Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i zastarelosti u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko osam godina. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete, ali odbija žalbu u delu koji se odnosi na meritum, potvrđujući stav o zastarelosti potraživanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Popović Ajnšpiler, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi H. M. iz sela Šakovica, Opština Podujevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba H. M. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 718/11.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri mesec a od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna H. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7719/2018 od 13. decembra 2018. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje

O b r a z l o ž e nj e

1. H. M. iz sela Šakovica, Opština Podujevo, izjavio je Ustavnom sudu, 30. januara 201 9. godine, preko punomoćnika M. P , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7719/2018 od 13. decembra 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl ana 21, člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 718/11.

Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako su označene odredbe navedene Evropske konvencije i Protokola sadržinski gotovo identične odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava, Ustavni sud postojanje povrede tih odredaba ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , pored ostalog, naveo: da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu bez otvaranja glavne rasprave, zasnivajući je na drugačijoj interpretaciji nalaza i mišljenja veštaka „uprkos tome što sud nema stručno znanje za takvo nešto“; da osporena presuda ne zadovoljava standarde obrazložene odluke, jer se nisu izjasnili o navodima koje je podnosilac iznosio ne samo tokom prvostepenog postupka, već i u žalbi na prvostepenu presudu; da je materijalno pravo koje se odnosi na zastarelost potraživanja u konkretnom slučaju proizvoljno primenjeno, te da je „žalba predstavljala samo formalno pravo žalioca, a nije bila ni efikasna, ni delotvorna“, zbog čega je došlo i do povrede prava iz člana 36. Ustava; da podnosilac smatra da je diskriminisan po više osnova – po osnovu radnog mesta, teritorijalnom načelu i po nacionalnoj osnovi, jer je on Albanac; da mu je pravo na imovinu povređeno odlukom o troškovima parničnog postupka; da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno , jer je postupak ukupno trajao skoro devet godina, „bez i kakvog razumnog i opravdanog razloga“. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu štete, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 718/11 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 30. aprila 2010. godine zajedno sa još dva tužioca, tužbu Osnovnom sudu, kojom je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju, d a mu isplati određen i novčan i iznos po osnovu naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti.

Tužena Republika Srbije je 21. juna 2010. godine odgovorila na tužbu, osporavajući u celosti tužbeni zahtev i navode tužbe. Osnovni sud je rešenjem od 24. decembra 2020. godine razdvojio postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe.

Prvo pripremno ročište koje je bilo zakazano za 28. mart 2011. godine, nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok ročište zakazano za 24. jun 2011. godine nije održano, jer tužilac nije dostavio svu potrebnu dokumentaciju. Takođe, ni sledeće pripremno ročište zakazano za 14. novembar 2011. godine nije održano, ovaj put na zahtev tužioca, koji je tražio kraći rok radi prevođenja dokaza (o oslobađanju od plaćanja troškova) na srpski jezik.

Osnovni sud je rešenjem P. 718/11 od 27. decembra 2011. godine odbio zahtev za oslobađanje od plaćanja troškova postupka, protiv koga je tužilac izjavio žalbu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 447/12 od 23. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje.

Naredno pripremno ročište koje je bilo zakazano za 26. mart 2014. godine, nije održano „zbog zdravstvene sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je ročište zakazano za 26. maj 2014. godine održano. Do kraja 2014. godine održana je jedno ročište za glavnu raspravu (2. oktobra) na kome je izveden dokaz saslušanjem tužioca, kao parnične stranke. Istog dana je sud odredio i izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra, na okolnost umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca kao posledice boravka u zatvoru i utvrđivanja kada je bolest poprimila konačni oblik. Veštak je 24. novembra 2014. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 20. april 2015. godine nije održano, jer je veštak obavestio sud „da nije u mogućnosti da pristupi na ročište zbog neodložnih obaveza“. Nakon ročišta održanog 24. septembra 2015. godine, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 718/11, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu Republiku Srbiju da mu isplati iznos od 105.000,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu preko dosuđeno g, a do traženog iznosa od 600.000 ,00 dinara tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Postupajući po žalbama stranaka, Viši sud u Beogradu se rešenjem Gž. 13742/15 od 1. februara 2018. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i spise predmeta dostavio Apelacionom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nenadležnom.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 7719/2018 od 13. decembra 2018. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini i obavezao ga da tuženoj naknadi troškove postupka. U obrazloženju osporene presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja proizlazi: da je 21. maja 1999. godine policija lišila slobode tužioca, te da je na raznim lokacijama i zatvorima boravio do 4. oktobra 1999. godine, kada je pušten na slobodu posredstvom Međunarodnog crvenog krsta; da su uslovi u zatvorima bili nehumani, a da je postupanje službenih lica bilo ponižavajuće i da je bio maltretiran; da nije dobio nikakvu odluku o pritvoru ili pokretanju postupka protiv njega; da je nakon izlaska iz zatvora lečen na privatnim klinikama gde mu je uspostavljena dijagnoza posttraumatski stresni poremećaj ( u daljem tekstu: PTSP) – hronična faza; da je oboljenje počelo nakon izlaska iz zatvora u decembru 1999. godine, te da je današnji oblik dobilo 2011. godine, a lečenje nije završeno; da je usled oboljenja kod tužioca došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti od ukupno 5%; da je iz iskaza veštaka utvrđeno da se u roku od šest meseci od preživljene traume javlja bolest – PTSP , koja je hroničnog toka i u zavisnosti od terapije i da li se oboleli uopšte lečio, bolest ima svoj tok, pogoršanje i poboljšanje, te se kao trenutni oblik uzima onaj momenat kada je po proceni nastupilo sadašnje stanje i kada je ordinirana terapija koju aktuelno uzima; da je prvostepeni sud delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer je u konkretnom slučaju zastarelost počela teći 2011. godine, kada je bolest dobila konačan oblik. Dalje je navedeno; da je drugostepeni sud mišljenja da odluka prvostepenog suda nije pravilna, zbog toga što je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da PTSP predstavlja hronično oboljenje, pa se naknada štete vezuje za momenat kada je bolest kod tužioca prešla iz akutne u hroničnu fazu, jer je tada poprimila oblik konačnog stanja, a ne za trenutak završetka lečenja i saznanja oštećenog za konačan oblik štete, kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud; da kako je u svom izjašnjenju veštak naveo da se u roku od šest meseci od preživljene traume javlja PTSP – bolest koja je hroničnog toka, te imajući u vidu činjenicu da je bolest kod tužioca prešla iz akutne u hroničnu fazu šest meseci nakon izlaska iz zatvora, tj. u junu 2000. godine, i tada poprimila oblik konačnog stanja, te imajući u vidu datum podnošenja tužbe, to je potraživanje tužioca zastarelo saglasno članu 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čij u se povred u ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 30. aprila 2010. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu, a da je okončan 13. decembra 2018. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao duže od osam godina i sedam mesec i, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen da bi mogao opravdati osmogodišnje trajanje parničnog postupka .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije značajnije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da dva ročišta nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, kao i da je sudovima bilo potrebno više od tri godine da odluče o žalbama stranaka izjavljenim protiv prvostepene presude. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u tačk i 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da podnosilac tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na proizvoljnom tumačenju nalaza i mišljenja veštaka, proizvoljnoj primeni merodavnog prava, te na činjenici da je drugostepeni sud propustio da svoju odluku obrazloži „argumentima koji bi podnosioca uverili u njenu ispravnost“.

Nasuprot tvrdnjama podnosioca ustavne žalbe, a š to se tiče navoda ustavne žalbe da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu bez otvaranja glavne rasprave, zasnivajući je na drugačijoj interpretaciji nalaza i mišljenja veštaka, Ustavni sud konstatuje da činjenica da je drugostepeni sud iz činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku izveo drugačiji pravni zaključak od prvostepenog suda, ne znači da je došlo do povrede procesnih pravila, samim tim ni do povrede prava na pravično suđenje. Vezano za povredu materijalnog prava, Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporene presude je navedeno da je kod tužioca nastupilo umanjenje opšteživotne aktivnosti, u trenutku kada je bolest ( PTSP) iz akutnog prešla u hronično stanje, te kako je izvođenjem dokaza medicinskim veštačenjem utvrđeno da su se kod tužioca simptomi bolesti pojavili u prvih šest meseci po izlasku iz zarobljeništva, nakon čega je usledio prelazak u hronično stanje, i to je trenutak kada bolest dobija oblik konačnog stanja, a radi se o junu 2000. godine. Navedeno stanovište Apelacionog suda, koje u konkretnom slučaju prihvata Ustavni sud, znači da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete propisan članom 376. ZOO počeo da teče onog trenutka kada se najkasnije mogao ispoljiti konačan oblik bolesti (jun 2000. godine). S obzirom na to da je tužilac 30. aprila 2010. godine podneo tužbu za naknadu štete, dakle nepunih deset godina kasnije, zaključak Apelacionog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete se ne iskazuje ni kao proizvoljan, niti arbitraran.

Vezano za navode kojima se ist iče da su sudovi trebali primeniti odredbe člana 377. ZOO, jer su tako postupali „za štete nastale van teritorije Republike Srbije“, tj. u parnicama po tužbama pripadnika bivše Jugoslovenske Narodne Armije, vođenim radi naknade tzv. ratne štete gde su sudovi primenjivali privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete, Ustavni sud ukazuje da je u tim slučajevima primenjivan privilegovani rok zastarelosti zbog toga što nije bilo moguće voditi krivični postupak protiv neposrednih štetnika zbog izvršenja krivičnog dela oružana pobuna, jer su ta lica bila nedostupna organima krivičnog gonjenja. Međutim, to ovde nije bilo slučaj. S tim u vezi, Ustavni sud podseća na stav koji je doneo na redovnoj sednici održanoj 7. jula 2011. godine koji se odnosi na rok zastarelosti za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom i glasi:

„U slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

Isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje.

U svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. ZOO.“

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da se označeni navodi podnosioca zasnivaju na pogrešnoj percepciji postojanja činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica vođenih radi naknade tzv. ratne štete.

Što se tiče navoda da osporena presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao ustavnopravno prihvatljivi sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7719/2018 od 13. decembra 2018. godine, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da su sudovi poslednje instance u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluka koje se osporavaju ustavnom žalbom, to je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava.

Što se tiče navodne povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je imao u vidu navode podnosioca da je „žalba predstavljala samo formalno pravo žalioca“, ali podseća da pojam „delotvorno pravno sredstvo“ ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim konačnim ishodom postupka za podnosioca, već znači pravo podnosioca pravnog sredstva da nadležni sud (organ) ispita njegove navode i dokaze koje dostavlja u prilog tim navodima, kao i ovlašćenje suda koji o pravnom sredstvu odlučuje da, kada nađe da su navodi podnosioca osnovani, njegov zahtev usvoji, odnosno donese odluku u korist podnosioca pravnog sredstva.

Kako povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, podnosilac ustavne žalbe zasniva na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje u vezi sa odlukom o troškovima parničnog postupka, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to nisu prihvatljive ni tvrdnje o povredi označenog prava.

U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova. Pored toga, Ustavni sud podseća da je već razmatrao navode podnosioca kojima se ukazuje da se „u ovom slučaju odstupilo od pravila da je potrebno postojanje pravnosnažne krivične osuđujuće presude“ , našavši da se takvi navodi podnosioca zasnivaju na pogrešnoj percepciji postojanja činjeničnog i pravnog identiteta između predmetnog parničnog postupka i parnica vođenih radi naknade tzv. ratne štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

9. Što se tiče zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, i zauzeo stanovište da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (v ideti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o razumnom roku i zastarelosti u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti