Odluka Ustavnog suda o početku roka zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je rok zastarelosti za naknadu štete zbog neisplaćene penzije počeo teći od dana prijema upravnog rešenja, a ne od prve isplate. Sudovi su proizvoljno primenili pravo, povredivši pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lene Bošković iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lene Bošković i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe presudom Osnovnog suda u Užicu P. 980/12 od 18. septembra 2012 . godine i presudom Višeg suda u Užicu Gž. 841/11 od 30. oktobra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Užicu Gž. 841/11 od 30. oktobra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 980/12 od 18. septembra 2012 . godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lena Bošković iz Užica podnela je 11. decembra 2012. godine , preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena 19. juna 2014. godine, protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 980/12 od 18. septembra 2012 . godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 841/11 od 30. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim presudama odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu dospelih a neisplaćenih iznosa porodične penzije, zbog zastarelosti predmetnog potraživanja. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je u osporenim presudama utvrđeno da je ona kao oštećeno lice saznala za štetu u decembru 2007. godine i da je rok zastarelosti potraživanja od tri godine istekao decembra 2010. godine, te da nije od uticaja kada je upravno rešenje o usklađivanju porodične penzije njoj dostavljeno. Po mišljenju podnositeljke, redovni sud je trebalo da utvrdi kada je predmetno upravno rešenje dostavljeno njoj i da se od tog datuma računa blagovremenost ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Užicu je osporenom presudom P. 980/12 od 18. septembra 2012. godine ukinuo platni nalog Osnovnog suda u Užicu P. 2463/11 od 1. novembra 2011. godine i odbio tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za naknadu štete na ime neisplaćenih a dospelih iznosa porodične penzije za vremenski period od 1. avgusta 2004. do 30. novembra 2007. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je Viši sud u Užicu rešenjem Gž. 605/12 od 21. avgusta 2012. godine ukinuo prvu po redu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da nije od uticaja činjenica da tuženi nije pružio dokaz kada je upravno rešenje tužilji uručeno, jer se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete zbog nepravilnog i nezakonitog rada - nepostupanja po kon ačnom upravnom aktu, te se zastarelost ne ceni u odnosu na dan prijema rešenja, već u odnosu na subjektivno saznanje momenta nastupanja štete, a što je u konkretnom slučaju 1. decembar 2007. godine kada je počela da teče isplata usklađene penzije tužilji; da je sud odbio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka na okolnost kada je pravni prethodnik tužene dostavio tužilji upravno rešenje o usklađivanju porodične penzije.

Tužilja je u žalbi protiv osporene prvostepene presude, između ostalog, istakla da prvostepeni sud nije ni potpuno niti tačno postupio po nalogu iz ukidajućeg rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 605/12 od 21. avgusta 2012. godine da se utvrdi kada je ona saznala za štetu, odnosno kada je primila upravno rešenje tužene o usklađivanju porodične penzije.

Viši sud u Užicu je osporenom presudom Gž. 841/12 od 30. oktobra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je ukazano na to da je u konkretnom slučaju subjektivni rok zastarevanja tužiljinog potraživanja od tri godine iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima počeo da teče od dana njenog saznanja za štetu i lice koje je štetu učinilo, a to je za svaki mesečno opredeljen iznos razlike u penziji, dan isplate penzije u utuženom periodu. Kako je poslednja penzija za novembar 2007. godine tužilji isplaćena u decembru 2007. godine, potraživanje je zastarelo decembra 2010. godine, a tužba je podneta 27. oktobra 2011. godine; da se u žalbi neosnovano ističe da je tek po prijemu upravnog rešenja o usklađivanju porodične penzije počeo da teče rok za zastarevanje potraživanja, te da je sud morao utvrđivati dan kada je ovo rešenje uručeno tužilji.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) ) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da ovo potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnositeljka navode o povredi označenog prava obrazlaže tvrdnjom da parnični sud nije utvrdio kada joj je dostavljeno upravno rešenje tužene o usklađivanju porodične penzije . S tim u vezi, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog, odnosno procesnog prava bila očigledna proizvoljna ili arbitrerna , pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Ustavni sud ispituje i to da li su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo da dovede do povrede označenog ustavnog prava.

U osporenim presudama je zauzeto pravno stanovište da je podnositeljka potraživala naknadu štete koja je zastarela, jer je protekao subjektivni rok od tri godine od dana njenog saznanja za štetu i za lice koje je predmetnu štetu prouzrokovalo, u smislu člana 376. stav 1. ZOO, pri čemu nije od pravnog značaja činjenica kada je upravno rešenje o usklađivanju porodične penzije dostavljeno podnositeljki. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo od pravnog značaja ne samo kada je podnositeljka kao oštećeno lice saznala za štetu, nego i kada je saznala za visinu, odnosno konačan obim štete - za koji vremenski period je u upravnom postupku izvršeno usklađivanje porodične penzije, a što je bilo od značaja za opredeljivanje ukupnog perioda za koji je podnositeljka mogla da potražuje isplatu dospelih a neisplaćenih iznosa porodične penzije u predmetnom parničnom postupku. U konkretnom slučaju to je bilo moguće jedino od dana kada je podnositeljka primila predmetno upravno rešenje tužene i imala uvid u sadržinu takvog rešenja. Shodno navedenom, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnositeljke ustavne žalbe time što je subjektivni rok zastarelosti podnositeljkinog potraživanja računat od dana prve isplate porodične penzije nakon njenog usklađivanja, umesto od dana dostavljanja upravnog rešenja tužene o usklađivanju porodične penzije podnositeljki ustavne žalbe.

Zatim, Ustavni sud ponavlja da se postupak uvek mora ceniti kao celina, uključujući i odluke žalbenih sudova. (videti: C.G. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, Odluka Evropskog suda za ljudska prava broj 43373/98, stav 35.). Podnositeljka je u žalbi protiv prvostepene presude istakla da prvostepeni sud nije potpuno i tačno postupio po nalogu iz ukidajućeg rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 605/12 od 21. avgusta 2012. godine - da se utvrdi kada je ona saznala za štetu, odnosno kada je primila upravno rešenje tužene o usklađivanju porodične penzije, ali je Viši sud u Užicu, kao sud pravnog leka, našao da nije od pravnog značaja kada je podnositeljka primila navedeno upravno rešenje. Po oceni Ustavnog suda, Viši sud u Užicu je imao veći stepen obaveze da obrazloži svoju odluku u tom delu, u smislu davanja razloga zašto je odustao od svog prvobitnog naloga koji je dao prvostepenom sudu u ukidajućem rešenju, odnosno koji su to novi razlozi i činjenice zbog kojih je promenio svoje pravno stanovište povodom dokazivanja rel evantne činjenice - dostavljanja upravnog rešenja podnositeljki ustavne žalbe. Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti , pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede navedenog ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio presudu Višeg suda u Užicu Gž. 841/12 od 30. oktobra 2012. godine i odredio da taj sud ponov o odluči o žalbi ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 980/12 od 18. septembra 2012. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnositeljke biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih označenih prava biti ispitana po navedenom pravnom leku u parničnom postupku pred nadležnim drugostepenim sudom, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o početku roka zastarelosti potraživanja naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti