u svetlu iznetih stavova, Ustavni sud smatra da se radnje koje je izvršni sud preduzimao u periodu nakon donet og rešenja o izvršenju do početka novembra 2009. godine (održavanje ročišta i uz saglasnost podnosioca organizovanje viđanja u prostorijama Centra), mogu posmatrati kao nastojanje suda da pokuša da obezbedi dobrovoljno izvršenje sudske odluke, što je i dalo rezultata, zbog čega se u ovom periodu ne može govoriti o neefikasnom radu suda. Takođe, po oceni Ustavnog suda , ni period od polovine novembra 2009. godine do juna 2010. godine ne može se okarakterisati kao bilo kakav propust suda u sprovođenju izvršenja, budući da je od novembra 2009. godine dužnik dobr ovoljno izvršavao sudsku odluku. Ustavni sud dalje primećuje da je u periodu od avgusta 2011. godine, zakazivanjem ročišta u cilju utvrđivanja postojanja odstupanja u pogledu načina izvršenja sudske odluke, te upozoravanjem dužnika na mogućnost izricanja novčane kazne u slučaju nepostupanja u skladu sa izvršnom ispravom, izvršni sud prioritet ponovo dao pristupu zasnovanom na traženju mirnog rešenja, te da je povodom navoda podnosioca o tome da dete preuzima na drugom mestu i od drugih lica, u januaru 2012. godine, zatraž io izveštaj organa starateljstva na te okolnosti. U daljem toku postupka, izvršni sud je zakazivao ročišta u kratkim vremenskim intervalima i uz konstantu saradnju sa organom starteljstva , i u skladu sa planom kontaktiranja koji je taj organ doneo, određivao način i uslove viđanja deteta sa podnosiocem, a sve u cilju stvaranja uslova da se kontakti između podnosioca i deteta ostvare u skladu sa izvršnom ispravom. Ustavni sud primećuje da je izvršni sud dva puta doneo rešenje o novčanom kažnjavanju dužnika i izvršio popis i procenu dužnikove pokretne imovine, i to u situaciji kada do kontakta sa podnosiocem nije došlo zbog detetovog odbijanja, iako ga je dužnik izveo radi predaje.

Ustavni sud smatra da je pored postupanja suda, neophodno analizirati i postupanje nadležnog organa starateljstva koji učestvuje u postupku izvršenja , upravo zbog njegove uloge da primenom posebnih metoda i te hnika pokuša da obezbedi uslove za dobrovoljno izvršenje sudske odluke, te da uz učešće eventualno drugih ustanova i pojedinaca, pripremi dete za kontakte sa roditeljem sa kojim ne živi u onim slučajevima gde postoje teškoće u ostvarivanju tog kontakta. Ustavni sud primećuje da je organ starateljstva, u okviru svojih nadležnosti, u vremenu kraćem od dve nedelje sačinio plan intervencija i kontaktiranja deteta sa podnosiocem, radi uspostavljanja emocionalnog odnosa u cilju izvršenja sudske odluke, te da je u okviru plana izvršio opservaciju majke i deteta i sve vreme aktivno učestvovao na pružanju podrške detetu prilikom realizovanja kontakata u kontrolisanim uslovima tokom pripremanja deteta . Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Centar za socijalni rad u toku izvršnog postupka konstantno ukazivao na potrebu psihijatrijskog veštačenja, te savetodavnog i terapeutskog rada sa roditeljima u cilju prevazilaženja konflikta na ličnom planu radi stvaranja uslova za adekvatnu pripremu deteta za sprovođenje izvršenja , iz kog razloga je u februaru 2013. godine predloženo da se do okončanja pomnutog rada sa roditeljima viđanje realizuje u kontrolisanim uslovima u manjem obimu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su radnje koje je preduzimao organ starateljstva bile konstruktivne.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja predmetnog postupka. Naime, podnosilac je odbio da učestvuje u psihološkoj eksploraciji ličnosti u okviru plana intervencija organa starateljstva, što je dovelo do usložnjavanja postupka u smislu brzog iznalaženja predloga o najpodesnijem sredstvu izvršenja i adekvatnog pristupa svim učesnicima u postupku, s obzirom na postojeće odnose između podnosioca i dužnika. Takođe, jedno ročište je otkazano na predlog podnosioca, a jedno nije održano zbog nedolaska obe uredno pozvane stranke. Osim toga, u julu 2012. godine nijednom nije realizovano viđanje u kontrolisanim uslovima u okviru mera pripreme deteta zbog nedolaska nijednog od roditelja.

Na kraju, Ustavni sud smatra da neblagovremeno združivanje podnosiočevog podneska od 1. juna 2010. godine spisima predmeta, suštinski nije dovelo do odlaganja izvršenja, budući da su u spornom periodu (jun 2010. godine - avgust 2011. godine), postojali kontakti podnosioca sa detetom, uz izvesna odstupanja u pogledu mesta i lica od kojih je dete preuzimano.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da su nadležni izvršni sud i organ starateljstva , sagledavanjem interesa i prava svih zainteresovanih strana, prvenstveno vodeći računa o najboljem interesu deteta, do sada kontinuirano i sveobuhvatno preduzimali sve neophodne radnje u cilju sprovođenja izvršenja , u meri u kojoj se to razumno moglo očekivati, s obzirom na sve specifičnosti konkretnog slučaja. Stoga je, Ustavni sud utvrdio da u dosadašnjem toku predmetnog izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu I. 1316/11, podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno čla nom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac tvrdnje o povredi prava na pravičn o suđenje zasniva na navodima o tome da je izvršni sud menjao pravnosnažnu sudsku presudu. U vezi sa iznetim, Ustavni sud primećuje da je u toku sprovođenja izvršenja nadležni sud, na predlog organa starateljstva, te uz saglasnost podnosioca datu na ročištima od 14. i 28. juna 2012. godine , određivao način i mesto održavanja kontakata podnosioca sa detetom radi uspostavljanja emocionalnog odnosa između njih u cilju pripreme deteta i stvaranja uslova za sprovođenje izvršenja sudske odluke. Iz izloženog sledi da pomenute radnje izvršnog suda predstavljaju pripremne mere koje su preduzimane upravo radi stvaranja uslova za sprovođenje izvršenja pravnosnažne sudske odluke zbog nemogućnosti da se sudska odluka doslovno i odmah izvrši bez štete po najbolji interes deteta . Stoga je Ustavni sud ocenio ustavnopravno neprihvatljivim tvrdnje podnosioca da je u konkretnom slučaju povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, pa je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u drugom delu izreke.

Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi ukazao na odredbe člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, a da nije istakao povredu prava koja su zajemčena navedenim ustavnim odredbama, Ustavni sud je našao da nema uslova da razmatra ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava iz člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević