Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse. Parnični sud je odbio zahtev podnosioca za isplatu naknade sudiji porotniku zbog zastarelosti, dok su drugi sudovi u istim situacijama usvajali takve zahteve.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Jovan Ćirić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . K . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. februara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. K . izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14557/17 od 30. maja 2018. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K . iz Kruševca je, 16. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika M. D, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14557/17 od 30. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu se isplati razlika između pripadajućih i isplaćenih iznosa naknade i nagrade za rad sudije porotnika, dok su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji usvajali tužbene zahteve drugih tužilaca. Takođe, navedeno je da je parnični sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je predmetno potraživanje zastarelo, pri čemu je takva primena prava bila na štetu podnosioca. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 14557/17 od 30. maja 2018. godine pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da mu, na ime razlike između isplaćene i naknade koja mu pripada za obavljanje dužnosti sudije porotnika na osnovu odredaba čl. 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, u periodu od 1. septembra 2003. godine do 31. oktobra 2009. godine, isplati opredeljene novčane iznose. Viši sud u Beogradu je ocenio da su potraživanja tužioca zastarela, usled proteka trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji se u konkretnom slučaju primenjuje.

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7448/15 od 26. februara 2016. godine, Gž. 3725/11 od 16. decembra 2011. godine i Gž. 1826/11 od 9. novembra 2011. godine, presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 7681/15 od 17 marta 2016. godine, presudama Višeg suda u Smederevu Gž. 526/12 od 30. novembra 2012. i Gž. 853/11 od 16. novembra 2011. godine, presudom Višeg suda u Jagodini Gž. 1092/17 od 15. juna 2017. godine, te presudom Višeg suda u Šapcu Gž. 1430/17 od 14. novembra 2017. godine, pravnosnažno su usvojeni tužbeni zahtevi tužilaca, koji su u okviru posmatranog perioda obavljali dužnost sudije porotnika, te je obavezana tužena Republika Srbija da im, na ime potraživane razlike naknade koja im je isplaćena za obavljanje dužnosti i one koja im pripada na osnovu odredaba čl 6. i 8. Odluke o naknadama i nagradama sudijama porotnicima, isplati opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označenih drugostepenih presuda proizlazi da su parnični sudovi cenili prigovor zastarelosti koji je tužena istakla, ali da su našli da je taj prigovor neosnovan, budući da konkretna potraživanja nisu povremena, te se ocena osnovanosti prigovora zastarelosti ne može vršiti primenom odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, već člana 371. Zakona, a u tim (uporednim) slučajevima, nije protekao rok od deset godina od nastanka potraživanja do podnošenja tužbe sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovim i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85 i 45/89 – Odluka USJ i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, kao i da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da načelo pravne sigurnosti podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, predstavka broj 39005/04, od 20. maja 2008. godine, stav 41. i Beian protiv Rumunije, predstavka broj 30658/05, od 6. decembra 2007. godine, st. 34-40.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok su „uporednim“ presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim formulisanim tužbenim zahtevom, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni njihovi tužbeni zahtevi. Do ovakve razlike u postupanju sudova došlo je usled njihove drugačije (različite) ocene pravne prirode konkretnih potraživanja, bez obzira na njihovu istovrsnost.

Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u „uporednim“ slučajevima, to je podnosilac, odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tužioce čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, u okolnostima konkretnog slučaja, povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, te je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da je utvrđenje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija, te je odbio ovaj zahtev podnosi oca, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2 . izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, najpre, ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 14557/17 od 30. maja 2018. godine, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud ukazuje da je iste stavove izrazio i u odlukama Už-10191/2017 od 21. maja 2020. godine, Už-6041/2018 od 20. maja 2021. godine i Už-3336/2018 od 20. maja 2021. godine, povodom ustavne žalbe podnosilaca koji su bilu u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao ovde podnosilac ustavne žalbe.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti