Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši da je u parničnom postupku koji traje preko 12 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je pasivna uloga i neefikasnost nadležnog trgovinskog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi OD "Verni drug" iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba OD "Verni drug" i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Čačku u predmetu P. 540/03, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 5/2010, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u ostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Privrednom sudu u Čačku da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ortačko društvo "Verni drug" iz Gornjeg Milanovca je 11. juna 2009. godine, preko punomoćnika Dragane Ranković, advokata iz Čačka, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Čačku u predmetu P. 540/03, a sada se vodi pred Privrednim sudom u Čačku u predmetu P. 5/2010.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe 17. novembra 1998. godine podneo Trgovinskom sudu u Kraljevu - Odeljenju u Čačku tužbu protiv tuženog AD "Takovo" iz Gornjeg Milanovca, radi naplate duga i naknade štete, da je 19. juna 2002. godine doneta prvostepena presuda P. 117/02, koja je zatim ukinuta rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 1750/03 od 16. oktobra 2003. godine, da do podnošenja ustavne žalbe još uvek nije doneta nova prvostepena presuda. U ustavnoj žalbi se daju iscrpni navodi o toku osporenog parničnog postupka i navodi se da je ovakvim postupanjem Trgovinski sud u Čačku povredio Ustavom garantovana prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu zajemčena Ustavom. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava u osporenom postupku i naloži Trgovinskom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku, zahteva naknadu nematerijalne štete, kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je od Privrednog suda u Čačku zatražio da dostavi spise predmeta Trgovinskog suda u Čačku P. 540/03 i da se izjasni u vezi sa dužinom trajanja postupka u navedenom predmetu. Privredni sud u Čačku je dopisom VIII Su. 39/2011-2 od 13. maja 2011. godine dostavio Ustavnom sudu izjašnjenje postupajućeg sudije i spise predmeta. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, dopisa Privrednog suda u Čačku od 13. maja 2011. godine i spisa predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ortačko društvo "Verni drug" iz Gornjeg Milanovca, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 17. novembra 1998. godine podnelo Privrednom sudu Kraljevo - Odeljenju u Čačku tužbu protiv tuženog PIK "Takovo" Gornji Milanovac radi isplate duga i naknade štete iz ugovora o građenju, koji je kod tužioca zaveden pod brojem 13/95 od 6. juna 1995. godine i aneksa ugovora od 31. oktobra 1995. godine, a po kome je podnosilac ustavne žalbe bio izvođač radova, a tuženi investitor u građenju stovarišta PIK "Takovo" u Gonjem Milanovcu. Podnosilac je tužbom predložio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga i naknade štete isplati iznos od 679.422,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do konačne isplate.

Prvostepeni sud je dostavio tužbu na odgovor tuženom 18. decembra 1998. godine, a odgovor na tužbu je primljen u sudu 25. januara 1999. godine.

Na prvom ročištu održanom 26. januara 1999. godine, punomoćnik tužioca je precizirao visinu tužbenog zahteva na 10.679.422,50 dinara i predložio veštačenje veštaka građevinske i finansijske struke u cilju "utvrđivanja visine duga i osnovanosti tužbenog zahteva". Na sledećem ročištu, održanom 1. marta 1999. godine, punomoćnik podnosioca je precizirao tužbeni zahtev na iznos od 679.422,50 dinara koji se odnosio na ime dela neplaćenog duga i obračunate kamate, s tim da nije mogao da se izjasni na okolnost na koji iznos potražuje obračunatu kamatu, kao i o datumu dospelosti i datumu sa kojim je zaključen obaračun, te je sud naložio tužiocu da precizira tužbeni zahev i dostavi celokupnu dokumentaciju u predmetu. Postupajući po nalogu suda, punomoćnik tužioca je 10. marta 1999. godine dostavio podnesak u kome je precizirao predlog u pogledu predmeta i obima veštačenja.

Na sledećem ročištu održanom 6. jula 1999. godine, punomoćnik tužioca je precizirao tužbeni zahtev na iznos od 679.422,50 dinara, a sud je odredio veštačenje. Rešenjem suda P. 465/98 od 7. septembra 1999. godine određeno je veštačenje veštaka finansijske struke Milisava Bojovića i veštaka građevinske struke Miloja Bojovića, sa zadatkom bliže definisanim u tom rešenju. Veštaci su svoj nalaz i mišljenje dostavili prvostepenom sudu 4. novembra 1999. godine. Na ročištu 7. decembra 1999. godine saslušan je veštak Milisav Bojović, a ročište je odloženo radi izjašnjenja stranaka o nalazu veštaka. Tuženi je, inače, u toku postupka osporavao tužbeni zahtev u celini i isticao da je on podnosiocu platio više nego što iznosi njegova obaveza po osnovu izgradnje predmetnog objekta.

Nakon četiri navedena ročišta, prvostepeni sud je do donošenja ukinute prvostepene presude 19. juna 2002. godine (posle tri godine i sedam meseci od podnošenja tužbe) održao još 23 ročišta, što znači da su u periodu od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene presude ročišta održavana u prosečnom intervalu od nešto više od mesec i po dana. Ročišta su održana: 27. decembra 1999. godine, 20. januara, 16. februara, 13. marta, 12. aprila, 8. maja, 25. maja, 14. juna, 19. jula, 8. novembra i 20. decembra 2000. godine, zatim 24. januara, 21. februara, 2. aprila, 9. maja, 28. maja, 11. jula, 29. oktobra i 27. novembra 2001. godine, te 21. januara, 6. marta, 26. aprila, 14. maja i 19. juna 2002. godine. Inače, sud je prvi put zaključio glavnu raspravu na ročištu održanom 28. maja 2001. godine, ali ju je potom ponovno otvorio i, nakon još sedam održanih ročišta, zaključio 19. juna 2002. godine.

U periodu do zaključenja glavne rasprave, veštaci su, po nalogu suda, dostavili 14 dopunskih izveštaja, radi izjašnjenja o primedbama tuženog i njegovim zahtevima za preciziranje i dopune njihovih nalaza i mišljenja datim u podnescima i na ročištima, kao i o nekoliko takvih zahteva tužioca. Pored veštačenja, prvostepeni sud je izveo dokaze: saslušanjem predstavnika, odnosno zastupnika stranaka, uvidom u spise, te saslušanjem svedoka - dva veštaka koji su veštačila u vansudskom postupku koji je prethodio parničnom postupku, člana nadzornog organa prilikom građenja objekta i zastupnika tuženog kao svedoka, te izvršio suočavanje svedoka (na ročištima 19. jula 2000. i 8. novembra 2000. godine). Do zaključenja glavne rasprave tužilac je osam puta precizirao svoj tužbeni zahev – poslednji put 3. decembra 2001. godine - od čega tri puta po nalogu suda. Tuženi je u aprilu 2001. godine, a zatim u januaru i martu 2002. godine stavljao predlog za izuzeće veštaka, koji je sud rešenjem P. 117/02 od 21. marta 2002. godine odbio. Tuženi je podneskom od 21. januara 2002. godine predložio da se spisima ovog predmeta spoje spisi predmeta istog suda Iv. 1083/07 od 20. juna 1997. godine i istovremeno predložio kompenzaciju svog potraživanja prema podnosiocu ustavne žalbe.

Na ročištu 19. juna 2002. godine Trgovinski sud u Kraljevu je doneo presudu P. 117/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu, u roku od osam dana od dana pravosnažnosti presude plati iznos od 14.292,78 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. septembra 1996. godine do isplate i iznos od 92.699,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. januara 1996. godine do isplate, kao i parnične troškove u iznosu od 140.683,26 dinara. Kompenzacioni prigovor tuženog sud je istom presudom odbacio kao nedozvoljen, smatrajući isti zloupotrebom procesnih ovlašćenja tuženog. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 27. januara 2003. godine.

Protiv prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 3. februara 2003. godine, a Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 1750/03 od 16. oktobra 2003. godine ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak 13. novembra 2003. godine. U obrazloženju presude, pored ostalog, se navodi: da je Viši trgovinski sud, po ispitivanju osporene presude u smislu člana 365. Zakona o parničnom postupku, našao da je žalba osnovana; da se iz spisa vidi da do produžetka rokova nije došlo krivicom tužioca i da ima pravo na razliku u ceni; da je žalbeni navod da visina obaveze tuženog nije na siguran način utvrđena osnovan, o čemu se u obrazloženju presude daju razlozi; da prvostepeni sud nije odlučio o prigovoru zastarelosti, a isticanje kompenzacionog prigovora se ne bi moglo podvesti pod zloupotrebe prava; da je ožalbenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak da otkloni propuste u vezi utvrđivanja visine obaveze tuženog, odluči o prigovoru zastarelosti i prigovoru kompenzacije, te ponovo odlučio o tužbenom zahtevu.

U ponovnom prvostepenom postupku postupajući sud je do podnošenja ustavne žalbe zakazao 40 ročišta (od kojih su tri odložena). Prvo ročište, zakazano za 26. januar 2004. godine je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na sledećem ročištu održanom 19. marta 2004. godine određeno je veštačenje i rasprava odložena na neodređeno vreme. Za sprovođenje veštačenja su na predlog tužioca određeni veštaci koji su veštačili u prethodnom prvostepenom postupku, čemu se punomoćnik tuženog nije protivio. Rešenje o određivanju veštačenja P. 540/03, kojim je trebalo obezbediti postupanje po primedbama Višeg trgovinskog suda u Beogradu, sud je doneo 10. februara 2005. godine.

Sledeće ročište zakazano za 2. mart 2005. godine - godinu dana posle prethodnog ročišta - je odloženo zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužioca. U periodu od marta 2005. godine do aprila 2007. godine, u toku koga je zakazano 20 ročišta, od kojih su dva odložena na predlog stranaka, a održano 18 (31. marta, 2. juna, 5. jula, 29. avgusta, 6. oktobra i 22. decembra 2005. godine, zatim 24. februara, 11. aprila, 31. maja, 7. jula, 1. septembra, 26. septembra, 31. oktobra, 1. decembra i 29. decembra 2006. godine, te 26. januara, 2. marta, 3. apirla , te 16. aprila 2007. godine) veštaci su, po nalogu suda, dostavili 13 dopunskih izveštaja i izjašnjenja o primedbama i predlozima tužioca i tuženog, a tužilac je šest puta precizirao tužbeni zahtev, pri čemu su se iznosi duga koji su bili navedeni u tužbenom zahtevu značajno razlikovali, kao i datumi od kojih se potražuje zakonska zatezna kamata. Punomoćnik tuženog je više puta na ročištima, a zatim i u podnesku od 5. februara 2007. godine, tražio izuzeće veštaka i obnavljanje veštačenja putem Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu. Trgovinski sud u Kraljevu je ovaj predlog odbio rešenjem P. 540/03 od 20. februara 2007. godine, da bi istovetni predlog od 3. aprila 2007. godine usvojio rešenjem donetim na ročištu 16. aprila 2007. godine.

Na ročištu održanom 20. juna 2007. godine tuženi je povukao svoj kompenzacioni prigovor. Predmet i obim novog veštačenja su određeni rešenjem donetim 29. novembra 2007. godine i dopunjeni rešenjem od 12. decembra 2007. godine, kada su spisi dostavljeni Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu. Nalaz i mišljenje veštaka Gradskog zavoda za veštačenje su dostavljeni prvostepenom sudu 14. aprila 2008. godine. Izjašnjavajući se po primedbama i zahtevima stranaka iznetim u podnescima i na ročištima, veštaci Gradskog zavoda za veštačenje su dostavili prvostepenom sudu dva pismena izjašnjenja - 19. maja i 3. jula 2008. godine. U podnesku od 11. septembra 2008. godine tuženi je ponovo istakao prigovor prebijanja potraživanja, a veštaci su sudu dostavili dopunu svog nalaza 25. februara 2009. godine. Tužilac je precizirao svoj tužbeni zahtev 30. aprila 2008. godine, a zatim ponovo 8. aprila 2009. godine.

Na ročištu 3. marta 2009. godine tuženi je zatražio izuzeće veštaka D.Ž, s obzirom na to da se protiv veštaka vodi istražni postupak zbog zloupotrebe službenog položaja. Trgovinski sud u Kraljevu je 9. marta 2009. zatražio od Drugog opštinskog suda u Beogradu izveštaj da li su navodi tuženog u vezi krivičnog postupka protiv veštaka tačni. Na ročištu 5. maja 2009. godine punomoćnik tuženog je izjavio da će protiv veštaka D. Ž. podneti krivičnu prijavu zbog lažnog iskaza u ovom postupku. Ustavna žalba podneta je Ustavnom sudu 13. maja 2009. godine.

U daljem toku prvostepenog postupka do razmatranja ustavne žalbe zakazano je još deset ročišta, od kojih je održano devet (7. septembra, 16. oktobra, 26. oktobra i 20. novembra 2009. godine; 18. januara, 25. februara, 26. novembra i 20. decembra 2010. godine, te 18. marta 2011. godine), a jedno odloženo (4. februara 2011. godine). Po zahtevu Trgovinskog suda u Čačku, Opštinsko javno tužilaštvo u Čačku je 18. septembra 2009. godine obavestilo sud da je odbacilo krivičnu prijavu protiv veštaka D. Ž. i M. G. Posle više urgencija, Drugi opštinski sud u Beogradu je 25. septembra 2009. godine obavestio prvostepeni sud da je doneto rešenje da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičene D. Ž, koje još nije bilo pravnosnažno.

Na ročištu 16. oktobra 2009. godine punomoćnik tužioca je izneo da je protiv oba veštaka podneo optužni predlog Opštinskom sudu u Čačku i predložio da se pribave spisi krivičnog predmeta K. 581/09. Na ročištu 26. oktobra 2009. godine Trgovinski sud u Čačku se upoznao sa spisima predmeta K. 581/09, a na ročištu 20. novembra 2009. godine doneo rešenje P. 540/2003 kojim se izuzimaju veštaci D. Ž. i M. G. od postupanja u ovoj pravnoj stvari i nalaže Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu da odredi druga stručna lica za veštačenje.

Na ročištu 25. feburara 2010. godine postupajući sud je odlučio da ponovo zatraži od Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu da odredi druge veštake, s tim da je Gradski zavod ranije obavestio sud da smatra da veštaci Zavoda ne treba da postupaju u ovom predmetu dok traje krivični postupak protiv ranije određenih veštaka zbog krivičnog dela nastalog u vezi sa tim predmetom.

Osnovni sud u Čačku je 5. oktobra 2010. godine obavestio prvostepeni sud da je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu potvrđeno njegovo rešenje o odbijanju optužnog predloga "Takovo" AD protiv okrivljenih D. Ž. i M. G, veštaka u ovom parničnom predmetu. Na ročištu održanom 26. novembra 2010. godine stavljeno je van snage rešenje o izuzimanju veštaka P. 540/2003 od 20. novembra 2009. godine, a na ročištu 20. decembra 2010. godine odbijen je predlog za izuzeće veštaka. Na poslednjem održanom ročištu 18. marta 2011. godine odlučeno je da se od Narodne banke Srbije - Zavoda za obračun i plaćanja u Kragujevcu zatraži izveštaj o tome šta je namireno po rešenju o izvršenju Iv. 1083/1997, a zatim zatraženo od tuženog da se izjasni da li ostaje pri kompenzacionom prigovoru u celini ili se isti povlači za iznos koji je sproveden po rešenju o izvršenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava je utvrđeno da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih Ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine je propisano: odredbama člana člana 7. je propisano da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (stav 1.), da sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, isključivo na osnovu predloženih i izvedenih dokaza (stav 2.), da je izuzetno, sud ovlašćen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koje stranke nisu predložile ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3) ili kad je to posebnim propisima predviđeno (stav 3.), da sud ne može svoju odluku zasnovati na činjenicama o kojima strankama nije pružena mogućnost da se izjasne osim kada zakonom nije drugačije propisano (stav 4.); odredbom člana 8. je propisano da sud odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka; odredbama člana 10. je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (st. 1. i 2.); odredbom člana 249. da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže; odredbom člana 250. stav 1. da je stranka koja predlaže veštačenje dužna u predlogu naznačiti predmet i obim veštačenja i predložiti lice za veštaka sa liste stalnih sudskih veštaka.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 18. novembra 1998. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe doneta prvostepena presuda, koja je zatim u postupku po žalbi ukinuta, a da nova prvostepena presuda do sada nije doneta.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do vremena razmatranja ustavne žalbe predmetni parnični postupak trajao 12 i po godina, s tim da je prvostepeni postupak još uvek u toku, i našao je da ovakvo trajanje parničnog postupka očigledno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja spornog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovom postupku bilo više činjeničnih i pravnih pitanja znatne složenosti u vezi sa ispunjenjem predmetnog ugovora (pitanja vremena početka roka za izgradnju, vremena završetka radova, docnje podnosioca i prava na razliku u ceni, isplate i uračunavanja avansa, prigovora zastarelosti i kompenzacije i dr.) o kojima je sud trebalo da se izjasni, što je zahtevalo složeniji dokazni postupak, u kome je izvedeno saslušanje parničnih stranaka, saslušanje svedoka i veštačenje veštaka građevinske i ekonomske struke. Međutim, po oceni Ustavnog suda, ova pitanja ipak nisu bila takve prirode da opravdavaju tako dugo trajanje parničnog postupka.

S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku sud trebalo da odluči o potraživanju podnosioca ustavne žalbe iz privrednog ugovora koji je podnosilac zaključio u ovavljanju svoje delatnosti, Ustavni sud je, takođe, ocenio da je to pravo od znatnog materijalnog interesa za podnosioca i da je podnosilac nesumnjivo imao interesa za efikasno rešavanje spora.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe samo u manjoj meri doprinelo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tužilac u parničnom postupku je dužan da u tužbi, pored ostalog, navede određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima zasniva zahtev i dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, te da po mogućnosti uz tužbu dostavi sve dokaze, a najkasnije na pripremnom ročištu. Podnosilac ustavne žalbe je to, međutim, propustio da učini, pa je tako sud na ročištu 3. marta 1999. godine naložio tužiocu uređenje tužbe i dostavljanje celokupne dokumentacije u predmetu. Takođe, bilo je i nekoliko slučajeva dostavljanja podnesaka tužioca na samom ročištu ili neposredno pre njega, te je bilo potrebno ostaviti naknadi rok za izjašnjenje o tom podnesku (npr. odloženo ročište 31. maja 2006. godine) i odlaganja ročišta na predlog tužioca (npr. 17. novembra 2005. godine).

Međutim, po oceni Ustavnog suda, uprkos velikom broju održanih ročišta, najveći doprinos dugom trajanju parničnog postupka dao je Trgovinski sud u Čačku svojim nedelotvornim, a, u pojedinim periodima u toku postupka, i neefikasnim postupanjem. Naime, prvostepeni sud je na predlog tužioca odredio izvođenje veštačenja putem veštaka građevinske i ekonomske struke. Iz odredaba Zakona o parničnom postupku, kako važećeg, tako i zakona koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, proizlazi da je veštačenje dokazno sredstvo kome sud pribegava kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže, a određuje se na predlog parnične stranke koja je obavezna da u predlogu, osim predloga veštaka, naznači predmet i obim veštačenja. Sud je dužan da veštaka sasluša na ročištu za glavnu raspravu, a veštak je dužan da odgovori na pitanja suda i stranaka koja su upravljena na razjašnjenje iskaza i tvrdnji iz nalaza i mišljenja, bilo usmeno ili pismeno. Sud je dužan da nalaz i mišljenje veštaka ceni slobodno, kao i druga dokazna sredstva, u okviru pravila o slobodnoj oceni dokaza. Po nalaženju Ustavnog suda, iz odredaba Zakona o parničnom postupku proizlazi da postupajući sud i u izvođenju dokaza veštačenjem treba da vodi računa da zahtevi za dopunom nalaza i mišljenja veštaka budu usmereni na utvrđivanje činjenica koje su od značaja za odlučivanje o osnovanosti i visini tužbenog zahteva, a koje su među strankama sporne, da kada je to potrebno u toku postupka definiše stav o pravnim pitanjima koja su bitna za obavljanje veštačenja, kao i da pri tome vodi računa o potrebi efikasnog odvijanja postupka i sprečavanja zloupotrebe procesnih ovlašćenja od strane stranaka u postupku. U ovom postupku, pak, prvostepeni sud je nastavljao da traži izjašnjenje veštaka o svim pitanjima tuženog i nakon izveštaja u kome je veštak naveo da se već izjasnio o tim pitanjima i da primedbe tuženog smatra potpuno neosnovanim (tako npr. u dopunskim izveštajima veštaka od 21. marta 2005. godine, 26. jula 2005. godine, 22. septembra 2006. godine, 15. januara 2007. godine). Na taj način postupajući sud nije uspeo da u ponovnom prvostepenom postupku, imajući u vidu i stavove iz rešenja Višeg trgovinskog suda, utvrdi sporne činjenice u periodu od četiri godine (od marta 2005. do marta 2009. godine), u toku koga je, prvo, odredio novo veštačenje sa veštacima iz prethodnog prvostepenog postupka koji su u toku dve godine dostavili nalaz i mišljenje i 13 dopunskih izveštaja i izjašnjenja o primedbama i predlozima stranaka, da bi, nakon toga, odredio dalje veštačenje putem veštaka Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, čiji veštaci su dostavili sudu nalaz i mišljenje, dva pismena izjašnjenja i dopunu nalaza i mišljenja. Pri tome, veštačenje se obavljalo na osnovu dokumentacije koja je bila poznata i u prethodnom prvostepenom postupku. Iako je sud u ovom periodu održao 31 ročište za glavnu raspravu, navedeno, po mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na pasivnu ulogu suda u usmeravanju dokaznog postupka u napred iznetom smislu, što je rezultiralo neprihvatljivo dugim trajanjem parničnog postupka. Osim toga, uočeno je i nekoliko neprihvatljivo dugih perioda neaktivnosti prvostepenog suda, koji su nesumnjivo doprineli dugom trajanju postupka. Tako je prvostepeni sud nakon ročišta 19. marta 2004. godine, kada je određeno ponovno veštačenje i rasprava odložena na neodređeno vreme, sledeće ročište zakazao posle godinu dana, tj. 2. marta 2005. godine; od određivanja veštačenja putem Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu 16. aprila 2007. godine do određivanja predmeta i obima veštačenja 29. novembra 2007. godine proteklo je sedam meseci; prvostepena presuda od 19. juna 2002. godine je dostavljena podnosiocu posle punih sedam meseci od donošenja.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetu Trgovinskog suda u Čačku P. 540/03, sada predmetu Privrednog suda u Čačku P. 5/2010, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Imajući u vidu da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odrebama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke je naložio Privrednom sudu u Čačku da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku .

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se ovi navodi zasnivaju na činjenici da nadležni sud nije doneo presudu kojom bi odlučio o tužbenom zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđenje njegovog potraživanja prema tuženom, a za koje podnosilac smatra da mu pripada. U vezi s tim, Ustavni sud je zaključio da pravo na imovinu podnosioca nije moglo biti povređeno, budući da se članom 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo ako su ona stečena na osnovu zakona. Kako prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ima u vidu i praksu međunarodnih isntitucija za zaštitu ljudskih prava, to je imao u vidu i to da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, takođe, u više navrata izneo stav da se delokrug člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda, kojim je zajemčeno pravo u osnovi identično sa pravima iz člana 58. Ustava, primenjuje samo na postojeću imovinu i "ne garantuje pravo na sticanje imovine" (videti presudu u slučaju Marckx protiv Belgije od 13. juna 1979. godine, stav 63), te da svaki podnosilac predstavke mora biti u stanju da dokaže postojnje prava na imovinu u pitanju, kako bi bio žrtva povrede Konvencije (videti presudu u slučaju Agrotexim and Others protiv Grčke od 26. septembra 1995. godine, stav 59).

U pogledu traženja podnosioca ustavne žalbe koji se odnosi na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu u tački 1. izreke, drugi deo.

7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti