Ustavni sud: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za utvrđenje službenosti trajao je preko sedam i po godina, što je ocenjeno kao prekomerno uprkos složenosti predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Bojanića iz Rakovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Bojanića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 8266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 60/05), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Bojanić iz Rakovca podneo je, 14. juna 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Stevanića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu P. 8266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 60/05), kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4275/11 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe, između ostalog, navodi da je parnični postupak za utvrđenje prava službenosti kolskog prolaza trajao šest godina, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da su mu osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4275/11 od 17. oktobra 2012. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, jer mu je „pogrešnim tumačenjem materijalnog prava i nelogičnom operacijom podvođenja pod pravnu normu (silogizam) nametnuta obaveza trpljenja službenosti prolaza preko svoje parcele, a u korist tužilaca“. Naime, podnosilac ustavne žalbe smatra da je prvostepeni sud bitne činjenice za presuđenje u predmetnoj pravnoj stvari utvrdio na pogrešan način, odnosno da su one rezultat pogrešne percepcije suda u pogledu primene pravila o teretu dokazivanja, što je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Ustavni sud utvrdi povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, da poništi osporenu presudu ili preinači istu tako što će odbiti tužbeni zahtev tužilaca, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 8266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenje u Beočinu P. 60/05), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci – M. J i V. G, obojica iz Rakovca i A. P i M. Č, obe iz Novog Sada, podneli su 12. jula 2005. godine protiv tuženog Branka Bojanića iz Rakovca, ovde podnosioca ustavne žalbe, Opštinskom sudu u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu, tužbu radi utvrđenja prava službenosti kolskog prolaza u korist tužilaca kao vlasnika povlasnih parcela preko poslužnih parcela tuženog i prava na naknadu štete.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 60/05. Odgovor tuženog na tužbu je 12. jula 2005. godine dostavljen sudu. Do donošenja presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište nije održano zbog službene sprečenosti punomoćnika tuženog, a jedno jer nisu pristupili uredno pozvani svedoci. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak u kome je izvršen uviđaj na licu mesta, saslušane su parnične stranke i predloženi svedoci, obavljeno je građevinsko veštačenje i dopunsko građevinsko veštačenje, na predlog tuženog, saslušan je veštak i izvršen uvid u dostavljenu pismenu dokumentaciju. Podneskom od 20. aprila 2006. godine tužioci su precizirali tužbeni zahtev tako što su postavili primarni tužbeni zahtev kojim su tražili da im se utvrdi pravo službenosti prolaza kolima i pešice preko dela predmetnih parcela tuženog Branka Bojanića, po osnovu održaja, kao i da se obaveže tuženi da im na ime naknade štete isplati iznos od 37.757 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. aprila 2003. godine, dok su eventualnim tužbenim zahtevom tražili takođe da im se utvrdi navedeno pravo službenosti prolaza održajem, kao i da se obaveže tuženi da im na ime naknade štete isplati iznos od 37.757 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10. aprila 2006. godine i da im naknadi troškove postupka. Tužioci su podneskom od 3. maja 2006. godine tražili da sud odredi privremenu meru i naloži tuženom da ukloni ogradu koju je postavio i da oslobodi prolaz kolima i pešice na spornoj površini puta do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 60/2005 od 19. oktobra 2006. godine odbijeni su kao neosnovani primarni i eventualni tužbeni zahtevi tužilaca, kao i predlog za određivanje privremene mere i obavezani tužioci da tuženom naknade parnične troškove.

Tužioci su izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 576/07 od 9. septembra 2009. godine usvojena je žalba tužilaca, ukinuta ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 60/05 od 19. oktobra 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da predmet tužbenog zahteva nije ustanovljavanje stvarne službenosti odlukom suda, već sticanje službenosti putem održaja, kao poseban origineran način sticanja službenosti protekom propisanog vremena faktičkog korišćenja; da se na ovaj način, službenost stiče po sili zakona, te je ukazano koje bitne činjenice prvostepeni sud treba da utvrdi u ponovnom postupku, kako bi utvrdio da li su se stekli zakonski uslovi za sticanje prava službenosti kolskog prolaza tužilaca, kao vlasnika povlasnih parcela preko parcela tuženog, kao i činjenice koje se odnose na pravo tužilaca na naknadu štete.

U ponovnom postupku predmet je dobio nov broj P. 8266/10, a nakon 1. januara 2010. godine postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu. Do donošenja druge po redu prvostepene presude P. 8266/10 od 9. februara 2011. godine zakazano je osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana na traženje tuženog. U sprovedenom dokaznom postupku ponovo su saslušane parnične stranke i veliki broj svedoka, ukupno 19, a izvršen je i uvid u obimnu pismenu dokumentaciju. Tuženi je 24. novembra 2010. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio da ako sud usvoji tužbeni zahtev i utvrdi pravo službenosti prolaza po pravnom osnovu održaja, da sud donese i presudu kojom će ukinuti službenost prolaza, jer nema uslova za dalje postojanje prava službenosti prolaza po pravnom osnovu održaja, pošto tužioci imaju prilaz svojim parcelama.

Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu je presudom P. 8266/10 od 9. februara 2011. godine usvojio primarni tužbeni zahtev u celosti i utvrdio pravo službenosti prolaza kolima i pešice u korist tužilaca-protivtuženih, kao vlasnika povlasnih parcela, a na teret tuženog-protivtužioca kao vlasnika poslužnih parcela, što je tuženi-protivtužilac dužan da prizna i da se u zemljišnim knjigama na predmetnim parcelama izvrši upis prava službenosti prolaza, obavezao tuženog- protivtužioca da tužiocima-protivtuženima isplati na ime naknade štete iznos od 37.757 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. aprila 2003. godine pa do isplate, a na ime rada i materijala utrošenog za nasipanje puta, kao i da im naknadi parnične troškove u iznosu od 522.750 dinara, dok je protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca u celosti odbio kao neosnovan.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4175/11 od 17. oktobra 2012. godine žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Beočinu P. 8266/10 od 9. februara 2011. godine preinačena, tako što je odbijen zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 37.757 dinara, za period od 12. aprila 2003. do 9. februara 2011. godine, ukinuta odluka o troškovima spora i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu, a prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem delu po tužbi i odbijajućem delu po protivtužbi.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno je: da se neosnovano u žalbi tuženog navodi da je prvostepeni sud pogrešno doneo pobijanu presudu kojom je utvrdio da su tužioci po pravnom osnovu održaja stekli pravo službenosti prolaza na delu parcela tuženog i obavezao tuženog da tužiocima naknadi pretrpljenu štetu; da je odredbom člana 54. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se tome nije protivio, kao i da se stvarna službenost ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva; da je prvostepeni sud utvrdio da su tužioci od 1977. odnosno 1982. godine faktički koristili parcele tuženog radi prilaza svojim parcelama u periodu dužem od 20 godina i time stekli pravo službenosti održajem; da pobijajući prvostepenu presudu, tuženi prvenstveno pobija ocenu dokaza koju izvodi prvostepeni sud, smatrajući da je sud pogrešno poklonio veru iskazu tužilaca i saslušanih svedoka koji su lično zainteresovani za ishod spora, te da je 1995. godine došlo do prekida roka neophodnog za održaj jer se tuženi odmah po sticanju parcela u vlasništvo protivio prolazu tužilaca preko istih postavljanjem građevinskog materijala, a čak se i prethodni vlasnik L. G. protivio prelasku tužilaca preko njegovih parcela; da je u ovoj pravnoj stvari saslušano 19 svedoka, koji daju polarizovane iskaze, priklanjajući se bilo tvrdnjama tužilaca, bilo tuženog. Dalje je navedeno: da pri takvom stanju stvari sud činjenično stanje utvrđuje ocenom dokaza, odnosno iskaza stranaka i svedoka; da odredba člana 8. Zakona o parničnom postupku sadrži načelo slobodnog sudijskog uverenja, odnosno slobodne ocene dokaza, koje se sastoji u tome da sud prilikom ocene dokaza nije vezan bilo kakvim zakonskim pravilima, već po slobodnom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje da li će neku činjenicu uzeti kao dokazanu ili ne; da je ocena dokaza, u smislu navedene zakonske odredbe, u nadležnosti prvostepenog suda, a kontrolišući takvu ocenu u konkretnom slučaju, taj sud nije našao sumnju u istinitost činjenica koje je po svom slobodnom uverenju utvrdio prvostepeni sud, pa kako su dokazi izvedeni bez bitne povrede odredaba parničnog postupka, neosnovani su navodi žalbe kojima se ovakva povreda ističe ili dokazi drugačije cene.

Dalje, drugostepeni sud je ocenio: da pri tako utvrđenom činjeničnom stanju, nisu od značaja ni žalbeni navodi koji se odnose na postojanje građevinske dozvole koju je tuženi ishodovao za izgradnju stambenog objekta a prema kojoj bi, po žalbenim navodima, objekat zauzimao i sporni put, budući da tuženi nije dokazao da je, u smislu odredbe člana 140. stav 3. Zakona o planiranju i izgradnji, u roku od pet godina od pravnosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola, pribavio upotrebnu dozvolu za svoj objekat; da su, s obzirom na činjenicu da je građevinska dozvola tuženom izdata 2000. godine, rokovi iz člana 140. navedenog zakona istekli, te ovaj žalbeni navod nije od značaja; da sama činjenica pribavljanja građevinske dozvole prema kojoj bi se objektom tuženog zahvatio i sporni put, pri činjenici da tuženi nije objekat izveo u skladu sa dozvolom, već u manjim gabaritima, tako da je put ostao prohodan, suprotno žalbenim navodima, ne potvrđuje tvrdnju tuženog da se samim preduzimanjem ove pravne radnje (pribavljanjem građevinske dozvole) tuženi protivio nastojanjima tužilaca da koriste sporni put.

Drugostepeni sud je našao da nisu osnovani ni dalji navodi žalbe, kojima se pobija odluka suda o protivtužbenom zahtevu, da je prvostepeni sud morao imati u vidu činjenicu da tužioci imaju mogućnost prilaza svojim parcelama iz dva pravca, kako je navedeno, te da sud nije smeo da iz konstatacije da je tužiocima lakše i jednostavnije da kao prilaz koriste deo parcela tuženog, izvede zaključak o neosnovanosti protivtužbenog zahteva. Naime, članom 58. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju, a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, a prema stavu 2. istog člana, vlasnik poslužnog dobra može zahtevati da prestane pravo stvarne službenosti kada ona postane nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra ili kad prestane drugi razlog zbog koga je ona zasnovana, a prema stavu 3. ovog člana, stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vrema potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra. Iz citiranih zakonskih odredaba proizlazi da nisu ispunjeni uslovi za prestanak prava stvarne službenosti, budući da ona nije postala nepotrebna za korišćenje povlasnog dobra, niti su ispunjeni ostali napred navedeni uslovi da bi stvarna službenost prestala. Za ukidanje službenosti od značaja bi bila izmena okolnosti koje su postojale u vreme kada je službenost nastala, usled kojih bi trajno prestala potreba za njenim vršenjem, a ovi uslovi nisu ispunjeni. Kako su tužioci tražili i naknadu materijalne štete koju su pretrpeli zbog radnji tuženog, tačnije uklanjanjem posutog tucanika sa spornog dela puta i kako je utvrđeno da im je šteta takvim radnjama tuženog pričinjena, tuženi je obavezan na naknadu štete u iznosu od 37.757 dinara. Naime, tužioci nisu predlagali veštačenje na okolnost vrednosti preduzetih radova, odnosno utrošenog materijala u vreme presuđenja, te im pripada iznos koji je utvrđen nalazom veštaka kao vrednost radova u vreme njihovog preduzimanja, ali sa kamatom od dana donošenja prvostepene presude, odnosno presuđenja.

U delu odluke o troškovima postupka, prvostepena presuda je ukinuta, jer uopšte ne sadrži obrazloženje, te se ne može ispitati. Naime, prvostepeni sud navodi samo da je tužiocima priznat iznos od ukupno 522.750,00 dinara, prema opredeljenom troškovniku, uz uračunatu taksu, ne navodeći za koje radnje i na koju osnovicu su troškovi obračunati, primenom kog tarifnog broja, za šta je i na koju osnovicu obračunata i priznata taksa i u kojim pojedinačnim iznosima i drugo.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu P. 8266/10 od 23. januara 2013. godine obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocima- protivtuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 370.515,00 dinara.

Tuženi-protivtužilac je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1316/2013 od 18. aprila 2013. godine, žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena tako što je obavezan tuženi- protivtužilac da tužiocima- protivtuženima nadoknadi troškove postupka u iznosu od 361.140 dinara, dok je žalba tuženog-protivtužioca u preostalom delu odbijena i prvostepeno rešenje potvrđeno.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 31. maja 2013. godine dostavljen punomoćniku tuženog- protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo podnošenjem tužbe, 12. jula 2005. godine, Opštinskom sudu u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu, a da je pravnosnažno okončan rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1316/2013 od 18. aprila 2013. godine, kojim je konačno odlučeno o troškovima postupka, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od sedam i po godina. O osnovanosti tužbenog i protivtužbenog zahteva konačno je odlučeno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4175/11 od 17. oktobra 2012. godine, nakon nešto više od sedam godina od podnošenja tužbe.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio pre svega činjenično složen, pa i pravno jer je odlučivano o tužbenom i protivtuženom zahtevu, kao i o zahtevu za određivanje privremene mere. U sprovedenom dokaznom postupku, u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje, sud je saslušao čak 19 svedoka, budući da su svedoci davali polarizovane iskaze priklanjajući se bilo tvrdnjama tužilaca, bilo tuženog. Pored toga, izvršen je uvid u obimnu pismenu dokumentaciju, a sprovedeno je i građevinsko veštačenje, kao i dopuna tog veštačenja, na predlog tuženog-protivtužioca.

Ispitujući postupanje nadležnih sud ova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je prvostepeni sud u odnosnoj pravnoj stvari zakazivao ročišta u primerenim vremenskim intervalima, te da je prvu presudu (P. 60/05 od 19. oktobra 2006. godine) doneo nakon godinu i tri meseca od podnošenja tužbe. Međutim, navedena presuda je ukinuta rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 576/09 od 9. septembra 2009. godine zbog pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je ostalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje bitno za odluku o tužbenom zahtevu. Odlučivanje drugostepenog suda o žalbi protiv navedene prvostepene presude je trajalo skoro tri godine, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje o žalbi. Ipak, drugostepeni sud je u obrazloženju rešenja objasnio šta je predmet tužbenog zahteva, te je ukazao koje bitne činjenice prvostepeni sud treba da utvrdi u ponovnom postupku, kako bi utvrdio da li su se stekli zakonski uslovi za sticanje prava službenosti kolskog prolaza tužilaca, kao vlasnika povlasnih parcela preko parcela tuženog. Sledeću presudu, u ponovnom postupku, prvostepeni sud je doneo nakon godinu dana i pet meseci, imajući pri tome u vidu da je u navedenom periodu bilo zakazano osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog traženja tuženog-protivtužioca, kao i da je na održanim ročištima sproveden obiman dokazni postupak. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4175/11 od 17. oktobra 2012. godine žalba tuženog-protivtužioca je delimično usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena u pogledu dosuđenja zakonske zatezne kamate, za period od 12. aprila 2003. do 9. februara 2011. godine, ukinuta odluka o troškovima spora i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu, budući da prvostepeni sud nije obrazložio odluku o troškovima postupka, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom pobijanom usvajajućem delu po tužbi i odbijajućem delu po protivtužbi. Posle toga, o troškovima postupka je konačno odlučeno u roku od šest meseci, rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1316/13 od 18. aprila 2013. godine.

Ipitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, kao i njegov doprinos dužini trajanja osporenog postupka, Ustavni sud je pošao od tužbenog i protivtužbenog zahteva, odnosno od toga da je tužbom traženo utvrđenje prava službenosti kolskog prolaza održajem, što znači po osnovu faktičkog korišćenja u periodu dužem od 20 godina, te da je pravo službenosti prolaza deklaratorno utvrđeno sudskom presudom, a stečeno je protekom roka od 20 godina nesmetanog faktičkog korišćenja tog prava. Ipak, Ustavni sud je na stanovištu da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku, budući da je protivtužbenim zahtevom tražio ukidanje predmetne službenosti, smatrajući da su se stekli zakonski uslovi za to. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe tražio odlaganje tri ročišta za glavnu raspravu, kao i da je protivtužbeni zahtev istakao tek u ponovnom prvostepenom postupku, 24. novembra 2010. godine, te da je takvim ponašanjem i sam u izvesnoj meri doprineo produženju trajanja postupka.

Ustavnopravna ocena ukupno sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari dovodi do zaključka da, u konkretnom slučaju , parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica okolnosti konkretnog slučaja, ali i postupanja nadležnih sudova .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu - Sudska jedinica u Beočinu, u predmetu P. 8266/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Novom Sadu - Odeljenje u Beočinu P. 60/05), pa je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, određenu složenost postupka, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sad u osporenoj presudi Gž. 4175/11 od 17. oktobra 2012. godine dao jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je prvostepenu presudu preinačio u pogledu dosuđenja zakonske zatezne kamate, za period od 12. aprila 2003. do 9. februara 2011. godine, ukinuo odluku o troškovima spora i predmet vratio prvostepeom sudu na ponovno odlučivanje u tom delu, budući da prvostepeni sud nije obrazložio odluku o troškovima postupka, dok je prvostepenu presudu potvrdio u preostalom pobijanom usvajajućem delu po tužbi i odbijajućem delu po protivtužbi. Naime, drugostepeni sud je potvrdio pravno stanoviše prvostepenog suda u pogledu usvajanja primarnog tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih i utvrđenja prava službenosti kolskog prolaza u korist povlasnih parcela tužilaca, a na teret poslužnih parcela tuženih, dok je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog- protivtužioca, nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi za prestanak prava službenosti prolaza. Pored toga, drugostepeni sud je, u obrazloženju svoje presude, odgovorio i na ostale žalbene navode tuženog-protivtužioca dajući pri tome jasne, logične i pravno argumentovane razloge o neosnovanosti žalbe tuženog-protivužioca, koje Ustavni sud ocenjuje kao razumljive i ustavnopravno prihvatljive.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda, odnosno ograničenje vršenja imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to da je Ustavni sud ocenio da nisu pravno utemeljene tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnje o povredi nje govog prava na imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog Suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavni sud: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti