Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog različitog odlučivanja suda u istom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Privredni apelacioni sud je u istom stečajnom postupku doneo suprotstavljene odluke o zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-9582/2016
18.10.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M . iz sela S. kod Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Ž. M . izjavljena protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 463/16 od 1. novembra 2016. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. M . iz sela S . kod Leskovca je , 15. decembra 2016. godine, preko punomoćnika J . Z, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 463/16 od 1. novembra 2016. godine i rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1416/16 od 15. septembra 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je bio zaposlen u preduzeću „G.“ A.D. iz Leskovca i da je nad navedenim preduzećem pokrenut stečajni postupak u kome je prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa, koja su mu zaključkom od 25. avgusta 2011. godine priznata; da stečajni postupak nije okončan, niti je podnosilac namirio svoja potraživanja; da je Privrednom sudu u Leskovcu podneo prigovor radi ubrzanja stečajnog postupka, koji je osporenim rešenjima pravnosnažno odbijen, protivno praksi Privrednog apelacionog suda koji je po zahtevima drugih lica utvrđivao povredu prava na suđenje u razumnom roku u istom stečajnom postupku i kao dokaz za te tvrdnje dostavio je rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St. 176/16 od 13. septembra 2016. godine, Rž. St. 133/16 od 23. juna 2016. godine i Rž. St. 170/16 od 13. septembra 2016. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u osporene akt e i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa u postupku stečaja koji je pokrenut rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10 od 24. septembra 2010. godine nad stečajnim dužnikom AD „G.“ iz Leskovca. Podnosilac nije namirio svoja potraživanja u stečajnom posutpku koj i i dalje nije okončan i vodi se pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10.

Podnosilac ustavne žalbe je 31. avgusta 2016. godine podneo Privrednom sudu u Leskovcu prigovor za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10.

Rešenjem Privrednog suda u Leskvcu St. 1416/16 od 15. septembra 2016. godine odbijen je kao neosnovan zahtev predlagača ovde podnosioca ustavne žalbe , za utvrđ enje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 59/10, sa nalaganjem Privrednom sudu u Leskovcu, da u roku od četiri meseca od dana prijema ove odluke, preduzme sve potrebne mere radi okončanja postupka, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.

Osporenim rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 463/16 od 1. novembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba predlagača i potvrđeno je ožalbeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1416/16 d 15. septembra 2016. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je, po nalaženju ovog suda, prvostepeni sud pravilno primenio kriterijume i merila iz odredbe člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i pravilno utvrdio da predlagaču u stečajnom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je stečajni sudija sproveo stečajni postupak u rokovima propisanim Zakonom o stečaju i da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je u pitanju složen postupak; da taj sud nalazi da je po stupak stečaja koji se sprovodi kao postupak kolektivnog namirenja poverilaca , po svojoj pravnoj prirodi složen, a da okolnosti ovog slučaja ukazuju da se radi o naročitoj složenosti jer imovinsko -pravni odnosi stečajnog dužnika u momentu preuzimanja stečajne mase (otvaranje stečaja) nisu bili razrešeni te je njihovo razrešenje moralo uslediti u postupku stečaja što je postupak produžilo; da je tačno da je odbor poverilaca, kao stečajni organ poverilaca, u jednom periodu nedavanjem saglasnosti stečajnom upravniku da obavi prodaju neposrednom pogodbom, doprineo dužini trajanja postupka, ali isto tako je tačno i da je skupština poverilaca, koju čine svi poverioci pa i predlagač, mogla reagovati ukoliko se smatralo da takvo postupanje nije celishodno; da nije sporno da je Privredni apelacioni sud svojom odlukom Rž. St. 133/16 od 5. septembra 2016. godine, u postupku vođenom po prigovoru za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, po žalbi predlagača M . S, u identičnoj situaciji doneo suprotnu odluku, ali je ovaj sudija u konkretnom pr edmetu u pogledu ocene da li postoji povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10 došao do drugačijeg zaključka od iznetog u citiranoj odluci, a što je obrazloženo u ovoj odluci.

Rešenjima Privrednog apelacionog suda koja su dostavljena uz ustavnu žalbu kao dokaz različitog postupanja toga suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji utvrđeno je sledeće:

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 170/16 od 13. septembra 2016. godine usvojena je žalba predlagača L. Z . pa je preinačeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 972/16 od 10. avgusta 2016. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor predlagača , tako što je usvojen prigovor predlagača i utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, naloženo je stečajnom sudiji u predmetu St. 59/10, da u roku od četiri meseca preduzme neophodne mere i radnje potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika , naloženo je stečajnom sudiji da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Leskovcu k oje su konkretne mere preduzete i obavezana je Republika Srbija da predlagaču isplati iznos od 12.000,00 dinara na ime troškova postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 176/16 od 13. septembra 2016. godine usvojena je žalba predlagača J. J . pa je preinačeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4 St. 1108/16 od 11. avgusta 2016. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor predlagača, tako što je usvojen prigovor predlagača i utvrđeno je da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, naloženo je stečajnom sudiji u predmetu St. 59/10, da u roku od četiri meseca, preduzme neophodne mere i radnje potrebne da bi se pristupilo unovčenju imovine stečajnog dužnika, naloženo je stečajnom sudiji da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda u Leskovcu koje su konkretne mere preduzete, i obavezana je Republika Srbija da predlagaču isplati iznos od 12.000,00 dinara na ime troškova postupka.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 133/16 od 5. septembra 2016. godine preinačeno je rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4. St. 420/16 od 23 juna 2016. godine, tako što je utvrđeno da je predlagaču M. S . povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St. 59/10, naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da u roku od četiri meseca od dana prijema odluke preduzme sve potrebne mere i aktivnosti u cilju unovčenja imovine i predlagaču su određeni troškovi postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

5. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, a polazeći od dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je konstatovao da je Privredni apelacioni sud donošenj em osporenog rešenja Rž St. 463/16 od 1. novembra 2016. godine i isti sud donošenj em rešenja Rž St. 176/16 od 13. septembra 2016, godine, Rž St. 133/16 od 5. septembra 2016. godine i Rž St. 170/16 od 13. septembra 2016. godine u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , različito postupao tako što je podnosiocu ustavne žalbe odbijen prigovor za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku a drugim licima u dostavljenim rešenjima je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u istom stečajnom postupku.

Prema pravnom stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka koje su se zasnivale na istom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju, podnosioca ustavne žalbe čiji je prigovor za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku odbijen doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili drugi podnosioci prigovora čiji su istovetni zahtevi usvojeni.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u tom delu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, šgo može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata , za koje Sud ne nalazi da su zasnovani na očigledno nepr avičnoj, proizvoljnoj ili arbitrernoj primeni merodavnog prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su Privredni sud u Leskovcu i Privredni apelacioni sud u osporenim rešenjima izne li jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatra ju da se trajanje stečajnog postupka i postupanje Privrednog suda u Leskovcu u konkretnom slučaju ne može oceniti kao postupanje koje je dovelo do povrede prava predlagača na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio očigledno pravno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena prava od strane Privrednog suda u Leskovcu i Privrednog apelacionog suda bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje da je drugostepeni sud tako postupao. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Privredni apelacioni sud u osporenom rešenju dao dovoljne i jasne razloge za zauzet stav i ocenu. Naime, imajući u vidu okolnosti i činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenom rešenju na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio razloga za odbijanje prigovor a podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da kako nema ustavnopravno prihvatljivih razloga za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, nema ni ustavnopravno prihvatljivih razloga za navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U pogledu navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom i Leskovcu u predmetu St. 59/10, Ustavni sud konstatuje da je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2016. godine, predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, navedeni zakon daje mogućnost stranci čiji je prigovor za ubrzanje postupka odbijen , da zaštitu tog prava ostvari podnošenjem novog prigovora u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja o odbijanju prigovora.

Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravni put propisan Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene zakonske pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u ovom delu.

U vezi navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi ovog načela bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te povreda ovog načela nije posebno ni razmatrana.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranic u Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost zbog različitog odlučivanja suda u istom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti