Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje izvršnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Ograničavanje prava na osporavanje potraživanja vlasniku nepokretnosti koja se prodaje u izvršnom postupku predstavlja povredu prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „P.“ a.d. Beograd, sa sedištem u Novom Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „P.“ a.d. Beograd i utvrđuje da je stavom prvim izreke rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 7. decembra 201 2. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 7. decembra 2012. godine, u stavu prvom izreke, i određuje da nadležan sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za osporavanje potraživanja od 15. novembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „P.“ a.d. Beograd, sa sedištem u Novom Beogradu, je 13. decembra 2012. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv zaključka o namirenju Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 2. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-9548/2012.

Privredno društvo „P.“ a.d. Beograd je, 16. januara 2013. godine, preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 7. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava. Po ovoj ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-340/2013.

Na osnovu člana 43. st. 1. i 3 Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br oj 103/13), spojeni su postupci u navedenim predmetima radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmet Už-340/2013 pripojen predmetu Už-9548/2012.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenim zaključkom o namirenju izvršni sud samoinicijativno odredio da se ugovorena kamata od 5% na iznos glavnog duga obračunava na mesečnom nivou, iako to ne stoji ni u sporazumu o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti, koji u predmetnoj pravnoj stvari predstavlja izvršnu ispravu, ni u rešenju o izvršenju i tekstu zabeležbe upisanom u evidenciji nepokretnosti; da je, u konkretnom slučaju, potraživanje prestalo samim tim što ga izvršni poverilac nije prijavio u stečajnom postupku koji je vođen protiv glavnog dužnika „Disbanka – Privredna banka drvne industrije Srbije“ a.d. Beograd; da je zbog napred iznetog podnosilac ustavne žalbe, kome je posebnim rešenjem priznato svojstvo učesnika u predmetnom izvršnom postupku, osporio potraživanje izvršnog poverioca, u smislu člana 140. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, polazeći od toga da kao vlasnik hipotekovane nepokretnosti ima pravo na predaju viška od prodajne cene; da je tim povodom podnosilac ustavne žalbe istakao i zahtev za otklanjanje nepravilnosti, u smislu člana 74. Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je Prvi osnovni sud u Beogradu osporenim rešenjem odbio zahtev za osporavanje potraživanja , sa obrazloženjem da podnosilac ustavne žalbe ne spada u krug lica koja mogu osporiti potraživanje lica koja se namiruju iz prodajne cene, te da čak i u slučaju da je postojao višak od prodajne cene, podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je pravo svojine na predmetno m lokalu upisao u javne knjige; da je pravo svojine u korist podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom i izvršnom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1356/10 od 25. maja 2011. godine; da je katastru nepokretnosti nek ada potrebno i do godinu dana da sprovede uknjižbu, koja činjenica nije mogla biti stavljena na teret podnosiocu ustavne žalbe.

U podnesku od 8. maja 2013. godine, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, naveo da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Novi Beograd broj 952-02-4828/12 od 5. februara 2013. godine upisan kao vlasnik predmetno g lokala, a na osnovu pomenute presude .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise izvršnog predmeta Trećeg o snovnog suda u Beogradu I. 47239/10 (ranije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Hotel „N.“ d.o.o, Novi Sad , je 13. septembra 200 9. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „D. – P . b .“ a.d, Beograd , radi prinudne naplate novčanog potraživanja u iznosu od 831.000 dinara, sa ugovorenom kamatom od 5% , počev od 31. oktobra 1997. godine do isplate, na osnovu izvršne isprave – sporazuma o obezbeđenju novčanog potraživanja zasnivanjem založnog prava na nepokretnosti, zaključen og pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 415/97, dana 3. decembra 1997. godine, i to zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu , utvrđivanjem vrednosti i prodajom lokala nastalog adaptacijom dela pasaža, površine 41,10 m2, koji se nalazi u ulici N . broj 30 u Beogradu, u zgradi podignutoj na katastarskoj parceli broj …, KO Novi Beograd, čiji je upisani vlasnik u momentu zasnivanja založnog prava bio izvršni dužnik. Predmet je zaveden pod brojem I. 168/99.

Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je zaveden pod brojem I. 47239/10. Podneskom od 7. oktobra 2010. godine, izvršni poverilac je kao izvršnog dužnika označio „S.“ a.d.o. Beograd, s obzirom na to da je prvobitno označeni izvršni dužnik, nakon zasnivanja založnog prava na predmetnom lokalu, isti otuđio, tako da je kod SKN Novi Beograd kao vlasnik upisan novooznačeni i zvršni dužnik.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 29. oktobra 2010. godine doneo rešenje I. 47239/10 , kojim je odredio predloženo izvršenje prema izvršnom dužniku „S. o .“ a.d.o, Beograd , radi prinudne naplate novčanog potraživanja u iznosu od 831.000 dinara, sa ugovorenom kamatom od 5%, počev od 31. oktobra 1997. godine do isplate.

U prigovoru od 12. novembra 2010. godine izjavljenom protiv rešenja o izvršenju, izvršni dužnik je, pored ostalog, istakao da izvršni sudija nije pouzdano utvrdio ko je vlasnik predmetnog lokala, imajući u vidu da je pred Privrednim sudom u Beogradu u toku parnični postupak za utvrđenje prava svojine na istom, u kome je izvršni dužnik tužen i, dok svojstvo tužioca ima privredno društvo „P.“ a.d, Beograd, ovde podnosilac ustavne žalbe.

U podnesku od 14. juna 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je pred Privrednim sudom u Beogradu u toku parnica u predmetu P. 1356/10; da u toj parnici ima svojstvo tužioca; da se potraživanje izvršnog poverioca ne može namiriti od prodaje predmetnog lokala, imajući u vidu da je neprijavljivanjem u stečajnom postupku, koji se vodio protiv originernog dužnika , potraživanje ugašeno.

Rešenjem veća Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipv(I). 53/11 od 7. jula 2011. godine odbijeni su kao neosnovani i prigovor izvršnog dužnika od 12. novembra 2010. godine i „prigovor“ podnosioca ustavne žalbe od 14. juna 2011. godine.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 16. decembra 2011. godine je utvrđena tržišna vrednost predmetnog lokala u iznosu od 6.737.777,64 dinara.

Podneskom od 5. aprila 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud da je presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1356/10 od 25. maja 2011. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6057/11 od 8. marta 2012. godine, pravnosnažno utvrđeno njegovo pravo svojine na predmetnom lokalu prema tuženom „S.“ a.d.o, Beograd.

Zaključkom Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 19. aprila 2012. godine je određeno prvo javno nadmetanje radi prodaje predmetnog lokala.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. aprila 2012. godine podneo zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja , koji je suštinski bio zasnovan na navodima iz podneska od 14. juna 2011. godine. Rešenjem I. 47239/10 od 8. maja 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe je priznato svojstvo učesnika u predmetnom izvršnom postupku, u smislu člana 11. tačka 5 ) Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a z atim odbijen kao neosnovan njegov zahtev za otklanjanje nepravilnosti pri sprovođenju izvršenja.

Na javnom nadmetanju održanom 14. juna 2012. godine, M. V, kao zainteresovano lice , dao je najpovoljniju ponudu, te mu je predmetni lokal dodeljen po ceni od 7.475.000 dinara, o čemu je donet poseban zaključak. Uplata kupoprodajne cene je izvršena 28. juna 2012. godine, nakon čega je zaključkom od 24. septembra 2012. godine određena predaja predmetnog lokala imenovanom kupcu.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. oktobra 2012. godine dostavio obračun potraživanja izvršnog poverioca zaključno sa navedenim datumom, koji je sudski veštak ekonomsko-finansijske struke izvršio na bazi godišnje kamatne stope od 5%, utvrdivši tako da potraživanje ukupno iznosi 1.444.827,77 dinara. Izvršni poverilac je 15. oktobra 2012. godine takođe dostavio obračun potraživanja, u kome je drugi sudski veštak ekonomsko-finansijske struke utvrdio da se primenom mesečne kamatne stope od 5% dolazi do ukupnog iznosa potraživanja od 20.729.353,35 dinara (glavnica 6.762.880,72 dinara i kamata 13.966.472,63 dinara) .

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim zaključkom o namirenju I. 47239/10 od 2. novembra 2012. godine prihvatio obračun potraživanja koji je dostavio izvršni poverilac, a zatim konstatovao da je izvršni poverilac isplatom iznosa od 7.475.000 dinara, koji je ostvaren od prodaje predmetnog lokala, delimično namiren.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 15. novembra 2012. godine osporio potraživanje poverioca, na osnovu člana 140. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, navodeći, pored ostalog: da se njegov pravni interes za osporavanje potraživanja ogleda u tome što bi kao vlasnik prodate nepokretnosti imao pravo na isplatu viška prodajne cene; da ugovorena kamatna stopa od 5% u izvršnoj ispravi nije označena kao mesečna, što je slučaj i sa rešenjem o izvršenju, kao i sa izvršenom zabeležbom; da je potraživanje prestalo samim tim što ga izvršni poverilac nije prijavio u stečajnom postupku koji je vođen protiv „glavnog“ dužnika „D. – P . b .“ a.d, Beograd. U zahtevu za otklanjanje nepravilnosti od 19. novembra 2012. godine, podnosilac ustavne žalbe je ponovio navode iz podneska od 15. novembra 2012. godine.

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan predlog učesnika (podnosioca ustavne žalbe) od 15. novembra 2012. godine za osporavanje potraživanja, a stav om drug im izreke i zahtev za otklanjanje nepravilnosti od 19. novembra 2012. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog navedeno: da kako je odredbom člana 136 . Zakona o izvršenju i obezbeđenju predviđeno da se iz prodajne cene namiruju izvršni poverilac, založni poverioci i kad nisu prijavili svoja potraživanja, a odredbom člana 140 . istog zakona da izvršni poverilac i drugo lice koje se namiruje iz prodajne cene može , ako je to od uticaja na njegovo namirenje , drugom osporiti postojanje potraživanja, njegovu visinu i red po kojem ima pravo da se namiri, sud nalazi da je predlog učesnika neosnovan, s obzirom na to da učesnik ne spada u krug lica kojima zakon daje pravo na osporavanje potraživanja; da je, pri tome, sud imao u vidu navode učesnika da pravni interes za osporavanje potraživanja zasniva na činjenici da kao vlasnik nepokretnosti koja je predmet izvršenja ima pravo na povraćaj viška prodajne cene, ali je našao da i u situaciji da postoji višak prodajne cene, taj višak cene se ne bi vratio učesniku, s obzirom na to da učesnik nije dostavio dokaz da je izvršio upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti u list nepokretnosti; da je zbog navedenih razloga sud doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je prilikom donošenja zaključka o namirenju, a s obzirom na to da u izvršnoj ispravi i rešenju o izvršenju nije precizno određena kamatna stopa, sud izvršio uvid u izvršnu ispravu - sporazum o obezbeđenju I. 415/97 od 3. decembra 1997. godine, te je utvrdio da je prilikom zaključenja sporazuma postojala saglasna izjava obe strane da je predmet izvršne isprave založno pravo na ime obezbeđenja novčanog potraživanja iz ugovora o poravnanju broj 6703 od 4 . novembra 1997. godine, kojim je u članu 3 . bilo predviđeno da se na iznos od 831.000,00 dinara obračunava ugovorena kamata od 5% mesečno, počev od 31. oktobra 1997. godine do isplate, za čije obezbeđenje je utvrđeno zasnivanje založnog prava na predmetnoj nepokretnosti; da je iz tog razloga sud prilikom donošenja zaključka o namirenju prihvatio nalaz stručnog lica Dragana Zečevića , koji je prilikom izrade nalaza kamatu obračunao u visini od 5% mesečno. U pravnoj pouci je konstatovano da prigovor protiv rešenja nije dozvoljen.

Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Novi Beograd broj 952-02-4828/12 od 5. februara 2013. godine, donetim povodom žalbe podnosioca ustavne žalbe, izmenjeno je rešenje istog donosioca broj 952-02-4828/12 od 11. septembra 2012. godine (kojim je prvobitno zahtev za upis prava svojine odbijen), u toliko što je u V2 listu nepokretnosti broj 3425, na katastarskoj parceli broj 949, na poslovnom prostoru broj 4, površine 41 m2 i poslovnom prostoru broj 5a, površine 160 m2, koji se nalaze u objektu broj 1 u ulici N . broj 30, dozvolj en upis prava svojine u korist podnosioca ustavne žalbe, na osnovu presude P. 1356/10.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.). da je svakom zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („ Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11) (u daljem tekstu: ZIO) , koji je počeo da se primenjuje 17. septembra 2011. godine, bilo je propisano: da reč „učesnik“ označava svako lice koje u postupku izvršenja ili obezbeđenja ostvaruje neko svoje pravo ili pravni interes, a nije stranka u postupku (član 11. tačka 5)); da sud, odnosno izvršitelj pristupaju namirenju odmah po izvršenoj prodaji i prijemu kupoprodajne cene (član 135.); da se iz prodajne cene namiruju izvršni poverilac po čijem je predlogu određeno izvršenje, založni poverioci i kad nisu prijavili svoja potraživanja i lica koja imaju pravo na naknadu za lične službenosti, da će se višak prodajne cene koji preostane nakon namirenja lica iz stava 1. ovog člana predati izvršnom dužniku, ako za to nema smetnji (član 136. st. 1. i 2.); da i zvršni poverilac ili drugo lice koje se namiruje iz prodajne cene može, ako je to od uticaja na njegovo namirenje, drugom osporiti postojanje potraživanja, njegovu visinu i red po kom ima pravo da se namiri, da se osporavanje može učiniti najkasnije u roku od 15 dana od dana donošenja zaključka o namirenju (član 140.); da će s ud lice koje je osporilo potraživanje uputiti da u određenom roku, koji ne može biti duži od 15 dana, pokrene parnicu, ako odluka zavisi od spornih činjenica, osim ako svoje osporavanje ne dokazuje pravnosnažnom presudom, javnom ili u skladu sa zakonom overenom ispravom (član 141. stav 1.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje da je osporeno rešenje, kojim je odbijen kao neosnovan njegov zahtev za osporavanje potraživanja izvršnog poverioca, zasnovano na proizvoljnom tumačenju i primeni odgovarajućih odredaba ZIO . S tim u vezi, Ustavni sud smatra da osnovanost navoda o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava treba ispitati u kontekstu prava na pristup sudu jer odbijanje zahteva iz člana 140. ZIO suštinski znači nemogućnost pokretanja parnice protiv lica koje se u izvršnom postupku namiruje iz cene ostvarene prodajom stvari (nepokretne ili pokretne na kojoj se sprovodi izvršenje), a koja za predmet može imati osporavanje postojanja potraživanja, njegove visin e i red a po kom e to lice ima pravo da se namiri .

Ustavni sud konstatuje da je Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 1356/10 od 25. maja 2011. godine, koja je potvrđena presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6057/11 od 8. marta 2012. godine, pravnosnažno utvrđeno pravo svojine podnosioca ustavne žalbe na lokalu koji je prodat u predmetnom izvršnom postupku. Podnosiocu ustavne žalbe je , saglasno članu 11. tačka 5) ZIO, priznato svojstvo učesnika, pod kojim se podrazumevalo lice koje u postupku izvršenja ostvaruje neko svoje pravo ili pravni interes, a nije stranka u postupku. Nakon donošenja osporenog zaključka o namirenju, podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev iz člana 140. ZIO, koji je Prvi osnovni sud u Beogradu osporen im rešenje m odbio kao neosnovan , nalazeći da podnosilac ustavne žalbe ne spada u krug lica koja izvršnom poveriocu ili drugom licu koje se namiruje iz cene ostvarene prodajom nepokretnosti može osporiti potraživanje. Ustavni sud konstatuje da je Prvi osnovni sud u Beogradu ovakav zaključak zasnovao na odredbi člana 136. stav 1. ZIO, koji je određivao krug lica koja se namiruju iz prodajne cene. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je predmetni zahtev podneo u svojstvu vlasnika nepokretnosti koja je predmet prodaje u izvršnom postupku, p retendujući na isplatu eventualnog viška od prodajne cene. Odredba člana 136. stav 2. ZIO je propisivala da se v išak prodajne cene koji preostane nakon namirenja lica iz stava 1, predaje izvršnom dužniku , ako za to nema smetnji . Pravilo o predaji viška prodajne cene izvršnom dužniku je, dakle, bilo ograničeno postojanjem eventualnih smetnji. Po shvatanju Ustavnog suda, jedna od tih smetnji svakako je i situacija u kojoj nepokretnost , čija se prodaja vrši , nije više u svojini izvršnog dužnika, u kom slučaju se isključivo mo že govoriti o pravu vlasnika nepokretnosti na isplatu eventualnog viška od prodajne cene .

Ustavni sud polazi od toga da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava izričito utvrđeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, ali ne i pravo na pristup sudu, kojim se garantuje da će svaki zahtev koji se odnosi na prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, pravo na pristup sudu, po mišljenju Ustavnog suda, predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i podrazumeva mogućnost da se pred nadležnim sudom „ustanovi“ postupak radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu videti, pored ostalog, Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i Rešenje Ustavnog suda Už-5138/2010 od 19. novembra 2012. godine). Pravo na pravično suđenje otelotvoruje pravo na raspravu pred sudom do koje ne može doći ako je nekom licu onemogućeno da pokrene postupak pred sudom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv Ujedinjenog kraljevstva, od 21. februara 1975 . godine).

Međutim, pravo na pristup sudu nije apsolutno i neograničeno jer sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja. S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je odredba člana 140. stav 1. ZIO pravo na osporavanje potraživanja eksplicitno ograničila na izvršnog poveri oca i drug a lic a koj a se namiruj u iz prodajne cene . Krug lica koja se namiruju iz prodajne cene bio je određen u članu 136. stav 1. ZIO i podrazumevao je izvršnog poveri oca po čijem je predlogu određeno izvršenje, založn e poverioc e i kad nisu prijavili svoja potraživanja i lic a koja imaju pravo na naknadu za lične službenosti . Upućivanjem na krug lica koja se namiruju iz prodajne cene, zakonodavac je pravo na osporavanje potraživanja, u smislu člana 140. ZIO, uskratio najpre izvršnom dužniku, kao stranci u izvršnom postupku, čiji je pravni interes za to nesumnjiv, naročito u situaciji kada se njegova stvar izlaže prodaj i. Isto tako, lice kome je sud priznao svojstvo učesnika u izvršnom postupku je takođe bilo izuzeto od mogućnosti da ospori postojanje potraživanja, njegovu visinu ili prvenstvo u namirenju lica koja se namiruju iz prodajne cene . Međutim, Ustavni sud nalazi da bez obzira što nije reč o licu čije se potraživanje ex lege namiruje iz prodajne cene, podnosilac ustavne žalbe, kao učesnik u predmetnom izvršnom postupku , koji pravo svojine na predmetu prodaje dokazuje pravnosnažnom i izvršnom presudom, u svakom slučaju, ima pravni interes da dokazuje da je potraživanje izvršnog poverioca prestalo, odnosno da ukupan iznos potraživanja ne premašuje visinu postignute i isplaćene kupoprodajne cene, što je suština zahteva od 15. novembra 2012. godine.

Činjenica je da odredba člana 140. stav 1. Ustava podnosioc u ustavne žalbe n ije davala aktivn u legitimacij u za osporavanje potraživanja , ali se ne sme zanemariti da je, saglasno odredbi člana 136. stav 2. ZIO, on imao pravo na predaju (eventualnog) v iška prodajne cene. Vlasniku stvari koja se izlaže prodaji u izvršnom postupku, po shvatanju Ustavnog suda, jezičkim tumačenjem člana 140. stav 1. ZIO se uskraćuje pravo da licima koja se namiruju iz prodajne cene osporava potraživanja, čime se može dov esti u pitanje i njegovo pravo na isplatu viška prodajne cene. Drugim rečima, u s ituaciji kada potraživanj e koje se namiruje iz prodajne cene premašuje visinu postignute cene, pravo na predaju viška iz člana 136. stav 2. ZIO postaje „puka“ deklaracija ukoliko se vlasniku prodate stvari uskrati mogućnost da ospori postojanje i/ili visinu tog potraživanja. Posmatrano sa aspekta učesnika u izvršnom postupku, koje svojstvo je imao podnosilac ustavne žalbe, takva vrsta ograničenj a, po shvatanju Ustavnog suda, direktno ili indirektno može ugroziti ostvarivanje prav a ili pravn og interes a zbog kojeg je nekom licu uopšte priznato svojstvo učesnika u izvršnom postupku. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da ograničavanje prava na osporavanje potraživanja samo na lica koja ex lege imaju pravo na namirenje iz prodajne cene , uz izuzimanje lica koja imaju pravo na predaju viška prodajne cene , u smislu člana 136. stav 2. ZIO, samo po sebi , predstavlja povredu prava na pristup sudu , kao sastavnog dela prava na pravi čno suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Osporeno rešenje, pored ocene da podnosilac ustavne žalbe nije aktivno legitimisan da ospori potraživanje izvršnog poverioca, sadrži i zaključak izvršnog sudije da čak i u slučaju da postoji višak od prodajne cene, podnosilac ustavne žalbe ne bi mogao da zahteva isplatu tog viška , imajući u vidu da nije dostavio dokaz da je pravo svojine na predmetnom lokalu upisao u evidenciju nepokretnosti.

Evropski sud za ljudska prava ima izražen stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući i preterani formalizam , koji bi ugrozio pravičnost postupka , kao i preteranu fleksibilnost , koja bi učinila bezvrednim proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj predstavke 59601/09 , od 17. septembra 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da je izvršni sudija još u toku predmetnog izvršnog postupka, tačnije prigovor om izvršnog dužnika od 12. novembra 2010. godine i podneskom podnosioca ustavne žalbe od 14. juna 2011. godine, obavešten o činjenici da se pred Privrednim sudom u Beogradu vodi postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv izvršnog dužnika, radi utvrđenja prava svojine na predmetnom lokalu. Navedena parnica je pravnosnažno okončana donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6057/11 od 8. marta 2012. godine , o kojoj činjenici je podnosilac ustavne žalbe obavestio izvršnog sudiju podneskom od 5. aprila 2012. godine. Ubrzo zatim, izvršni sudija je 8. maja 2012. godine doneo rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznao svojstvo učesnika u predmetnom izvršnom postupku, ne insistirajući na upisu prava svojine u evidenciju nepokretnosti. Polazeći od toga da je reč o parnici za utvrđenje prava svojine koja je očigledno trajala jedno izvesno vreme, da je izvršni sudija imao saznanja o njenom postojanju, da je ista pravnosnažno okončana samo tri meseca pre prodaje predmetnog lokala na javnom nadmetanju, kao i da je podnosilac ustavne žalbe na kraju ishodovao upis prava svojine kod Službe za katastar nepokretnosti Novi Beograd, i to nakon što je po njegovoj žalbi izmenjeno rešenje navedene službe od 11. septembra 2012. godine (iz čega proizlazi da je postupak za uknjižbu nesumnjivo pokrenut pre podnošenja zahteva za osporavanje potraživanja ), Ustavni sud smatra da insistiranje izvršnog sudije na dokazu da je podnosilac ustavne žalbe upisao pravo svojine pre podnošenja zahteva iz člana 140. ZIO, predstavlja preterani formalizam u primeni prava , a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je stavom prvim izreke osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 47239/10 od 7. decembra 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu, u stavu prvom izreke i određivanjem da nadležan sud ponovo odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za osporavanje potraživanja od 15. novembra 2012. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

7. Što se tiče osporenog zaključka o namirenju I. 47239/10 od 2. novembra 2012. godine , Ustavni sud smatra da imajući u vidu njegovu pravnu prirodu i sadržinu, isti ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava. Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već izrazio u rešenjima Už -3724/2012 od 17. septembra 2013. godine i Už-7571/2012 od 4. marta 2014. godine. Stoga je u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalb a odba čena jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je reš eno kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud se osporenim rešenjem I. 47239/10 od 7. decembra 2012. godine, u delu kojim je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za otklanjanje nepravilnosti, nije posebno bavio, imajući u vidu da isti ustavnom žalbom nije izričito osporen.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pristup sudu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti