Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je revizija odbačena kao nedozvoljena. Razlog je bio taj što tužilja u tužbi nije označila vrednost predmeta spora, što je uslov za dozvoljenost revizije u imovinskopravnim sporovima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Radosavljević iz Kragujevca, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavice Radosavljević izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 579/08 od 23. aprila 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba podnositeljke izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Slavica Radosavljević iz Kragujevca podnela je 5. avgusta 2008. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 579/08 od 23. aprila 2008. godine i presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednakost pred Ustavom i zakonom i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da „u interesu pravde, načela prava i pravnog poretka, Vrhovni sud Srbije je prilikom odlučivanja o zahtevu za reviziju trebalo da primeni član 395. ZPP, kojim je revizija dozvoljena zbog potrebe ujednačenja sudske prakse.“ U pogledu osporene presude Okružnog suda u Kragujevcu, podnositeljka ustavne žalbe je navela da u istoj pravnoj stvari utvrđivanja staža osiguranja sa uvećanim trajanjem, osporena presuda Okružnog suda ne može biti u suprotnosti sa presudom Vrhovnog vojnog suda, čije su odluke bile konačne i opšteobavezujuće. Pored toga, podnositeljka ustavne žalbe je navela da „tuženi državni organi i sud čine diskriminaciju“, jer su njenoj koleginici uplaćeni dodatni doprinosi za beneficirani staž po istom pravnom osnovu po kome je i njoj to pravo priznato rešenjem vojne pošte, ali da njoj ti doprinosi nisu uplaćeni. Istakla je i da se Okružni sud „ne obazire na tu diskriminaciju nego čini novu samovlasno zaključivši da nema pravnog osnova za njen beneficirani staž“. Iz navedenih razloga, podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud poništi osporene odluke Okružnog suda u Kragujevcu i Vrhovnog suda Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je 8. februara 2006. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 8080 Kragujevac, radi uplate doprinosa za beneficirani radni staž.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 43/06 od 17. oktobra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezana je tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 8080 Kragujevac, da shodno rešenju Vojne pošte 5210 Up. broj 82-2/99 od 27. juna 2000. godine, obračuna i izvrši uplatu doprinosa za beneficirani staž za period od 15. februara 1974. godine do 20. juna 2000. godine na ime tužilje, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 114/07 od 3. aprila 2007. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 43/06 od 17. oktobra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 396/07 od 15. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezana tužena Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, Vojna pošta 8080 Kragujevac, da shodno rešenju Vojne pošte 5210 Up. broj 82-2/99 od 27. juna 2000. godine, obračuna i izvrši uplatu doprinosa za beneficirani staž za period od 15. februara 1974. godine do 20. juna 2000. godine na ime tužilje, Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine, donetom po žalbi tužene protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu 2P. 396/07 od 15. oktobra 2007. godine, preinačena je presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Podnositeljka ustavne žalbe je 6. marta 2008. godine izjavila reviziju Vrhovnom sudu Srbije protiv osporene presude Okružnog suda u Kragujevcu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. II 579/08 od 23. aprila 2008. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine. Ispitujući izjavljenu reviziju u smislu odredbe člana 403. u vezi sa članom 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Prema stanovištu Vrhovnog suda, predmetni spor o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje predstavlja imovinskopravni spor u kome se, u smislu odredbe člana 394. Zakona o parničnom postupku, dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi. Ukoliko ta vrednost nije označena u tužbi, dozvoljenost revizije se ceni prema naplaćenoj taksi, a ukoliko taksa nije obračunata ili naplaćena, tada se smatra da revizija nije dozvoljena. Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa iz člana 439. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije dozvoljena, jer u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, niti je na tužbu obračunata ili naplaćena sudska taksa.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbama člana 21. Ustava utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je: da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos (stav 1.), da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (stav 2.), kao i da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (stav 3.) (član 34.); da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve da bi se po njima moglo postupiti, te da oni naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 100. stav 2.); da tužba mora da sadrži određen zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati podnesak (stav 1.), kao i da kad nadležnost, sastav suda ili pravo na izjavljivanje revizije zavisi od vrednosti predmeta spora, a predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, tužilac je dužan da u tužbi naznači vrednost predmeta spora (stav 3.) (član 187.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 3.); da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395.).

Prelaznim odredbama ZPP koje su od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu, propisano je da ovaj zakon stupa na snagu po proteku tri meseca od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a odredba člana 395. primenjivaće se kad apelacioni sud počne sa radom (član 494). Inače, ovaj zakon je stupio na snagu 23. februara 2005. godine.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br.116/08 i 104/09), kojim su, pored ostalog, ustanovljeni i apelacioni sudovi, propisano je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da se primenjuje od 1. januara 2010. godine.

Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04 i 61/05), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je: da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen (član 3. tačka 1)); da se u parničnom postupku takse plaćaju prema vrednosti predmeta spora, da ako ovim zakonom nije drugačije određeno, odredbe propisa o parničnom postupku na osnovu kojih se utvrđuje vrednost spora radi određivanja stvarne nadležnosti i sastava suda primenjuju se i prilikom određivanja vrednosti spora radi naplate takse, da se vrednost predmeta spora radi naplate takse utvrđuje prema vrednosti koju predmet spora ima u vreme podnošenja tužbe, te da se pod vrednošću predmeta spora u smislu stava 2. ovog člana podrazumeva vrednost glavnog zahteva (član 21. st. 1. do 4); da ako se po odredbama čl. 21. do 27. ovog zakona ne može utvrditi vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se iznos od 10.000 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora (član 28.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena prava podnositeljke ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu odredbe ZPP, Ustavni sud nalazi da izjavljivanje revizije nije uvek dozvoljeno u radnim sporovima, već samo u slučajevima i pod uslovima propisanim odredbama člana 394. st. 2. i 3. i član 439. ZPP. Naime, odredbom člana 439. ZPP je omogućeno izjavljivanje revizije u radnim sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, i to bez obzira na vrednost spora. Kako radni sporovi koji se odnose na uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje nisu obuhvaćeni navedenom odredbom Zakona, Ustavni sud je ocenio da je u tim sporovima revizija bila dozvoljena pod istim uslovima kao u drugim imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev nije odnosio na potraživanje u novcu - ako je vrednost predmeta spora prelazila 500.000 dinara (član 394. stav 3. ZPP).

Prema odredbi člana 34. stav 2. ZPP, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi. Takođe, iz odredaba ZPP kojima je uređena sadržina tužbe, proizlazi da sud može da postupa po tužbi i kada u njoj nije označena vrednost predmeta spora, te ne mora takvu tužbu vratiti radi uređenja. Ustavni sud nalazi da navedeni nedostatak ne čini tužbu neurednom, odnosno nerazumljivom, ako ona sadrži sve ostale elemente iz člana 187. u vezi člana 100. stav 2. ZPP. Po oceni Ustavnog suda, merodavna vrednost spora za izjavljivanje revizije, u slučaju da tužilac u tužbi ne označi vrednost spora, utvrđuje se prema iznosu sudske takse koju odredi nadležni sud, saglasno odredbama Zakona o sudskim taksama. Takođe, Ustavni sud nalazi da i u situaciji kada vrednost predmeta spora nije označena u tužbi, niti je nadležni sud odredio sudsku taksu u toku postupka, merodavna vrednost predmeta spora za izjavljivanje revizije može se odrediti primenom pravila analogije, na osnovu odredbe člana 28. Zakona o sudskim taksama, koja propisuje supsidijarni način utvrđivanja vrednosti predmeta spora. Naime, kako je u konkretnom slučaju predmet spora uplata doprinosa penzijskog i invalidskog osiguranja, a vrednost predmeta spora se nije mogla odrediti prema iznosu označenom u tužbi, niti prema određenoj sudskoj taksi, Ustavni sud nalazi da kao merodavnu vrednost predmeta spora za izjavljivanje revizije treba uzeti iznos od 10.000 dinara, koji je bio propisan odredbom člana 28. navedenog Zakona. Imajući u vidu da je, saglasno citiranoj odredbi člana 394. stav 3. ZPP, vrednost predmeta spora za izjavljivanje revizije u predmetnom parničnom postupku morala da prelazi 500.000 dinara, Ustavni sud je ocenio da vrednost predmeta spora, in concreto, ne prelazi zakonom propisani minimum za dozvoljenost revizije.

Po oceni Ustavnog suda, osporeno revizijsko rešenje zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava. Naime, Vrhovni sud je, imajući u vidu navedene odredbe ZPP, odbacio reviziju kao nedozvoljenu, pošto je utvrdio da tužilac u tužbi nije označio vrednost predmeta spora, a istu sud nije mogao utvrditi ni na osnovu određene ili naplaćene sudske takse, jer sudska taksa u predmetnom parničnom postupku nije ni obračunata ni naplaćena.

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala mogućnost da, saglasno članu 34. stav 2. ZPP, sama odredi vrednost predmeta spora, ali ona to nije učinila ni u tužbi, niti kasnije u toku parničnog postupka do zaključenja glavne rasprave. Ustavni sud nalazi da posledice propusta podnositeljke ustavne žalbe da označi vrednost predmeta spora u tužbi, kao i naknadno u toku prvostepenog postupka, treba da snosi sama podnositeljka.

Navodi podnositeljke ustavne žalbe da je predmetna revizija bila dozvoljena bez obzira na vrednost predmeta spora „zbog potrebe ujednačenja sudske prakse“, a na osnovu člana 395. ZPP, takođe nisu osnovani, s obzirom na to da u momentu odlučivanja o predmetnoj reviziji, apelacioni sudovi još nisu počeli sa radom, tako da se ni odredba člana 395. ZPP nije mogla primeniti u konkretnom slučaju, a saglasno odredbi člana 494. ovog zakona.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ocenjuje da nema osnova ni za tvrdnje da je osporenim revizijskim rešenjem povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na štetu podnositeljke, s obzirom na to da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije pružila dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, a što je neophodna pretpostavka za utvrđivanje povrede ustavnog principa zabrane diskriminacije.

Podnositeljki ustavne žalbe, prema oceni Ustavnog suda, nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemečno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 579/08 od 23. aprila 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine, Ustavni sud je našao da ustavna žalba u ovom delu nije blagovremena.

Prema stavu Ustavnog suda, ukoliko je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju revizije, kao i protiv odluka koje su prethodile izjavljivanju ovog vanrednog pravnog sredstva, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom izjavljene revizije, dok će ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova odbaciti kao neblagovremenu, ako je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom.

Saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je blagovremenost ustavne žalbe u delu koji se odnosi na presudu Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 802/07 od 6. februara 2008. godine, cenio u odnosu na datum dostavljanja osporene presude podnositeljki ustavne žalbe. Imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primila 29. februara 2008. godine, a da je ustavnu žalbu izjavila 5. avgusta 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta posle isteka roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić