Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog dužine trajanja složenog krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu okrivljenog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Sud je ocenio da, uprkos dužini, rok nije nerazuman zbog izuzetne složenosti predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. septembra 2021. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 17/15 (ranije K.Po1. 63/10).

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. S. S. iz Beograda je, 17. avgusta 2018. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje u predmetu K.Po1. 17/15 (ranije K.Po1. 63/10).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je krivični postupak, koji je u odnosu na njega pravnosnažno okončan oslobađajućom presudom, trajao duže od 12 godina, što je sve zajedno prouzrokovalo štetne posledice koje ga još uvek pogađaju.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 9.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti. Troškove ustavnosudskog postupka je potraživao u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, uvidom u spise predmeta Ustavnog suda Už-2020/2015 i Už. 9430/2018 i odgovora Višeg suda u Beogradu Su. VIII-43 21/21 od 1. juna 2021. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Višim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, koji je pravnosnažno okončan.

Protiv podnosioca ustavne žalbe je sprovedena istraga pred Okružnim sudom u Beogradu, Posebno odeljenje na osnovu rešenja Ki.P. 35/06 od 1. avgusta 2006. godine zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi st. 1. i 4. Krivičnog zakonika.

Nakon sprovedene istrage Okružno javno tužilaštvo u Beogradu Specijalno tužilaštvo je podiglo optužnicu KT.S. 6/06 od 11. oktobra 2006. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još 34 lica, da bi tokom 2007, 2008. i 2009. godine Specijalno tužilaštvo podiglo još šest optužnica, a koji postupci su spajani, te je tako predmetni krivični postupak vođen protiv ukupno 40 okrivljenih lica za više od 50 krivičnih dela. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi u saizvršilaštvu iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3. i stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika.

Glavni pretres je započeo 23. januara 2007. godine, a prvodoneta prvostepena presuda K.Po1. 63/10 od 15. maja 2013. godine (podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, oslobođen je optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi dok je optužba da je izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave prema njemu odbijena) je u osuđujućem delu u odnosu na podnosioca ustavne žalbe ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 7/14 od 13. novembra 2014. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 63/10 od 15. maja 2013. godine 16 optuženih lica je oglašeno krivima za izvršenje više od 20 krivičnih dela, te je za neka dela navedenih 16 optuženih, kao i još oko 18 optuženih oslobođeno od optužbe za više od 30 krivičnih dela, dok je optužba odbijena prema 11 optuženih lica za deset krivičnih dela.

U periodu od podnošenja optužnice do donošenja prvostepene presude sud je, od 351 puta zakazivanog, glavni pretres održao 321 puta. Iz odgovora Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Su. VIII-43 21/21 od 1. juna 2021. godine proizlazi da je u navedenom periodu glavni pretres bio zakazivan skoro svakog meseca, i to obično po deset radnih dana, dakle po dve radne nedelje u mesecu, kao i da je do odlaganja glavnog pretresa dolazilo izuzetno, najčešće zbog bolesti nekog od okrivljenih ili učesnika u postupku ili zbog podnošenja zahteva za izuzeće sudije, člana veća, postupajućeg tužioca za organizovani kriminal ili Republičkog javnog tužioca, odnosno predsednika Višeg i Apelacionog suda u Beogradu, te Vrhovnog kasacionog suda.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1. Po1. 7/14 od 13. novembra 2014. godine u odnosu na podnosioca ustavne žalbe ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 63/10 od 15. maja 2013. godine u osuđujućem delu i predmet je vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je u Višem sudu u Beogradu, Posebno odeljenje zaveden pod brojem 17/15, te pripremno ročište koje je bilo zakazano za 11. i 12. mart 2015. godine nije moglo da se održi zbog bolesti nekih od okrivljenih, a isto je održano 8, 9. i 10. juna 2015. godine. Naredbom predsednika Višeg suda u Beogradu od 13. marta 2015. godine naloženo je postupajućem predsedniku veća da se hitno i prekoredno postupa u predmetu, pa je glavni pretres zakazivan svakog meseca, i to po više radnih dana, pa je tako u periodu od 24. marta 2016. godine (glavni pretres počeo iznova zbog promene predsednika veća) do donošenja presude K.Po1. 17/15 od 10. aprila 2017. godine, bio zakazan 15 puta, od čega samo jedanput nije održan zbog nedolaska okrivljenog A.B.

Presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.Po1. 17/15 od 10. aprila 2017. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 28/17 od 15. juna 2018. godine.

Presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1.Po1. 28/17 od 15. juna 2018. godine podnosilac ustavne žalbe je primio 24. jula 2018. godine, a njegov branilac 17. jula 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca trajao nepunih 12 godina. Istraga je protiv podnosioca ustavne žalbe otvorena rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 35/06 od 1. avgusta 2006. godine, a oslobađajuća presuda prema podnosiocu je postala pravnosnažna presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1.Po1. 28/17 od 15. juna 2018. godine. Navedeno, samo po sebi, može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča, kao i da on ni na koji način nije doprineo dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, jer se nakon ukidanja pritvora uredno odazivao svakom pozivu suda.

Ispitujući složenost osporenog sudskog postupka Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnih dela protiv službene dužnosti i krivičnih dela protiv privrede, u načelu, može smatrati složenim. Pri tome, polazeći od toga da je predmetni postupak vođen protiv 40 optuženih lica, zbog više od 50 krivičnih dela, od kojih su mnoga u saizvršilaštvu ili u produženom trajanju, što je nesumnjivo podrazumevalo veoma obiman dokazni postupak, Ustavni sud konstatuje da navedeno ukazuje na izuzetnu složenost činjeničnih pitanja koja su postavljena pred sud pokretanjem postupka i koja je trebalo razjasniti, a imajući u vidu da je veliki broj optuženih oslobođen od optužbi za više od 30 krivičnih dela, Ustavni sud smatra da složenost predmetnog krivičnog postupka može da opravda njegovo višegodišnje trajanje.

Takođe, Ustavni sud ukazuje i na to da je od otvaranja glavnog pretresa, 23. januara 2007. godine, do donošenja prvostepene presude 15. maja 2013. godine, glavni pretres održavan 321 puta, što ukazuje na to da je Viši sud u Beogradu postupao ažurno u sprovođenju dokaznog postupka, redovno zakazujući glavni pretres, i obezbeđujući procesne pretpostavke za njegovo održavanje.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se krivični postupak protiv podnosioca vodio zbog više krivičnih dela protiv privrede i protiv službene dužnosti u saizvršilaštvu (krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi i krivično delo falsifikovanje službene isprave), da je pored podnosioca ustavne žalbe bilo optuženo još 39 lica, te da je nadležni prvostepeni sud glavni pretres redovno i ažurno zakazivao, kako u prvobitno vođenom, tako i u ponovnom postupku, kao i da je žalbeni postupak trajao godinu i po dana, odnosno godinu i nepuna dva meseca, Ustavni sud je ocenio da u okolnostima konkretnog slučaja, trajanje postupka, kao jedinstvene celine, ne izlazi iz okvira razumnog roka. Identičan pristup Ustavni sud je primenio u odluci Už-9430/2018 od 29. aprila 2021. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan konkretan razlog kojim bi se argumentovano ukazalo da su očigledni propusti nadležnih državnih organa doveli do trajanja postupka koje prevazilazi standarde razumnog trajanja Ustavni sud je oceni da nisu osnovane tvrdnje podnosioca da mu je u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K.Po1. 17/15 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u izreci.

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Na osnovu člana 42a stav 1. tačka 2) i 4), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 60. Poslovnika o radu Ustavnog suda, prilažem

 

 

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

 

u vezi sa Odluke Ustavnog suda broj Už-9546/2018, od 30. septembra 2021. godine.

 

Ustavni sud, na sednici održane 30. septembra 2021. godine, u predmetu Už-9546/2018, većinom glasova doneo je odluku sa kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu S. S. izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom – Posebno odeljenje u Beogradu.

Ne slažem sa Odlukom Ustavnog suda sa kojem je Sud odbio ustavnu žalbu, i smatram da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku.

I. ČINjENIČNO STANjE, TRAJANjE POSTUPKA I REZONOVANjE USTAVNOG SUDA

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još 39 optuženih lica vođen je jedinstven postupak za razna krivična dela: zloupotreba položaja odgovornog lica, zloupotreba ovlašćenja u privredi, odnosno falsifikovanje službene isprave. Krivični postupak sa 40 optuženih izazvao je iznimno veliki interes javnosti, a u medijima je apostrofiran kao postupak „protiv stečajne mafije“. Glomazan proces je okončan oslobađanjem od krivične odgovornosti ogromne većine optuženih lica (uključiv i podnosioca ustavne žalbe), nakon više od decenije suđenja.

Krivični postupak u odnosu na podnosioca trajao nepunih 12 godina, pošto je istraga otvorena rešenjem istražnog sudije 1. avgusta 2006. godine, a oslobađajuća presuda prema podnosiocu je postala pravnosnažna 15. juna 2018. godine. Ustavni sud je ceneći relevantne činjenice u vezi povrede prava - dužinu postupka, složenost pravnih i činjeničnih pitanja, aktivnost suda, ponašanje i doprinos optuženog ocenio da do povrede prava na suđenje u razumnom roku nije došlo.

Sa jedne strane, Ustavni sud je utvrdio „da je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča“, odnosno da „on ni na koji način nije doprineo dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka“.S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da se ovaj postupak „u načelu, može smatrati složenim“, odnosno da veliki broj optuženih zbog krivičnih dela protiv privrede „može da opravda njegovo višegodišnje trajanje.“, te da je „od otvaranja glavnog pretresa, 23. januara 2007. godine, do donošenja prvostepene presude 15. maja 2013. godine, glavni pretres održavan 321 puta, što ukazuje na to da je Viši sud u Beogradu postupao ažurno u sprovođenju dokaznog postupka, redovno zakazujući glavni pretres, i obezbeđujući procesne pretpostavke za njegovo održavanje.“ Na kraju, Ustavni sud zaključuje „da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan konkretan razlog kojim bi se argumentovano ukazalo da su očigledni propusti nadležnih državnih organa doveli do trajanja postupka koje prevazilazi standarde razumnog trajanja.“

Sumirajući rezonovanje ovog Suda može se zaključiti da iako je krivični postupak trajao 12 godina, iako je optuženi nakon dvanaest godina oslobođen optužbi, iako optuženi svojim ponašanjem nije doprineo dužini krivičnog postupka, njegovo pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno jer je sudski postupak bio složen, a sud aktivan i ažuran u zakazivanju i održavanju glavnog pretresa. Da bi se doneo pravilan sud o tome, da li može ažurnost i aktivnost sudova u složenom predmetu opravdati iznimno dugo trajanje krivičnog postupka, potrebno je razmotriti karakter prava na suđenje u razumnom roku, i odgovornost države za povredu suštine ovog prava.

 

  II. PRAVO NA SUĐENjE U RAZUMNOM ROKU I ODGOVORNOST DRŽAVE ZA POVREDU OVOG PRAVA

 

 

Pravo na suđenje u razumnom roku spada u individualna subjektivna ljudska prava aktivnog statusa, to jest, u prava čiji titular je pojedinac, stranka u sudskom postupku, a čije ostvarivanje zahteva aktivno činjenje od strane nadležnih državnih organa, u ovom slučaju pravosudnih organa. Pravo na suđenje u razumnom roku se obično posmatra kao element šireg individualnog prava na pravično suđenje. Prilikom ocene o postojanju povrede ovog prava polazi se prvenstveno od proteka vremena, odnosno ukupnog trajanja postupka. Prema važećim standardima, dvostepeni sudski postupak bi trebao da se okonča za najviše pet godina. Međutim, ovaj vremenski okvir ne predstavlja rigidno merilo, jer ovo pravo može biti povređeno i u slučaju ako je sudski postupak okončan u kraćem periodu, a vice versa, nekad i duže trajanje postupka može biti opravdano u specifičnim okolnostima, pošto povreda prava na suđenje u razumnom roku zavisi i od drugih kriterijuma, kao što su složenost činjeničnog stanja i pravnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanju stranke u postupku i njen eventualni doprinos trajanju postupka, kao i od aktivnosti suda i drugih pravosudnih organa. Ustavni sud je u ovom ustavnosudskom postupku razmatrao sva ova merila, no, prema mom sudu, to je učinio formalno, a da pri tome, nije odgovorio na neka suštinski važna pitanja. Između ostalog, Ustavni sud nije argumentovano obrazložio kako i pod kojim uslovima može složenost postupka i aktivnost suda u održavanju pretresa opravdati dvanaestogodišnje, ili eventualno duže trajanje krivičnog postupka, a da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo odugovlačenju postupka? Iz nedovoljno obrazloženog stava Ustavnog suda može se indirektno zaključiti da složenost predmeta i ažurno zakazivanje pretresa može opravdati ne samo 12 godina dug sudski postupak, nego čak i mnogo duži postupak. Ad Absurdum, povreda prava na suđenje u razumnom roku, ne mora postojati ni u slučaju ako je bez doprinosa stranke krivični postupak trajao ceo radni vek optuženog, tojest ceo aktivan period života podnosioca. Sa ovakvim stavom nikako se ne mogu složiti, jer na ovaj način potpuno se relativizuje ovo subjektino pravo, ograničava se bitna sadržina ovog prava. Ljudski život je vremenski strogo i objektivno ograničen, pa i suđenje u razumnom roku kao subjektivno pravo konkretnog čoveka mora imati i svoje objektivne granice u kojima se može opravdati aktivnošću suda ili složenošću sudskog spora. Zamislimo samo situaciju u kojoj optuženi na početku krivičnog postupka ima 53 godine, odnosno u punoj je radnoj snazi, dok na kraju postupka, za 12. godina, on je zreo za obaveznu penziju u javnom sektoru. Prema tome, iako dužina sudskog postupka, izražen u mesecima i godinama nije jedino merilo za povredu prava na suđenje u razumnom roku, bitna zaštićena sadržina ovog prava mora da postoji, i to vremenski određeno, a ona nije relativna, nego je vezana za granice ljudskog života, pa sudski postupak koji traje duže od jedne decenije, ili čak više decenija ne može biti opravdavan, a odgovornost države za takvo dugo suđenje postaje objektivna.

 

  III. SUDSKA PRAKSA I STANDARDI EVROPSKOG SUDA ZA LjUDSKA PRAVA

 

Nakon razmatranja karaktera i zaštite suštine prava na suđenje u razumnom roku, svoj stav o neslaganju sa Odlukom Suda želim da poduprem i primerima iz sudske prakse, Ustavnog suda, Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu (u daljem tekstu: ESLjP) i primerom iz uporednog ustavnog prava.

Ustavni sud Srbije već više od jedne decenije razmatra i odlučuje o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, naš Sud je svoje odluke u velikoj meri zasnovao na merilima koje je razradio i primenio ESLjP, čak što više u svojim odlukama redovno citira relevantne presude ovog međunarodnog suda. U bogatoj praksi našeg Suda nisam našao odluku u kojoj je odbijena ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku a da je krivični postupak trajao dvanaest ili više godina, da je optuženi oslobođen krivične odgovornosti i da nije bilo doprinosa optuženog dugom trajanju postupka. Jedini izuzetak predstavlja Odluka Velikog veća našeg suda (Už-9430/2018 od 29. aprila 2021. godine) koja je proistekla iz istog krivičnog postupka, i u odnosu na koju imam iste kritičke zamerke kao na ovu Odluku. U velikom broju ostalih naših odluka, Ustavni sud je redovno usvajao ustavne žalbe kada je krivični postupak trajao duže od 5-6 godina, a doprinosa podnosioca ustavne žalbe nije bilo. Do 2021.godine, jedini slučaj u kome je postupak trajao duže od šest godina, bez doprinosa podnosioca ustavne žalba, bio je u Odluci Už-2020/2015 od 19.07.2017. godine, kada je Sud odbio ustavnu žalbu iako je krivični postupak trajao osam godina i pet meseci. Prema tome možemo zaključiti da sve do ove godine, Ustavni sud nije odbio ustavnu žalbu kojom je traženo utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, a da je krivični postupak trajao duže od deset godina, a da doprinosa optuženog za dugo trajanje postupka nije bilo. Ustavni sud za svoj stav kojim opravdava dvanaestgodišnje trajanje krivičnog postupka nije tražio oslonac u praksi ESLjP, niti je naveo relevantne presude ESLjP. Smatram da ovakvo postupanje Ustavnog suda proističe iz činjenice da praksa ESLjP ne opravdava Odluku i rezonovanje Ustavnog suda. Čak šta više, praksa ESLjP mnogo više ide u prilog usvajanju ustavne žalbe u ovom konkretnom slučaju. Naime ESLjP u velikom broju svojih presuda zauzeo je stav, da je iznimno dugo trajanje krivičnog postupka (u nedostatku relevantnog doprinosa podnosioca predstavke) predstavlja povredu prava na suđenje u razumnom roku, čak i u slučaju ako se radi o složenim sudskim postupcima i kada se sudovima ne može spočitati neaktivnost u pojedinim fazama postupka. Takav stav je ESLjP zauzeo još 1996 godine u predmetu Ferrentelli i Santangelo protiv Italije (Predstavka broj 19874/92, presuda od 7.avgusta 1996.godine). Sličan stav ESLjP je ponovio i u narednih dvadeset godina više puta. Vidi predmet Moreno Carmona protiv Španije (Predstavka 6178/04, presuda od 9. juna 2009. godine), Csák protiv Mađarske (Predstavka 25749/10, presuda od 15.oktobra 2015. godine), O’Neill i Lauchlan protiv Ujedinjenog Kraljevstva (Predstavke 41516/10 i 75702/13, presuda od 28. juna 2016. godine). Osim što je ESLjP više puta iskazao svoj stav da je preterana ukupna dužina postupka relevantna za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku (čak i u kompleksnim sudskim postupcima, pa i onda ako dužina pojedinih faza postupka nije preterano i neopravdano duga) ESLjP je ukazao i na objektivnu obavezu država da organizuju svoje pravosuđe na način da isto obezbediti razumno trajanje postupka, naročito zbog tereta i nelagode koji dugotrajni status optuženih predstavlja za ta lica. Vidi Grujović protiv Srbije (Predstavka 25381/12, presuda od 21. juna 2015. godine.). Iz gore navedenih presuda ESLjP može se zaključiti da bez znatnog doprinosa optuženih izuzetno teško opravdati trajanje krivičnog postupka iznad deset godina, čak i u slučajevima ako je predmet bio složen a sudovi su u pojedinim fazama postupka pokazali relativnu aktivnost i ažurnost. Država mora organizovati svoj pravosudni sistem na način da se učini sve da se postupci okončaju za manje od deset godina, svaki postupak koji traje duže od toga je skoro nemoguće opravdati sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku.

Ovakvi stavovi ESLjP imaju veliki uticaj i na ustavne sudove u Evropi. Tako, Ustavni sud Mađarske koji uživa veliku stručnu reputaciju među ustavnim sudovima bivših socijalističkih država, 2017. godine je iskazao svoj stav da u situaciji kada krivični postupak traje deset godina nije potrebno detaljno analizirati sva relevantna merila za ocenu opravdanosti trajanja krivičnog postupka, i da tako dugačko trajanje postupka se ne može smatrati razumnim. Odluku Ustavnog suda Mađarske 2/2017 od 7 februara 2017. godine, tačka 103.

IV. ZAKLjUČAK

 

Država odgovora za povredu prava na suđenje u razumnom roku do kojih dolazi prvenstveno zbog propusta u radu sudova, organa uprave ali i javnog tužilaštva. U postupku u kome se sudilo podnosiocu ustavne žalbe, nadležno javno tužilaštvo je optužilo 40 ljudi od kojih je ogromna većina oslobođena optužbe. U konkretnom slučaju dužina krivičnog postupka je zavisila i od postupanja i odluka nadležnog javnog tužilaštva. Nisam ni vlastan, ni dovoljno stručan, niti mi je kao sudiji Ustavnog suda posao da ocenjujem opravdanost odluke javnog tužilaštva. Svaki javni tužilac treba da koristeći svoja ovlašćenja poštujući zakonski okvir svog postupanja, da proceni da li će, optužiti neko lice ili neće, koliko će lica obuhvatiti jednom optužnicom i koje će dokaze koristiti. Javni tužilac ocenjuje da li ima dovoljno dokaza da se neko optuži i da se osudi za izvršenje nekog krivičnog dela. Ponekad javni tužilac pogreši u svojoj proceni, takve greške su prisutne i one predstavljaju deo normalnosti. Istovremeno, ovakva pogrešna procena je u konkretnom krivičnom postupku doprinela dužini konkretnog postupka i do nametanja posebnog tereta za optužena lica, svakom pojedinačno. Sve je to relevantno i sve to je doprinelo povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Smatram da razumnost trajanja krivičnog postupka se ne može opravdati ponavljanjem činjenice da je „od otvaranja glavnog pretresa, 23. januara 2007. godine, do donošenja prvostepene presude 15. maja 2013. godine, glavni pretres održavan 321 puta“ te da je bilo optuženo 40 lica, i da je postupak bio složen. Ovo posebno imajući u vidu obavezu države da preko organizacije pravosudnog sistema, pa i preko delovanja pravosudnih organa obezbedi da postupak bude rešen u razumnom roku, i da neizvesnost, teret i neprijatnost koju doživljava optuženi pojedinac traje što kraće moguće. U konkretnom slučaju, mogu se složiti da je u prvostepenom postupku Sud pokazao dovoljnu aktivnost i ažurnost, ali sama ta činjenica nije i ne može biti presudna za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ukupno trajanje krivičnog postupka od dvanaest godina protiv optuženog, kome je dvanaest godina suđeno a da je pri tome bio nevin, i nije doprineo dugom trajanju postupka je dovoljno da se utvrdi povreda, naročito imajući u vidu praksu ESLjP. Nadalje, nerazumno dugom trajanju postupka doprinelo je i postupanje nadležnog javnog tužilaštva koje je optužnicom obuhvatilo četrdesetak optuženih, očigledno bez odgovarajućih čvrstih dokaza. Ne osporavajući slobodu nadležnog javnog tužilaštva da sam proceni da li da optužnicom obuhvati ovako veliki broj lica – optuženih, ne mogu, a da ne konstatujem, da je ovom odlukom ažurno vođenje postupka postalo izuzetno teško za sudove. Javno tužilaštvo je zastupnik države u krivičnim postupcima, njegova, kako je na kraju ispostavilo se pogrešna procena znatno je doprinela dugom trajanju konkretnog postupka, a za to odgovara država. Sva ova pitanja je trebao da razmotri i na njih odgovori Ustavni sud u svojoj odluci prilikom ocene o razumnosti trajanja krivičnog postupka prema podnosiocu ustavne žalbe. To nije učinjeno, niti se u konkretnim okolnostima, objektivno može opravdati dužina krivičnog postupka u odnosu na podnosioca ustavne žalbe od dvanaest godina.

 

Beograd, 3. novembar 2021.g.

 

 

sudija Ustavnog suda

dr Tamaš Korhec

(Dr. Korhecz Tamás)