Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu za smenski rad

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jednaku zaštitu prava i pravičnu naknadu za rad. Spor se odnosio na pravo zaposlenog u „Železnicama Srbije“ na uvećanu zaradu za smenski rad.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9548/2013
17.03.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Safeta Mladenovića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Safeta Mladenovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6729/12 od 3. oktobra 2013. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena članom 32. stav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6729/12 od 3. oktobra 2013. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11 od 19. jula 2012. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Safet Mladenović iz Zaječara, preko punomoćnika Milana Petrovića, advokata iz Niša, podneo je Ustavnom sudu, 20. novembra 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11 od 19. jula 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 6729/12 od 3. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku pravnu zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je prvostepeni sud potpuno pogrešno utvrdio činjenično stanje u ovom postupku, u smislu da je iz svih ocenjenih materijalnih dokaza izveo pogrešan, neopravdan i nelogičan zaključak da tužilac kod tuženog ne radi u smenama, već da se radi o principu rada u preraspodeli radnog vremena, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da obrazloženje koje je za svoju odluku dao Apelacioni sud u Beogradu ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja; da je na ovaj način povređeno pravo tužioca na pravično suđenje utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava i odredbom člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava; da su Osnovni sud u Zaječaru, a kasnije i Apelacioni sud u Beogradu postupali u identičnoj pravnoj situaciji dijametralno suprotno u odnosu na sudove na teritoriji apelacionih sudova u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, dovodeći zaposlene na teritoriji Apelacionog suda u Beogradu u nejednak i neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene na teritoriji ostalih sudova, o čemu je uz ustavnu žalbu priloženo više sudskih odluka; da je na ovoj način povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnosioca na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i prava na pravičnu naknadu za rad, poništi osporene presude i naloži Osnovnom sudu u Zaječaru da ponovo odluči o tužbi podnosioca, te da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete zbog povrede ustavnih prava i na naknadu troškova sastava ustavne žalbe. Dopunom ustavne žalbe od 19. novembra 2014. godine podnosilac je ukazao na pravni stav u pogledu smenskog rada koji je Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda usvojilo na sednici 23. septembra 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. juna 2011. godine podneo Osnovnom sudu u Zaječaru tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća „Železnice Srbije“ iz Beograda, radi isplate razlike zarade.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11 od 19. jula 2012. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade po osnovu uvećanja za rad u smenama za period od 1. maja 2008. do 31. maja 2011. godine isplati ukupan iznos od 146.411,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kao u izreci presude. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da iz navedenog proizlazi da radno vreme tužioca nije organizovano po nekom unapred predviđenom obrascu, da se ne zna kada počinje, uslovno rečeno, smena u jednom danu, a kada se završava, te koliko ona traje, jer radno vreme tokom dana nije u jednoj radnoj nedelji, pa ni u kalendarskom mesecu, uvek isto, niti se početak jednog radnog dana i završetak poklapa sa drugim radnim danima u toku jedne radne nedelje, odnosno u jednom kalendarskom mesecu, s obzirom na to da tužilac jedan dan radi duže od osam sati, neki dan duže od 12 sati, a neki dan ne radi ni osam sati, da je u jednom delu radne nedelje, odnosno meseca rad organizovan u turnusu 12/24, a u nekoj nedelji u turnusu 12/36 ili 12/48, a što sud navodi na zaključak da rad tužioca ne predstavlja rad u smenama u smislu Direktive o radnom vremenu broj 93/104 EC, po kojoj rad u smenama znači bilo koji način organizovanja rada u smenama po kojim radnici svaki radni dan rade prema određenom obrascu, a koji mora biti kontinuiran; da to da ne postoji obrazac po kome se smenjuju smene tužioca, proizlazi iz činjenice da raspored rada mašinovođe nije unapred određen i da je ogranizovan u zavisnosti od reda vožnje vozova kojima on upravlja, a što je i smisao odredbi člana 10. stav 1. Uputstva o organizaciji i evidenciji radnog vremena od 13. januara 2003. godine kojom je propisano da zaposlenom koji radi u turnusu, smene traju 12 ili osam časova, a voznom osoblju koje se uzastopno smenjuje, smene traju su skladu sa potrebama železničkog saobraćaja i člana 11. Uputstva koja propisuje da voznom osoblju koje svoje redovne poslova obavlja u vozu, vreme trajanja smena, njihov početak i završetak određuje direktor direkcije, odnosno sektora, u skladu sa potrebama železničkog saobraćaja i uslovima za bezbedno odvijanje saobraćaja, a koje se odnose na rad tužioca, koji, s obzirom na svoje radno mesto mašinovođe, predstavlja vozno osoblje; da iz utvrđenog rasporeda rada proizlazi da se radi o preraspodeli radnog vremena u smislu člana 57. Zakona o radu u kojoj tužilac nekim danima posao obavlja u dužem periodu od punog radnog vremena, nekim danima kraće od punog radnog vremena, a da po osnovu dužeg rada nekim danima ima slobodne dane, što u režimu smenskog rada nije slučaj, jer zaposleni koji radi u smenama, po određenom obrascu menja smene iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, svaki dan radi puno radno vreme, sa korišćenjem odmora na kraju radne nedelje koji ne predstavlja slobodne dane ostvarene po osnovu viška radnog vremena u toj radnoj nedelji; da kako tužiočev rad ne predstavlja rad u smenama u smislu navedene Direktive, to nema mesta primeni člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu kojim je propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade – najmanje 26% od osnovice; da stoga sud nije ni prihvatio nalaz i mišljenje veštaka N. J. od 8. juna 2012. godine, kojim je utvrđeno da smenski rad nije vrednovan u osnovnoj zaradi tužioca; da je sud cenio i ostale izvedene dokaze, ali ih nije posebno komentarisao, s obzirom na to da se istima dokazuje da li je smenski rad vrednovan u osnovnoj zaradi tužioca, koja činjenica se kod napred utvrđenog pokazuje kao irelevantna.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 10. oktobra 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 6729/12 od 3. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11 od 19. jula 2012. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i Apelacioni sud, u postupku žalbene kontrole; da je, naime, odredbom člana 108. stav 1 tačka 2) Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to – za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, a najmanje 26% od osnovice; da je odredbom člana 62. stav 1. Kolektivnog ugovora za tuženog od 30. novembra 2002. godine određeno da koeficijent posla sadrži složenost, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu za obavljanje posla, dok je odredbama člana 65. stav 1. tač. 4. i 5. određeno da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama i turnusu u visini od 2% osnovne zarade, za rad u turnusu za zaposlene koji neposredno učestvuju u vršenju železničkog saobraćaja u visini 4% osnovne zarade; da je Direktivom o radnom vremenu broj 93/104 EC iz 1993. godine predviđeno da rad u smenama znači bilo koji način organizovanja rada u smenama, po kome radnici svaki radni dan rade prema određenom obrascu, a koji mora biti kontinuiran; da se poštujući navedene odredbe zakona, kolektivnog ugovora, kao i navedene direktive, a kod utvrđenog činjeničnog stanja, u konkretnom slučaju može zaključiti da se ne radi o kontinuiranom radu, već o radu u preraspodeli, pa zato ni sa tog stanovišta ne bi bilo osnova za uvećanje zarada, primenom člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu; da kako je tužiocu uvećana zarada u visini od 4% (sledi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka), shodno odredbi člana 65. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog, i to kao dodatno uvećanje, obzirom na to da je rad u smeni i u turnusu vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade i uticao na određivanje koeficijenta posla od 2,55, tako što je istom uvećan koeficijent od 0,15, sledi da tužilac nema pravo na posebno uvećanje zarade od 26% od osnovice; da je iz napred navedenih razloga pravilno prvostepeni sud zaključio da je tuženi ispunio svoju obavezu po naznačenom osnovu; da navodi žalbe ne dovode u sumnju pravilnost ožalbene presude niti pružaju dokaze za suprotno, već žalba iznosi svoje pravno shvatanje koje nije od uticaja na pravilnost ožalbene presude, kao i pozivanje na presudu Osnovnog suda u Nišu P1. 2910/11 od 11. aprila 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnos i da se niko tih prava ne može odreći.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05), koji se primenjivao u utuženom periodu, bilo je propisano: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (član 8. stav 1.); da ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona (član 9. stav 1.); da radna nedelja traje pet radnih dana, raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac, a radni dan, po pravilu, traje osam časova (član 55. st. 1, 2. i 3.); da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva - radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način (član 56. stav 1.); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima (član 57. stav 1.); da se preraspodela radnog vremena vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena (član 57. stav 2.); da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57. stav 3.); da ako je rad organizovan u smenama, poslodavac je dužan da obezbedi izmenu smena, tako da zaposleni ne radi neprekidno više od jedne radne nedelje noću (član 63. stav 1.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice (član 108. stav 1. tačka 2)); da ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja (član 108. stav 2.).

Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za JP „Železnice Srbije“ od 30. novembra 2002. godine („Službeni glasnik RS“, broj 84/02) je propisano: članom 59. – da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje kao proizvod vrednosti radnog časa, koeficijenta posla utvrđenog u Prilogu 1. Kolektivnog ugovora i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa; članom 60. – da se prilikom ugovaranja osnovne zarade visina koeficijenta sa zaposlenim ugovara na osnovu kriterijuma kvaliteta i tačnosti u ispunjavanju radnih zadataka, radne discipline, doprinosa timskom radu, stepena stručne spreme, posebnih znanja i veština, radnog iskustva i drugih kriterijuma od značaja za procenu radnog doprinosa zaposlenog; članom 65. tač. 4) i 5) – da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama i turnusu u visini 2% osnovne zarade i rad u turnusu za zaposlene koji neposredno učestvuju u vršenju železničkog saobraćaja u visini 4% osnovne zarade.

Članom 2. tačkom 3. Uputstva o organizaciji i evidenciji radnog vremena, od 1. januara 2003. godine, je propisano da je turnus rad u smenama gde se poslovi neprekidno obavljaju tokom svih 24 časa dnevno; članom 7. stav 1. tačka 3. – da se u zavisnosti od potrebe procesa rada, raspored radnog vremena može odrediti tako da zaposleni rade u turnusu, sa smenama koje se neprekidno smenjuju; članom 10. st. 1. i 3. – da zaposlenom koji radi u turnusima smena traje 12 ili osam časova, a voznom osoblju koje se uzastopno smenjuje, smena traje u skladu sa potrebama železničkog saobraćaja i da rad u turnusu može da se organizuje i u smenama koje traju osam časova, a njihov početak i završetak određuje direktor direkcije, sektora, odnosno radne jedinice; članom 11. – da voznom osoblju i ostalom osoblju koje svoje redovne poslove obavlja u vozu, vreme trajanja smena, njihov početak i završetak određuje direktor direkcije, odnosno sektora, u skladu sa potrebama železničkog saobraćaja i uslovima za bezbedno odvijanje saobraćaja; članom 13. stav 1. – da trajanje smene voznog osoblja iznosi najviše 12 časova.

5. Razmatrajući razloge ustavne žalbe kojima se obrazlaže tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud je konstatovao da se tvrdnja o povredi ovih prava obrazlaže, pre svega, navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nadležnih sudova kojom su sudovi cenili izvedene dokaze i došli do zaključka da rad tužilaca kod tuženog ne predstavlja smenski rad, već rad u okviru preraspodele radnog vremena.

U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da Zakonom o radu koji je bio na snazi u utuženom periodu, nije bilo propisano šta se podrazumeva pod radom u smenama. Ustavni sud smatra da je ustavnopravno prihvatljivo da se u nedostatku zakonske definicije, ovaj pojam tumači u smislu odredbi direktiva Evropske unije o određenim vidovima organizacije radnog vremena, imajući u vidu da je usklađivanje nacionalnog zakonodavstva Republike Srbije sa pravom Evropske unije jedan od njenih osnovnih pravno-političkih ciljeva, te da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2014. godine („Službeni glasnik RS“, broj 75/14) u član 63. osnovnog Zakona uneta definicija rada u smenama koja polazi od odredbe ovih direktiva (Direktiva 93/104/EU od 23. novembra 1993. godine na koju se poziva u osporenim presudama i kasnija Direktiva 2003/88/EU od 4. novembra 2003. godine sadrže istovetnu definiciju rada u smenama). Odredbom navedenih direktiva smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskonitinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili nedelje. Pod terminom turunus koji se koristi u opštim aktima tuženog se, pak, podrazumeva utvrđeni red po kome više lica jedno za drugim obavljaju neko posao radeći naizmenično i smenjujući se, te između pojmova turnusa i smenskog rada nema razlike. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da pravno stanovište koje su nadležni sudovi zauzeli u osporenim presudama o tome da je tužilac radio u preraspodeli radnog vremena nije ustavnopravno prihvatljivo. Ovde se ukazuje i da je ovakav stav zauzeo i Vrhovni kasacioni sud, na sednici Građanskog odeljenja od 23. septembra 2014. godine. U pravnom stavu Vrhovnog kasacionog suda se obrazloženo ukazuje i na to da Zakonom o radu utvrđeni razlozi zbog kojih može doći do preraspodele rada nisu razlozi koji bi kod delatnosti železnice ukazivali da se radi o preraspodeli radnog vremena.

Ustavni sud je takođe ocenio da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za zaključak drugostepenog suda da je „rad u smeni i u turnusu vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade“. Naime, kao što se navodi u obrazloženju prvostepene presude Osnovnog suda u Zaječaru, zaključak veštaka N. J. u nalazu i mišljenju od 8. juna 2012. godine jeste da je tuženi isplaćivao tužiocu razliku zarade po osnovu smenskog rada u visini od 4%, a ne 26% kao što je utvrđeno zakonom, te da smenski rad nije vrednovan u osnovnoj zaradi tužioca. Navedeni zaključak drugostepenog suda, pak, predstavlja drugačije utvrđeno činjenično stanje u odnosu na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku, koje je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio bez održavanja rasprave, a što samo po sebi predstavlja proizvoljnu primenu odredbi člana 369. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11-dr. zakon i 53/13-Odluka US). Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su osporenim presudama povređena prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Ocenjujući zatim navode podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je izvršio uvid u presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2969/13 od 31. oktobra 2013. godine, Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1796/12 od 18. oktobra 2012. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3408/12 od 28. marta 2013. godine, koje su priložene uz ustavnu žalbu i utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, odlučivali u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama kao i Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene presude i zauzeli stav da zaposlenima u JP „Železnice Srbije“ iz Beograda, kojima je u periodu 2006 – 2011. godine, saglasno odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ iz 2002. godine, sa aneksima iz 2008, 2009. i 2010. godine, isplaćivana uvećana zarada na ime smenskog rada od 4%, sleduje isplata razlike uvećane zarade do zakonom propisanog uvećanja od 26% na ime rada u smenama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, odbijajući tužbeni zahtev podnosioca, istog doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakona i 103/15), u pogledu povrede navedenih ustavnih prava usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi sa zahtevom za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ni jedan navod kojim bi se obrazložila tvrdnja o povredi ovog prava. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan za dve godine i četiri meseca, te se stoga trajanje ovog postupka objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru P1. 464/11 od 19. jula 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Pri razmatranju zahteva podnosioca za naknadu štete, Ustavni sud je pošao od toga da je ovom odlukom utvrđena povreda ustavnog prava podnosioca na pravično suđenje i nadležnom drugostepenom sudu naloženo da ponovo odluči o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude kako bi se u novoj presudi otklonila utvrđena povreda prava, te je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe, te je, stoga, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev odbio, kao u tački 3. izreke.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu na uvećanu zaradu za smenski rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti