Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da u parničnom postupku radi naknade štete nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, jer osporena odluka nije bila arbitrerna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „M. S . R. M .“ iz Savezne Republike Nemačke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva „M. S . R. M .“ izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 160/12 od 19. septembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društv o „M. S . R. M .“ iz Savezne Republike Nemačke izjavilo je 14. decembra 2012. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 160/12 od 19. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi netačno naveli da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je njegova imovina prešla u imovinu tužene – Republike Srbije; da je podnosilac tokom postupka ukazivao da je došao do saznanja da je tužena benzinsku naftu (koju je podnosilac kupio u Bugarskoj i koju su prevozila dva broda) uputila i istovarila u „J.“, što je potvrđeno od strane Republičkog javnog pravobranioca; da je na taj način tužena priznala deliktnu radnju svog organa, odnosno odgovornost za pričinjenu štetu tužiocu; da , kako je „J .“ u 1996. godini bilo preduzeće u društvenoj svojini, tj. u vlasništvu države, to dalje znači da je imovina podnosioca prešla u vlasništvo tužene (iako nadležni organ nije izdao potvrdu o oduzimanju); da je pogrešan stav Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac treba lo da dokaže da je vrednost robe ostala u imovini tužene, odnosno da je tužena u vezi sa štetnom radnjom imala neku korist, a koju bi bila dužna da ustupi podnosiocu; da podnosiocu nije jasno kakve je dokaze trebalo da dostavi sudu, kada je već utvr đeno da je tužilac naftu kupio i platio, da je nafta koja je brodovima stigla u SR Jugoslaviju oduzeta u Velikom Gradištu, iako je podnosilac kao vlasnik nadležnim organima dostavio zvaničan zahtev za preupućenje na kupca van CP Jugoslavije, dajući nalog vozaru da formira nova tovarna dokumenta; da iz navedenih razloga jasno proizilazi da ni Vrhovni kasacioni sud, a ni nižestepeni sudovi nisu pravično raspravili i odlučili o pravima podnosioca, već su nepravično i pristrasno doneli odluku u korist tužene.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 555/10 od 4. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužen a Republike Srbija da tužiocu isplat i iznos od 1.169.723,40 američkih dolara na ime naknade štete ; stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade izmakle koristi isplati 30% iznosa iz stava prvog izreke , i to za svaki mesec , počev od 12. februara 1996. godine, kao dana oduzimanja robe, pa do isplate ; stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 817.500,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž. 805/12 od 30. maja 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 555/10 od 4. novembra 2010. godine. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da je tužilac, kao kupac, sa firmom „N.“ a.d. B, Bugarska, kao prodavcem, zaključio 9. januara 1996. godine ugovor o kupo prodaji 5.000 metričkih tona +/- 20% po opciji prodavca, benzinske nafte i izmirio kupoprodajnu cenu; da je utvrđeno da je kao prevoznik označen prodavac, kao primalac tužilac, kao plovno sredstvo brodovi M/T „Liko 1“ i M/T „Liko 2“, luka utovara je Burgas, a luka istovara Pančevo, u količinama od 21,750 MT i 2011,750 MT dizel D2, ukupne vrednosti 1.169.723,40 američkih dolara; da je tužilac 21. februara 1996. godine uputio Saveznoj upravi carina u Beogradu dopis kojim ju je obavestio da su brodovi stigli na granični prelaz Veliko Gradište sa robom čija je destinacija po tovarnom dokumentu - Pančevo, ali da nije namenjena jugoslovenskom tržištu, te da vlasnik daje nalog vozaru da formira nova tovarna dokumenta (konosmane koji glase na kupca van CP Jugoslavije); da je iz dopisa Uprave granične policije od 23. decembra 2005. godine utvrđeno je da je uz navedeni dopis dostavljena i evidencija podataka ulazaka i izlazaka brodova „Liko 1“ i „Liko 2“ iz SR Jugoslavije, tako da je ulazak prijavljen 12. februara 1996. godine, a izlazak 2. aprila 1996. godine; da je utvrđeno iz evidencije prevoznih sredstava Uprave carina Ministarstva finansija Republike Srbije, da je „J.“ prijavio da su brodovi „Liko 1“ i „Liko 2“ zemlje porekla Ruska Federacija koji su prevozili robu dizel gorivo D2 na relaciji Burgas - Prahovo 5. aprila i 8. aprila 1996. godine pristigli, te da su kao primaoci robe i uvoznici označeni UNHCR po osnovu HUP - Humanitarne pomoći i Preduzeće PIM „I . M .“, B; da su brodovi pristali na području Prahova radi ulazne revizije 4. aprila 1996. godine, da se u tankovima nalazilo dizel gorivo u količini od 2022 tone i 1949,6 tona, a da je izlazna revizija tankera izvršena 13. aprila 1996. godine. Dalje je navedeno: da je predmet tužbenog zahteva naknada štete, i to kako stvarne štete u iznosu od 1,169.723,40 američkih dolara, tako i izmakle koristi zbog nezakonitog rada državnog organa - Savezne uprave carina koja je prema tvrdnjama tužioca oduzela benzinsku naftu, vlasništvo tužioca, bez vođenja posebnog postupka i donošenja posebnog rešenja; da je tužilac 11. maja 2005. godine podneo tužbu radi naknade stvarne štete i izgubljene koristi u utuženom iznosu, pri tom tvrdeći da je predmetna roba zaplenjena od strane Savezne uprave carina 12. februara 1996. godine; da iz navedenog proizlazi da je tužba podneta po isteku rokova propisanih odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da sam protek roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima ne znači da su automatski ispunjeni uslovi da se primeni član 209. istog zakona, jer da je tužilac dokazao da je predmetnu robu zaplenila Savezna uprava carina, u roku od deset godina moga o bi da traži da tuženi ustupi ono što je štetnom radnjom dobio, pod uslovom da je dobio u visini koju je dobio, a ne u visini nastale štete; da se opšte pravilo da je naknada štete jednaka nastaloj šteti primenjuje samo u slučaju kada je tužba podneta pre roka zastarelosti za potraživanje naknade štete , što u konkretnom nije slučaj; da se na osnovu izvedenih pisanih dokaza, kao i na osnovu saslušanih svedoka ne može pouzdano utvrditi da je Savezna uprava carina zaplenila predmetnu robu; da tužilac svoj zahtev zasniva na indicijama, koje su posredno relevantne činjenice; da se takav način zaključivanja o postojanju neposredno važne činjenice ne može prihvatiti sve dok postoji mogućnost da je istinita i neka druga tvrdnja, a ne samo ona koja je predmet dokazivanja posredstvom indicija – u ovom slučaju da su se brodovi sa predmetnom robom vratili u Bugarsku, jer nije dozvoljen tranzit kroz SR Jugoslaviju zbog neplaćanja akciza; da zbog navedenog i više posrednih dokaza istinitost iznete činjenične tvrdnje od strane tužioca morala bi potpuno da isključi mogućnost da bi neka tvrdnja u ovom slučaju da je predmetna roba vraćena u Bugarsku bila istinita; da je prvostepeni sud utvrdio da su brodovi sa robom bili usidreni u luci Veliko Gradište u periodu od 12. februara do 2. aprila 1996. godine, a tužilac nije predložio nijedan drugi dokaz u prilog tvrdnje da je tada roba oduzeta; da činjenica da su isti brodovi sa istom količinom robe, ali gde je kao pošiljalac označena Ruska Federacija, a primaoci i uvoznici označeni UNHCR po osnovu humanitarne pomoći i preduzeće PIM „I. M .“, ponovo ušli iz Bugarske u teritorijalne vode SR Jugoslavije, ne može predstavljati relevantan dokaz o tome da je Savezna uprava carina oduzela i zadržala predmetnu robu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 160/12 od 19. septembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 805/12 od 30. maja 2012. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da se neosnovano revizijom tvrdi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da se nisu ispunili zakonski uslovi za primenu odredbe člana 209. Zakona o obligacionim odnosima; da odredbe tog člana regulišu pitanje pravnog položaja oštećenog lica po proteku roka zastarelosti za ostvarenje prava na naknadu štete, u slučaju kad u roku u kome je mogao da ostvari pravo na naknadu štete, to nije učinio; da je nesporno da je tužilac podneo tužbu radi naknade stvarne štete i izgubljene koristi u utuženom iznosu dana 11. maja 2005. godine, pri tom e, tvrdeći da je predmetna roba 12. februara 1996. godine zaplenjena od strane Savezne uprave carina; da iz navedenog proizlazi da je tužba podneta po isteku rokova iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da sam protek roka iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, ne omogućuje tužiocu automatsku primenu člana 209. istog zakona; da je prethodno tužilac morao da dokaže da na strani tuženog postoji odgovornost za štetu koju je eventualno pretrpeo, a koja bi proizišla iz nezakonitih radnji tuženog; da pored toga , čak i sama činjenica da je roba oduzeta tužiocu od strane tuženog i da mu ista nije vraćena, nije dovoljna da bi se tuženi neosnovano obogatio, već je potrebno da je vrednost robe ostala u imovini tuženog; da je tužilac morao dokazati, pod uslovom da je bilo štetne radnje, da je tužena u vezi sa štetnom radnjom imala neku korist, a koju bi korist bila dužna da ustupi tužiocu; da bi se tek u tom slučaju mogla primeniti odredba člana 209. Zakona o obligacionim odnosima, jer se oštećeno lice može, u slučaju kada je propustilo da ostvari svoje pravo na naknadu štete u rokovima koji su mu za to dati, koristiti pravilima o sticanju bez osnova i tražiti od lica odgovornog za štetu da mu ustupi ono što je dobilo radnjom kojom je prouzrokovana šteta, jer se ono što je stečeno deliktnom radnjom kojom je prouzrokovana šteta, ima smatrati kao stečeno bez pravnog osnova; da tužilac u toku postupka nije dokazao da na strani tuženog postoji odgovornost za eventualnu štetu; da se ostali navodi revizije tiču uglavnom pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i drugačije ocene izvedenih dokaza, što je u suprotnosti sa odredbom člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudski h prav a i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se odredb a člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuj e od naveden e odredb e Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava na pravično suđenje cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava, kojom se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da posle nastupanja zastarelosti prava da zahteva naknadu štete, oštećenik može zahtevati od odgovornog lica, po pravilima koja važe u slučaju sticanja bez osnova, da mu ustupi ono što je dobio radnjom kojom je prouzrokovana šteta (član 209.); da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (član 210.); da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac svoje navode, u suštini, zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud izveo zaključke koji su u protivurečnosti sa sadržajem dokaza, što je posledično dovelo i do pogrešno primene materijalnog prava.

Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer je osporenu presudu doneo Ustavom ustanovljen sud, koji je postupao u granicama svoje nadležnosti i u propisanom sastavu, kao i da je postupak sproveden u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku pred prvostepenim sudom, praćenje toka postupka i preduzimanje zakonom dopuštenih radnji.

Odgovarajući najpre na navode ustavne žalbe vezane za ocenu izvedenih dokaza, odnosno teret a dokazivanja iz člana 223. ZPP, Ustavni sud ukazuje da je u drugostepenoj presudi, kao i revizijskoj kojom je potvrđena drugostepena presuda, dato ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da se na osnovu izvedenih pisanih dokaza i saslušanih svedoka ne može pouzdano utvrditi da li je Savezna uprava carina zaplenila predmetnu robu. Takođe je navedeno i da tužilac svoj zahtev zasniva na indicijama -po sredno relevantnim činjenic ama, te da se takav način zaključivanja o postojanju neposredno važne činjenice ne može prihvatiti dokle god postoji mogućnost da je istinita i neka druga tvrdnja, a ne samo ona koja je predmet dokazivanja posredstvom indicija – u ovom slučaju da su se brodovi sa predmetnom robom vratili u Bugarsku, jer nije bio dozvoljen tranzit kroz SR Jugoslaviju zbog neplaćanja akcize.

S tim u vezi, Ustavni sud napominje da se u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši kontrola ocene dokaza, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj. Drugim rečima, van nadležnosti Ustavnog sud a je da procenjuje valjanost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom. Međutim, na osnovu svega izloženog, Ustavni sud smatra da to ovde nije slučaj.

Takođe, Vrhovni kasacioni sud je došao do zaključka da je na osnovu odredaba člana 376. st. 1. i 2. ZOO potraživanje podnosioca ustavne žalbe zastarelo, ističući pri tome i to da sam protek roka iz člana 376. ZOO, ne omogućuje tužiocu automatsku primenu člana 209. ZOO. Ovo stoga, jer je podnosilac prethodno morao dokazati da na strani tužene postoji odgovornost za štetu koju je eventualno pretrpeo, a koja je proizišla iz nezakonitih radnji tužen e. Ovakav zaključak Vrhovnog kasacionog suda je prihvatljiv i za Ustavni sud sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju drugostepene presude i osporene revizijske presude , ne proizlazi da je zaključivanje Vrhovnog kasacionog suda bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Suprotna tvrdnja podnosioca je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza i proizvoljnoj primeni odredaba materijalnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 160/12 od 19. septembra 2012. godine odbio kao neosnovanu.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o neosnovanosti ustavne žalbe protiv presude Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti