Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 900 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9533/2016
27.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T . iz D, Aranđelovac , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. T . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred P rvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9207/12 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T . iz D, Aranđelovac , podneo je Ustavnom sudu, 14. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9207/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istaka o: da je tužbu podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu 29. jula 2009. godine; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 20355/10 od 18. aprila 2012. godine ukinuto rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48204/10 od 5. maja 2010. godine kojim se prvostepeni sud oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari; da je tužilac više puta urgirao da se postupak po žalbi ubrza; da je nakon ukidanja rešenja o mesnoj nenadležnosti prvo ročište održano četiri godine od podnošenja tužbe; da je prvostepena presuda doneta 10. jula 2014. godine, a da je o žalbama odlučeno tek presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2/15 od 14. oktobra 2016. godine, koju je punomoćnik tužioca, ovde podnosioca primio 25. novembra 2016. godine; da se u konkretnom slučaju ne radi o složenom postupku, ali da isti ima važnost za podnosioca, jer je usled povrede na radu pretrpeo teške povrede, kao i da podnosilac svojim radnjama nije doprineo dužini trajanja postupka, naročito pred drugostepenim sudom. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9207/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac podneo je 2 9. jula 2009. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Kompanije „D.“ a.d. Beograd i PD „K.“ d.o.o. Lazarevac, radi naknade štete zbog povrede na radu.

Po dostavljanju odgovora na tužbu tuženih, Prvi osnovni sud u Beogradu se rešenjem P. 48204/10 od 5. maja 2010. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Drugom osnovnom sudu u Beogradu kao mesno nadležnom.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 22. marta i 6. juna 2011. godine, kao i od 29. februara 2012. godine urgirao uzimanje u rad predmeta Gž. 20355/10 kod Višeg sud a u Beogradu, ukazujući pri tome da je mesna nadležnost određena na osnovu opšte mesne nadležnosti prema sedištu prvotuženog, te da je tužilac podnošenjem tužbe izvršio izbor suda koji je opšte mesno nadležan, a koji izbor predstavlja pravo tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 20355/10 od 18. aprila 2012. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48204/10 od 5. maja 2010. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

Nakon jednog neodržanog ročišta zbog odsutnosti postupajuće sudije, podnosilac je podnes kom od 21. januara 2013. godine urgirao zakazivanje rasprave.

Na ročištu održanom 13. marta 2013. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, kao i saslušanje svedoka. Naredno ročište zakazano za 24. jun 2013. godine nije održano zbog odsustva postupajuće sudije.

Na ročištu održanom 1. novembra 2013. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i svedoka, a određeno je i izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke ortopeda i neuropsihijatra.

Po dostavljanju nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra od 12. februara 2014. godine, isti je dostavljen sudskom veštaku ortopedu radi usaglašavanja u pogledu procenta umanjenja životne aktivnosti, koje je sudu dostavljeno 10. marta 2014. godine . Na ročištu održanom 3. marta 2014. godine izveden je dokaz saslušanjem svedoka, a na sledećem ročištu održanom 10. jula 2014. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom na osnovu priznanja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9207/12 od 10. jula 2014. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženog, koji je obavezan da tužiocu na ime naknade štete zbog nastanka invaliditeta zbog povrede na radu 2. juna 2008. godine isplati po osnovu osiguranja 207.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 2014. godine do isplate i obavezan je prvotuženi da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 80.910,00 dinara. Istom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog i obavezan je da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati , i to: iznos od 500.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti; iznos od 250.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova; iznos od 130.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 70.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog esteske naruženosti sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 2014. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca prema drugotuženom na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom i obavezan je drugotuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 199.475,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i drugotuženog, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2/15 od 14. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 9207/12 od 10. jula 2014. godine u stavu prvom, delu stava drugog izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko iznosa dosuđenih u stavu prvom na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, sa zakonskom zateznom kamatom i stavu trećem njene izreke i žalbe tužioca i drugotuženog su odbij ene kao neosnovane ; stavom drugim izreke je preinačena prvostepena presuda u ostalom delu stava drugog njene izreke i obavezan je drugotuženi da tužiocu na ime duševnih bolova zbog estetske naruženosti isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. jula 2014. godine do isplate.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 17. novembra 2016. godine tražio od Prvog osnovnog suda u Beogradu da mu dostavi drugostepenu presudu, a iz dopisa punomoćnika tužioca od 5. juna 2017. godine, proizlazi da je punomoćnik drugostepenu presudu primio 25. novembra 2016. godine.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) .

Odredbom Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak pravnosnažno okončan za sedam godina i tri mesec a, što bi moglo da ukazuje na to da postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena o tome da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodio, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioce ustavne žalbe.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Naime, parnični sud je u sporu radi naknade nematerijalne štete usled povrede na radu, trebalo da utvrdi procenat invaliditeta nastalog kod tužioca, ovde podnosioca zbog zadobijene povrede. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile dokazni postupak (saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanje svedoka i izvođenje dokaza od strane sudskih veštaka medicinske struke ortopeda i neuropsihijatra).

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da se prvostepeni sud po dostavljanju odgovora na tužbu tuženih , oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta dostavio drugom mesno nadležnom sudu. Drugostepeni sud je odluku po žalbi tužioca na rešenje kojim se prvostepeni sud oglasio mesno nenadležnim doneo nakon gotovo dve godine i posle više urgencija od strane punomoćnika tužioca . U daljem toku postupka je nakon četiri održana i dva neodržana ročišta, odnosno posle pet godina od podnošenja tužbe, doneta presuda. Postupak po žalbi je pred drugostepenim sudom trajao još dve godine i tri meseca.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac kao tužilac i njegov punomoćnik nisu doprineli dužini trajanja parničnog postupka. Štaviše, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je u toku postupka više puta urgencijama tražio da drugostepeni sud odluči o žalbi na rešenje kojim se prvostepeni sud oglasio mesno nenadležnim, zatim je urgencijama tražio da pravostepeni sud zakaže raspravu, a pored toga je i dopisom od pravostepenog suda tražio dostavljanje drugostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 9207/12.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u držav i koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti