Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje. Vrhovni sud je proizvoljno odlučio o nedozvoljenosti posebne revizije, zanemarujući relevantne razloge i odstupajući od sopstvene prakse u istovetnim predmetima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. V. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev. 541/20 od 18. februara 2021. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 541/20 od 18. februara 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4899/18 od 9. jula 2020. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. V. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 30. septembra 2020. godine, preko punomoćnika A. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 4899/18 od 9. jula 2020. godine i Privrednog suda u Beogradu P. 3054/17 od 4. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tuženi upisan kao vlasnik predmetnog stana, što sudovi pravilno konstatuju u svojim obrazloženjima, ali ga nije stekao sopstvenim sredstvima, već mu je dodeljen iz sredstava Fonda za finansiranje i izgradnju stanova solidarnosti, u kome su svi zaposleni participirali sa svojim zaradama, a u cilju rešavanja stambenih potreba; da je podnosilac, kao lice koje nema rešeno stambeno pitanje, konkurisao u odgovarajućem postupku, te mu je predmetni stan dodeljen i tuženi ga je uveo u posed; da je, stoga, podnosilac tužbom zatražio da mu se utvrdi sui generis stanarsko pravo, odnosno, pravo trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom na otkup stana, saglasno članu 47. stav 1. Zakona o stanovanju, imajući u vidu da predmetni stan ne predstavlja deo stečajne mase tuženog; da su sudovi osporenim presudama tuženom omogućili da kao stečajni dužnik predmetnim stanom raspolaže bez ikakvih ograničenja.

Podneskom od 21. septembra 2021. godine, podnosilac je proširio ustavnu žalbu, tako što je, zbog povrede istih odredaba Ustava, izuzev člana 58, osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Prev. 541/20 od 18. februara 2021. godine, kojim nije dozvoljeno odlučivanje o njegovoj reviziji podnetoj protiv osporene drugostepene presude kao izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), a zatim je revizija odbačena kao nedozvoljena.

Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud se nije izjasnio o razlozima zbog kojih je revizija izjavljena kao posebna, već je samo konstatovao da nema potrebe za novim tumačenjem prava, niti za ujednačavanjem sudske prakse u istim ili sličnim činjenično-pravnim situacijama. Smatra da je u konkretnom slučaju itekako postojala potreba da se o reviziji odluči kao posebnoj, imajući u vidu stav nižestepenih sudova po kome je pravno irelevantno kojim sredstvima je predmetni stan izgrađen, kao i zbog toga što je Vrhovni kasacioni sud, u dva istovetna predmeta, prihvatio da odlučuje o revizijama tužilaca, preinačivši nižestepene presude koje su bile zasnovane na identičnom pravnom stanovištu.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu, kao i dopunu od 21. septembra 2021. godine, dostavio „N.“ a.d. Beograd - u stečaju, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Imenovano privredno društvo je dopise Ustavnog suda uredno primilo 21. februara i 9. aprila 2025. godine, ali se u ostavljenom roku nije izjasnilo.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 3054/17, kao i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. juna 2017. godine, u svojstvu tužioca, podneo Privrednom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog „N.“ a.d. Beograd u stečaju, radi utvrđenja da je on nosilac stanarskog prava, odnosno, prava trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom otkupa na stanu broj 27 u ulici N. broj … .

Osporenom presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3054/17 od 4. juna 2018. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 4899/18 od 9. jula 2020. godine, kojom je žalbu odbio, te je osporena prvostepena presuda u celini potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu odluke Komisije za raspodelu stanova solidarnosti „N.“ d.d. Beograd broj 141 od 7. aprila 1995. godine i odluke Komisije za zaštitu radnika broj 168 od 8. maja 1995. godine, pravni prethodnik tuženog doneo rešenje broj 171 od 10. maja 1995. godine, kojim je tužiocu, po osnovu radnog odnosa, dodeljen na korišćenje predmetni stan, i to na neodređeno vreme, u koji se tužilac uselio 11. maja 1995. godine; da je pravnosnažnom i izvršnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 232/95 od 25. juna 2001. godine poništena odluka Komisije o raspodeli stanova solidarnosti broj 141 od 7. aprila 1995. godine, između ostalog i za predmetni stan; da kako je tuženi u postupku stečaja, tužilac je podneo zahtev za izlučenje predmetnog stana, koji je stečajni upravnik odbio, a nakon toga su rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 268/12 od 18. maja 2017. godine odbijene i primedbe tužioca na odluku stečajnog upravnika; da je prvostepeni sud, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva, našao da odluka broj 141 od 7. aprila 1995. godine ne može biti osnov za sticanje stanarskog prava ili prava trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom na otkup stana, jer je pravnosnažno poništena; da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na odredbama čl. 16. i 30. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, broj 50/92), koji je važio u vreme donošenja rešenja broj 171 od 10. maja 1995. godine, imajući u vidu da je taj zakon stupio na snagu 2. jula 1992. godine; da je, prema članu 30. Zakona o stanovanju, prestala da postoji mogućnost sticanja prava trajnog korišćenja stana, odnosno, stanarskog prava za ona lica koja do dana stupanja na snagu tog Zakona nisu stekla stanarsko pravo; da je pravo na otkup stana, prema obrazloženju prvostepenog suda, bilo regulisano članom 16. Zakona o stanovanju, iz kojeg proizlazi da takvo pravo ima nosilac stanarskog prava koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu tog zakona i koji može da otkupi stan koji se nalazi u društvenoj i državnoj svojini; da kako tužilac nije ispunio uslove koji su važili u vreme donošenja odluke od 7. aprila 1995. godine, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je odluka prvostepenog suda pravilna; da je odredbama člana 30. Zakona o stanovanju bilo propisano da se od dana njegovog stupanja na snagu ne može na stanu steći stanarsko pravo, a lica koja su do tog dana stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim tim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. tog zakona; da s obzirom na to da je pravni prethodnik tuženog, na osnovu odluke broj 141 od 7. aprila 1995. godine, koja je poništena pravnosnažnom sudskom presudom, dodelio tužiocu predmetni stan na korišćenje, to tužilac, na osnovu te odluke, nije mogao steći stanarsko pravo; da imajući u vidu da je Zakon o stanovanju stupio na snagu 2. jula 1992. godine, dakle, pre donošenja odluke od 7. aprila 1995. godine, a kako je u članu 30. stav 1. tog Zakona bilo propisano da se od dana njegovog stupanja na snagu ne može steći stanarsko pravo, pravilno je prvostepeni sud našao da tužilac nije stekao stanarsko pravo ili pravo trajnog zakupa sa pravom na otkup stana; da tužilac, takođe, ne spada u krug lica iz stava 2. navedenog člana Zakona, jer do dana njegovog stupanja na snagu, nije zaključio ugovor o korišćenju stana, na osnovu kojeg se moglo steći stanarsko pravo i nastaviti sa korišćenjem stana; da je bez uticaja na drugačiju odluku suda to što je tokom prvostepenog postupka veštačenjem utvrđeno da je predmetni stan izgrađen, odnosno, finansiran iz sredstava solidarnosti „N.“ d.d. Beograd i da se u poslovnim knjigama tuženog vodi kao stan solidarnosti, s obzirom na to da među parničnim strankama nije bilo sporno da se stan nalazi u svojini tuženog i da tužilac do dana stupanja na snagu Zakona o stanovanju nije stekao stanarsko pravo.

Tužilac je 30. septembra 2020. godine izjavio posebnu reviziju protiv osporene drugostepene presude, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U reviziji je, pored ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, jer uzimaju u obzir samo član 30. Zakona o stanovanju, kojim je, bez izuzetka, bilo zabranjeno svako sticanje stanarskog prava nakon stupanja tog zakona na snagu, ne i njegove odredbe iz čl. 39. i 47; da je predmetni stan stečen sredstvima iz Fonda solidarnosti, pa isti ne može predstavljati deo stečajne mase tuženog; da je nerazumljiv stav sudova po kome nije od značaja kojim je sredstvima izgrađen predmetni stan, jer to nije učinjeno sredstvima tuženog, već sredstvima koje su, po principu solidarnosti, obezbedili svi zaposleni, a radi rešavanja svojih stambenih potreba; da je, stoga, u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i eventualno novog tumačenja prava neophodno da Vrhovni kasacioni sud razmotri pravna pitanja koja su bila od značaja za rešavanje ovog spora; da bi ostanak pobijanih odluka na pravnoj snazi mogao dovesti do stvaranja potpuno nove pravne prakse, koja nije samo u suprotnosti sa dosadašnjom praksom, već i sa odredbama materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Prev. 541/20 od 18. februara 2021. godine nije prihvatio da o reviziji tužioca odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj (posebnoj), te ju je odbacio kao nedozvoljenu.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužioca da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava, odnosno nosilac trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom na otkup određenog stana; da imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova prema utvrđenom činjeničnom stanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije; da revident izlaže o primeni prava u konkretnoj situaciji, kada nakon poništaja pravnosnažnom sudskom presudom odluke o raspodeli stanova i o dodeli konkretnog stana, tuženi nije doneo novo rešenje o dodeli stana, niti je zaključen ugovor o korišćenju stana sa tužiocem; da pogrešna primena materijalnog prava od strane sudova ne znači da je dozvoljena posebna revizija, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, posebno ne da je potrebno novo tumačenje prava o osnovu sticanja stanarskog prava i prava trajnog zakupa stana i prava na otkup stana; da takođe nije izražena potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti se revizijom ukazuje na postojanje drugačijih sudskih odluka u istim ili sličnim činjenično-pravnim situacijama; da je sa iznetih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke; da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija nije dozvoljena; da je tužba podneta dana 13. juna 2017. godine, a vrednost predmeta spora je 10.000 dinara; da je članom 485. Zakona o parničnom postupku propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da s obzirom na to da vrednost revizijom pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi vrednost od 100.000 evra, ista je ispod zakonom propisanog limita za dozvoljenost revizije iz člana 485. Zakona o parničnom postupku.

3.1. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 269/20 od 19. novembra 2020. godine prihvaćeno je odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje M. J.-S. iz Beograda, pa su presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3758/18 od 11. decembra 2019. godine i Privrednog suda u Beogradu P. 3053/17 od 18. aprila 2018. godine preinačene, tako što je u celini usvojen tužbeni zahtev tužilje, te je utvrđeno da je ona nosilac stanarskog prava, odnosno nosilac prava trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom na otkup stana broj 30 u ulici N. broj …, što je tuženi „N.“ a.d. Beograd u stečaju dužan da prizna i trpi.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 66/20 od 25. juna 2020. godine prihvaćeno je odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca Slavomira Stojkovića iz Beograda, pa su presude Privrednog apelacionog suda Pž. 657/18 od 10. oktobra 2019. godine i Privrednog suda u Beogradu P. 3056/17 od 16. novembra 2017. godine preinačene, tako što je u celini usvojen tužbeni zahtev tužioca, te je utvrđeno da je on nosilac stanarskog prava, odnosno nosilac prava trajnog zakupa na neodređeno vreme, sa pravom na otkup stana broj 4 u ulici N. broj …, što je tuženi „N.“ a.d. Beograd u stečaju dužan da prizna i trpi.

Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju i jedne i druge presude konstatovao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama kao izuzetno dozvoljenim, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji, konkretno, kada je reč o sticanju prava na stanu iz Fonda solidarnosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra­vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka, US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je: da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija) (stav 1.); da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, tačnije, njene dopune od 21. septembra 2021. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na proizvoljnoj primeni prava prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije izjavljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravičnost suđenja ostvaruje se kroz isključenje proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju od strane redovnih sudova, što podrazumeva obavezu tih sudova da se pridržavaju utvrđenih procesnih pravila tokom postupka. Evropski sud je u presudi Sotiris i Nikos Koutras Attee protiv Grčke od 16. novembra 2000. godine, broj predstavke 39442/98, pored ostalog, istakao da stranke uvek imaju pravo da očekuju da će se postojeća pravila primeniti na njihov slučaj (paragraf 20.). Po shvatanju Ustavnog suda, izneti stav podrazumeva da se strankama u postupku tako omogućava da svoje ponašanje usklade sa postojećim procesnim pravilima, u kom slučaju na njihovoj strani postoji i legitimno očekivanje da će se na njihov slučaj postojeća pravila zaista i primeniti. Evropski sud, takođe, ima izražen stav da greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna“, može apriori narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, paragraf 62.).

Ustavni sud najpre konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud, sada Vrhovni sud, kao najviši sud u Republici Srbiji, saglasno članu 404. ZPP, nadležan da odlučuje o posebnoj reviziji, a time i za ocenu da li su, u konkretnom slučaju, ispunjeni zakonom propisani uslovi za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da zakonska mogućnost izjavljivanja revizije, u smislu člana 404. ZPP, ne znači istovremeno i pravo da se o njoj meritorno odluči.

Osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda sadrži razloge zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o predmetnoj reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Naime, Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da se u reviziji izlaže o primeni prava u situaciji kada nakon sudskog poništaja odluke o raspodeli stanova i o dodeli konkretnog stana, nije doneto novo rešenje o dodeli, niti je zaključen ugovor o korišćenju stana, pa zaključuje da nije potrebno novo tumačenje prava o osnovu sticanja stanarskog prava i prava trajnog zakupa stana, kao i prava na otkup stana, kao ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, pri čemu revizijom nije ukazano na postojanje drugačijih sudskih odluka u istim ili sličnim činjenično-pravnim situacijama.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da predmetna revizija sadrži dve grupe razloga zbog kojih je podnosilac ustavne žalbe predložio da se o njoj odluči kao o izuzetno dozvoljenoj. Prva se tiče sticanja stanarskog prava, odnosno, prava trajnog zakupa na stanu, kao i prava na otkup stana, u kom pogledu je revizijom ukazano na propust sudova da kod odlučivanja, pored člana 30. Zakona o stanovanju, uzmu u obzir i odredbe čl. 39. i 47. tog zakona. Druga grupa razloga je u vezi sa činjenicom da je predmetni stan stečen sredstvima iz Fonda solidarnosti, koja je za nižestepene sudove bila pravno irelevantna. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud drugu grupu razloga potpuno zanemario prilikom odlučivanja o dozvoljenosti predmetne revizije, Ustavni sud zaključuje da je osporenim rešenjem Prev. 541/20 od 18. februara 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ovde posebno ima u vidu da je Vrhovni kasacioni sud, u dva istovetna predmeta, prihvatio da odlučuje o revizijama tužilaca kao izuzetno dozvoljenim, u smislu člana 404. ZPP, donoseći meritorne odluke u njihovu korist, gde je oba puta, kao povod za svoju intervenciju, istakao upravo okolnost da je u pitanju sticanje prava na stanovima iz Fonda solidarnosti, uz konstataciju da je o tužbenim zahtevima odlučeno suprotno važećoj sudskoj praksi u istim ili bitno sličnim činjenično-pravnim situacijama.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja, kako bi Vrhovni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4899/18 od 9. jula 2020. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Kako je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, to nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a koji su u vezi sa osporenim revizijskim rešenjem.

8. U odnosu na osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4899/18 od 9. jula 2020. godine i Privrednog suda u Beogradu P. 3054/17 od 4. juna 2018. godine, Ustavni sud je, s obzirom na to da će o reviziji podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u tom delu preuranjena, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, istu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.