Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene roka zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio trogodišnji rok zastarelosti za naknadu štete umesto opšteg desetogodišnjeg roka za potraživanja iz zakonske obaveze.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ . iz sela Končić, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1554/07.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba M. Đ . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Beogradu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1554/07 od 28. februara 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ . iz sela Končić izjavio je , 14. decembra 2012. godine, preko punomoćnika M . V. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1554/07.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak trajao „sedam i po godina, od čega samo u drugom stepenu četiri godine“; da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je Viši sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je podnosiočevo potraživanje zastarelo na osnovu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o potraživanju naknade štete; da podnosilac smatra da se u konkretnom slučaju radi o dugu, a ne o naknadi štete, jer je njegovo vozilo privremeno oduzela i koristila Vojska Jugoslavije za vreme NATO agresije; da je to od značaja, jer potraživanje po osnovu duga zastareva za deset godina; da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu povodom identičnih tužbenih zahteva zauzeli stav da se radi o dugu, a ne o potraživanju naknade štete zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni akt i dosudi mu naknadu nematerijalne štete, kao i da mu naknadi advokatske troškove za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1554/07, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 13. marta 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu kojom je tražio da se obaveže tužena Republ ika Srbij a – Ministarst vo odbrane, da mu na ime naknade za korišćenj e teretnog automobila marke „Folksvagen kombi“ isplati iznos od 99.630 dinara , sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužena je 23. marta 2007. godine odgovorila na tužbu, ističući, pored ostalog i prigovor zastarelosti potraživanja.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 8. juna 2007. godine, na kome je, pored ostalog, određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja visine naknade koja je tužiocu na ime korišćenja motornog vozila trebal o da bude isplaćena prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99). Sudski veštak je 10. jula 2007. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, na koji tužilac nije imao primedaba. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. novembar 2007. godine nije održano, „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Opštinski sud je na ročištu održanom 28. februara 2008. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1554/07, kojom je, u stavu prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu, na ime korišćenja motornog vozila „Folksvagen kombi“ u periodu od 16. marta do 25. juna 1999. godine isplati iznos od 122.959,33 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , a u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene od 1. aprila 2008. godine, Viši sud u Beogradu (u daljem tekstu: Viši sud) doneo je osporenu presudu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine, kojom je preinačio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 1554/07 od 28. februara 2008. godine i odbio u celini kao neosnovan tužbeni zahtev. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužiočevo teretno vozilo marke „Folksvagen kombi“ korišćeno za potrebe Vojske Jugoslavije u periodu od 15. marta do 25. juna 1999. godine, kada je vraćeno tužiocu; da je tužiocu na osnovu zahteva od 11. decembra 2001. godine, isplaćena naknada za korišćenje predmetnog vozila u iznosu od 22.506 dinara, dana 18. februara 2002. godine; da je ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno da tužiocu na ime naknade za korišćenje navedenog vozila za period od 16. marta do 25. aprila 1999. godine, saglasno Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 36/98) , pripada iznos od 119.794,12 dinara , od čega glavni dug iznosi 22.632,00 dinara, a obračunat a zakonsk a zatezn a kamat a iznos i 97.162,12 dinara, dok za period od 26. aprila 1999. godine, pa do 25. juna 2001. godine tužiocu pripada, saglasno Uredbi o izmenama i dopunama Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, broj 32/99), iznos od 25.672,10 dinara od čega glavni dug iznosi 25.186,95 dinara, a obračunat a zakonsk a zatezn a kamat a iznos i 485,15 dinara. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, zasnivajući svoju odluku na odredbama čl. 210. i 371. Zakona o obligacionim odnosima; da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio sve činjenice od značaja, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačena prvostepen a presud a, a tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da se u konkretnom slučaju, po nalaženju Višeg suda, radi o naknadi štete koju je tužilac trpeo zbog manje isplaćene naknade i kašnjenja u isplati, pa je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je tužena isticala tokom postupka ; da saglasno odredb i člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala (objektivni rok); da kako je tužilac nakon što je podneo tuženoj zahtev za isplatu naknade istu primio dana 18. februara 2002. godine, a tužbu podneo 13. marta 2007. godine, to je protekao rok zastarelosti potraživanja prouzrokovane štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima , te je stoga tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36.) .

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da će sud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (član 185. stav 4.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324. st. 1. i 2.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 13. marta 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 13. septembra 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao pet i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio složen, da bi opravdao višegodišnje trajanje parnice .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on ima o legitiman pravni interes da ce o nje govom tužb enom zahtevu za isplatu utuženog iznosa odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka .

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje najpre Okružnog suda u Beogradu, a zatim i Višeg suda u Beogradu, koji ma je bilo potrebno više od četiri i po godine da odluče o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude, iako nisu otvarali raspravu, već su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan, našavši da je tužiočevo potraživanje zastarelo. Ustavni sud napominje da se postupanje Opštinskog suda može okarakterisati kao efikasno, jer je prvostepena presuda doneta za manje od godinu dana od podnošenja tužbe.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Višeg suda u Beogradu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine, sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene materijalnog prava usled pogrešnog zaključka da je potraživanje podnosioca prema tuženoj zastarelo, Ustavni sud ističe da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, te ukoliko je primena zakona bila očigledno proizvoljna.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Viši sud proizvoljno primenio odredbe ZOO, koje se odnose na zastarelost potraživanja. Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre utvrditi pravni osnov tužbenog zahteva, jer se i pravila o rokovima zastarevanja razlikuju u zavisnosti od osnova iz koga je nastala obligacija.

Kako što je već navedeno, Viši sud je u osporenoj drugostepenoj presudi konstatovao da se radi o naknadi štete, te da je shodno tome nastupila zastarelost potraživanja podnosioca prema tuženoj , jer su protek li kako trogodišnji, tako i petogodišnji rok ovi propisan i odredb ama člana 376. st . 1. i 2. ZOO. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos uopšte mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega, mora da postoji šteta u imovini podnosi oca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto utuženi iznos podnosiocu pripada na osnovu propisa koji je donela država. Samim tim se pitanje potraživanja podnosi oca ustavne žalbe prema tuženoj, mora sagledati kroz primenu odgovarajućih odredaba ZOO i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Ustavni sud ukazuje da je propisom – Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (član 19. stav 1.) ustanovljeno pravo na isplatu utuženog iznosa. Dakle, osnov spornog potraživanja je proistekao iz zakonske obligacije, odnosno obligacije proistekle iz propisa donetog od strane države. Imajući u vidu osnov nastanka predmetne obligacije, Ustavni sud ukazuje da odredbama ZOO za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok zastarevanja. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, Viši sud u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosi ocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja propisanog odredbom člana 371. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da utuženo potraživanje podnositeljke ima osnov u prouzrokovanoj šteti, a samim tim i da je zastarelo. Ustavni sud smatra da kod dileme da li će se u nekom slučaju primeniti opšti ili poseban rok zastarelosti treba imati u vidu da se izuzeci moraju usko tumačiti, pa ako se primena posebnog roka s razlogom dovodi u pitanje, morao bi se primeniti opšti rok zastarelosti. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u svojim o dlukama Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-4073/2012 od 26. februara 2015. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 16293/10 od 13. septembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Viši sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1554/07 od 28. februara 2008. godine.

9. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude, Ustavni sud nije razmatrao da li je došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

10. Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, dostupno na internet stranici ovog suda).

11. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

Slični dokumenti

• Už 3584/2011: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog dugotrajnog parničnog postupka
• Už 2454/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o naknadi
• Už 4579/2021: Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i na pravično suđenje
• Už 3735/2014: Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni materijalnog prava o zastarelosti potraživanja