Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje ništavosti testamenta koji je trajao osam godina i devet meseci. Glavni razlog za dugotrajnost postupka je neefikasno postupanje prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Suzane Đerković iz Beograda, Milice Blagojević iz Bukurovca i Nade Đerković i Dušice Todorović, obe iz Vučkovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Suzane Đerković, Milice Blagojević, Nade Đerković i Dušice Todorović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1856/10 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Suzana Đerković iz Beograda, Milica Blagojević iz Bukurovca i Nada Đerković i Dušica Todorović, obe iz Vučkovice, izjavile su 10. februara 2012. godine, preko punomoćnika Dragomira Nastića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1657/11 od 12. januara 2012. godine i presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1856/10 od 1. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnositeljke ustavne žalbe navode da su bile tužilje u osporenom postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji se vodio radi utvrđenja ništavosti testamenta, a osporenim presudama im je odbijen tužbeni zahtev. U ustavnoj žalbi su navele da su im sudovi donoseći osporene presude povredili Ustavom garantovana prava na pravično suđenje i na nasleđivanje, s obzirom na to da nisu pazili na odredbe Zakona o nasleđivanju koje se odnose na ništavost testamenta, a na koje sud mora da pazi po službenoj dužnosti. Takođe, istakle su i da je u toku parničnog postupka i utvrđivanja činjeničnog stanja sud izveo dokaz veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, koji nisu utvrdili da li je i na koji način dijagnoza zaveštaoca (arteriosklerotična pseudoneurastenija) uticala na njegovu sposobnost rasuđivanja.

Podnositeljke navode da im je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, s obzirom na to da je osporeni postupak pokrenut tužbom 2003. godine, a da je pravnosnažno okončan 2012. godine.

Podnositeljke ustavne žalbe od Ustavnog suda zahtevaju da ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na nasleđivanje, kao i da utvrdi da im je dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljke ustavne žalbe nisu tražile naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1856/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Suzana Đerković, ovde jedna od podnositeljki ustavne žalbe i Milan Đerković, oboje iz Vučkovice, podneli su tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu, 24. aprila 2003. godine. Tužba je podneta radi poništaja testamenta. U tužbi je navedeno da je pred Opštinskim sudom u Kragujevcu prekinut postupak raspravljanja zaostavštine iza pokojnog M.Đ. iz Kragujevca, jer su tužioci upućeni na parnicu radi dokazivanja nepunovažnosti svojeručnog testamenta M.Đ. Tužioci su naveli da je M.Đ. sastavio više ovakvih testamenata, te da nije bio u psihičkom stanju da izrazi svoju poslednju volju, kao i da je ovakvim raspolaganjem okrnjen njihov nužni deo, zbog čega su tražili da se zaostavština raspravi po zakonu. Predmet je dobio broj P. 1058/03.

Opštinski sud u Kragujecu je 7. maja 2003. godine doneo rešenje P. 1058/03 kojim je naložio tužiocima da tužbu isprave i dopune tako što će označiti tačnu adresu tuženog M.I, a onda urediti petitum tužbenog zahteva tako što će precizno označiti da li traže poništaj testamenta ili utvrđivanje ništavosti. Punomoćnik tužilaca je tužbu uredio 24. septembra 2003. godine.

Na prvom ročištu održanom 5. novembra 2003. godine sud je naložio tužiocima da preciziraju tužbeni zahtev u skladu sa nalogom iz rešenja donetog 7. maja 2003. godine, pod pretnjom odbacivanja tužbe, pa je na ročištu održanom 3. decembra 2003. godine punomoćnik tužilaca istakao da se tužbom traži poništaj testamenta.

Tokom 2004. godine sud je zakazao pet ročišta, od kojih je održao dva, dok tri ročišta nisu održana iz razloga koji se ne mogu pripisati u odgovornost suda, jer se na jednom tužilja izjasnila da ne može da postupa bez punomoćika, koji se nije pojavio na ročištu, na drugom tužilja nije mogla da pribavi dokumentaciju vezanu za predmet spora, a treće nije održano iz razloga što je tužilja dala pogrešan podatak o tome gde se zaveštalac lečio, pa sud nije mogao da pribavi traženu medicinsku dokumentaciju. Kako se na ročištu održanom 21. maja 2004. godine nisu pojavili uredno pozvani tužioci, niti njihov punomoćnik, tuženi su predložili da sud utvrdi mirovanje postupka. Postupajući po ovom predlogu, sud je doneo rešenje kojim se utvrđuje mirovanje postupka počev od 21. maja 2004. godine. Tužilja Suzana Đerković je 24. avgusta 2004. godine tražila da se postupak nastavi.

Tokom 2005. godine sud je zakazao šest ročišta, od kojih je održao dva, te je na prvom održanom ročištu od 7. aprila 2005. godine doneo rešenje kojim je postupak u ovoj pravnoj stvari prekinuo iz razloga što je tužilac Milan Đerković preminuo, te da će se postupak nastaviti na predlog stranaka, nakon što budu označeni njegovi zakonski naslednici. Ročište zakazano za 27. jun 2005. godine nije održano iz razloga što nije uplaćen predujam troškova veštačenja od strane tužilje, ali je tužilja, koja se pojavila na ovom ročištu, obavestila sud da su zakonski nasledici Milana Đerkovića, Dušica Todorović, Milica Blagojević i Nada Đerković, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Na ročištu održanom 23. novembra 2005. godine, sud je doneo rešenje kojim je utvrdio da se tužba smatra povučenom, iz razloga što je tužilja Suzana Đerković telegramom tražila odlaganje ročišta zbog službenog puta, ali bez ikakvog dokaza za odlaganje.

Postupajući po predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, Opštinski sud u Kragujevcu je doneo rešenje od 21. marta 2006. godine, kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i stavlja van snage rešenje tog suda P. 1058/03 od 23. novembra 2005. godine.

Tokom 2006. godine sud je zakazao svega tri ročišta, od kojih je dva održao.

Na ročištu od 12. februara 2007. godine punomoćnik tužilje je tražio od suda da mu produži rok za uređenje tužbe, kako bi prikupio podatke o zakonskim naslednicima preminule supruge zaveštaoca, jer je smatrao da pored već navedenih tuženih postoje i drugi, koji kao nužni suparničari treba da budu obuhvaćeni tužbom, pa kako tužbu nije uredio, sud je na ročištu održanom 9. marta 2007. godine doneo rešenje P. 985/06 kojim je tužbu odbacio kao neurednu.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Kragujevcu je doneo rešenje Gž. 1007/07 od 17. avgusta 2007. godine, kojim je žalbu odbio i potvrdio prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Kragujevcu P. 985/06 od 9. marta 2007. godine.

Postupajući po reviziji tužilje, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 277/08 od 14. maja 2008. godine, kojim je ukinuo prvostepeno i drugostepeno rešenje, a predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju je navedeno da kada tužba sadrži dva tužbena zahteva, od kojih samo jedan nije dovoljno određen, to ne može biti razlog da se tužba odbaci u celosti.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 3415/08.

Do donošenja prvostepene presude u ponovnom postupku, sud je zakazao deset ročišta, od kojih je održao svega četiri, a na kojima je 21. aprila 2009. godine Komisija veštaka KC „Kragujevac“ izvela naloženo medicinsko veštačenje, te se povodom primedaba tužilja i izjasnila 6. oktobra 2009. godine.

Nakon reorganizacije sudova, predmet je dobio novi broj P. 1856/10.

Osnovni sud u Kragujevcu je 1. septembra 2010. godine doneo osporenu presudu P. 1856/10, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilja kojim su tražile da se utvrdi da je svojeručni testament pokojnog Miodraga Đerkovića ništav u celosti i obavezao ih da tuženima plate troškove postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je sud zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 164. Zakona o nasleđivanju, s obzirom na to da je sud (medicinskim veštačenjem) utvrdio da, i pored toga što je ostavilac bolovao od visokog krvnog pritiska i popuštanja srčanog mišića, njegovo rasuđivanje, mišljenje i volja nisu bili kompromitovani, pa se ne dovodi u pitanje ni njegova poslovna, a ni testamentalna sposobnost i da stoga pravna važnost testamenta nije dovedena u sumnju; da je nesumnjivo izražena volja ostavioca da njegovi testamentalni naslednici budu lica koja su utvrđena ostavinskim rešenjem P. 340/03, koje je postalo pravnosnažno 12. avgusta 2008. godine, te da je neosnovana tvrdnja da je testator određivao naslednike svom nasledniku, polazeći od toga da je jasno odredio ko su mu naslednici; da je bez uticaja na odluku suda tvrdnja tužilja da je ostavilac testamentom raspolagao pored svoje i imovinom svoje supruge, polazeći od toga da to nije razlog za ništavost, već poništaj, ali da nema uslova ni za poništaj, jer nije opredeljena visina udela pokojne ostavičeve supruge, kao i da tužilje nisu zakonski, a ni testamentalni naslednici ostaviočeve supruge, pa samim tim nisu ni aktivno legitimisane za isticanje takvog zahteva u pogledu njene imovine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je 30. marta 2011. godine doneo rešenje Gž. 702/11 kojim je Osnovnom sudu u Kragujevcu vratio nerazmotrene spise predmeta P. 1856/10, radi otklanjanja procesnih pretpostavki.

Postupajući po žalbi tužilja, Apelacioni sud u Kragujevcu je 12. januara 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 1657/11, kojom je odbio žalbu tužilja i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1856/10 od 1. septembra 2010. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo.

Postupajući po reviziji tužilja, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev. 1144/12 i Rž. 42/12 od 13. decembra 2012. godine, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilja izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1657/11 od 12. januara 2012. godine i odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilja izjavljenu protiv rešenja Apelacionog suda u Kragujevcu R1. 44/12 od 12. septembra 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 59. Ustava jemči se pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom, kao i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon njegovog stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, 24. aprila 2003. godine, a pravnosnažno okončan 12. januara 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, i pored toga što je period u kojem se građanima Republike Srbije obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor ukupno trajao osam godina godina i devet meseci, što, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući značaj prava za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je predmet parničnog postupka bio značajan za njih, s obzirom na to da su tužbom tražile da se utvrdi ništavost svojeručnog testamenta zaveštaoca, pa da se nakon toga njegova zaostavština raspravi po zakonu. Samim tim je i okončanje parničnog postupka u kratkom vremenskom roku bilo u njihovom interesu, ali se, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljke nisu u svemu u skladu sa tim ponašale, jer pet neodržanih ročišta pada na njihov teret, s obzirom na to da nisu blagovremeno postupale po nalozima suda da preciziraju tužbeni zahtev, da su kasnile sa uplaćivanjem predujma za traženo veštačenje, da sudu nisu dostavile tačne podatke o tome gde se ostavilac lečio radi pribavljanja medicinske dokumentacije koja je bila potrebna kako bi se utvrdilo da li je zaveštalac bio testamentalno sposoban, a da je izostanak sa jednog ročišta doveo do mirovanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi utvrđivanja ništavosti testamenta, a da je parnični sud do donošenja osporene prvostepene presude održao 13 ročišta, da je izvršio samo jedno medicinsko veštačenje, a pri tom nije saslušavao stranke, niti svedoke. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da se u konkretnom slučaju nije odlučivalo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima.

Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju nije radilo o složen om postupku , a da je prvostepena presuda doneta tek nakon sedam godina i četiri meseca, Ustavni sud je utvrdio da je o tužbi podnositeljki ustavne žalbe, sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku, odlučivano u neprihvatljivo dugom periodu.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1856/10, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

Budući da podnositeljke u ustavnoj žalbi nisu istakle zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud smatra da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljkama ustavne žalbe.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe da je osporenom presudom podnositeljkama povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljke povredu navedenog prava obrazlažu na isti način kao i povredu prava na nasleđivanje, zajemčenog odredbom člana 59. Ustava, zbog čega je navode ustavne žalbe u odnosu na ovo pravo razmatrao sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje.

Ispitujući navode o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljki ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić