Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Glavni razlozi su periodi neaktivnosti suda, višestruko ukidanje prvostepenih presuda i neefikasno upravljanje postupkom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Pekića iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Pekića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 947/08 (raniji broj P. 427/07) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Pekić iz Negotina je 21. januara 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Velibora Mihajlovića iz Negotina, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Negotinu P. 427/07 od 18. marta 2008. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 687/08 od 28. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Opštinski sud u Negotinu usvojio tužbeni zahtev tužilaca i stavom III izreke osporene prvostepene presude utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti zaključen između podnosioca ustavne žalbe i trećetužene Slobodanke Trujkić; da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev na štetu podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je punomoćnik tužilaca na ročištu za glavnu raspravu od 18. marta 2008. godine povukao tužbu u delu kojim je tražen poništaj navedenog ugovora i da se punomoćnik podnosioca nije protivio ovoj parničnoj radnji; da drugostepeni sud nije sankcionisao povredu u odnosu na prekoračenje tužbenog zahteva, te da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na imovinu; da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 2002. godine i da predmet još nije okončan, imajući u vidu da je osporenom drugostepenom presudom ukinuta prvostepena presuda u st. II i V izreke i da je pred Opštinskim sudom u Negotinu u toku prvostepeni postupak; da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i “utvrdi nezakonitost prvostepene presude u izreci pod III i drugostepene presude u izreci pod I“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Negotinu P. 947/08 u kome su donete osporene presude i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Anđel Barbulović, Jovan Barbulović, Mihajlo Dijanović, Milorad Dimitrijević, Vidoje Dimitrijević, Borivoje Stingić, Desanka Tufarević i Anđel Mišković su 20. juna 2002. godine, u svojstvu tužilaca, podneli Opštinskom sudu u Negotinu tužbu protiv tuženog Jovana Pekića, ovde podnosioca ustavne žalbe, Vojislava Rotarevića i Slobodanke Trujkić. Tužioci su tražili da prvostepeni sud utvrdi da oni imaju pravo korišćenja na vodenici koja se nalazi na k.p. broj 3743 KO Dupljane, te da se ponište ugovor o kupoprodaji 1/3 navedene parcele, koji je zaključen između trećetužene kao prodavca i prvotuženog kao kupca, i overen pred Opštinskim sudom u Negotinu pod Ov. 1530/00 od 11. avgusta 2000. godine, i ugovor o kupoprodaji 1/3 navedene parcele (sadržano u presudi na osnovu priznanja Opštinskog suda u Negotinu P. 845/99 od 20. septembra 1999. godine), koji je zaključen između drugotuženog kao prodavca i prvotuženog kao kupca. Predmet je zaveden pod brojem P. 762/02.

Tužioci su podneskom od 18. marta 2003. godine preinačili tužbu, tako što su istakli i zahtev da prvostepeni sud utvrdi da su oni suvlasnici na k.p. broj 3743, KO Dupljane, sa odgovarajućim udelima.

Opštinski sud u Negotinu je 18. septembra 2003. godine doneo presudu P. 762/02 kojom je: u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da su oni suvlasnici na k.p. broj 3743 KO Dupljane i da Anđel Barbulović po osnovu nasleđa i održaja ima udeo od 2/21, Jovan Barbulović po osnovu nasleđa i održaja ima udeo od 2/21, Mihajlo Dijanović po osnovu nasleđa i održaja ima udeo od 1/21, Milorad Dimitrijević po osnovu održaja ima udeo od 1/21, Vidoje Dimitrijević po osnovu održaja ima udeo od 1/21, Borivoje Stingić po osnovu održaja ima udeo od 1/21, Desanka Tufarević po osnovu nasleđa i održaja ima udeo od 8/21, Anđel Mišković po osnovu održaja ima udeo od 2/21, te je obavezao tužene da ovo pravo priznaju i da trpe da se tužioci upišu kao suvlasnici na navedenoj nepokretnosti kod Službe za katastar nepokretnosti; u stavu II izreke utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji navedene katastarske parcele koji je zaključen između trećetužene Slobodanke Trujkić, kao prodavca, i prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao kupca, overen pred Opštinskim sudom u Negotinu pod Ov. 1530/2000 od 11. avgusta 2000. godine; u stavu III izreke odlučio o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno: da je odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu i na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a da je odredbama člana 21. istog zakona propisano da se po samom zakonu pravo svojine stiče, pored ostalog, održajem; da je odredbom člana 28. stav 2. navedenog zakona predviđeno da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine održajem protekom deset godina, a da je stavom 4. istog člana predviđeno da savestan držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na toj stvari održajem protekom 20 godina; da je prvostepeni sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da su tužioci, u smislu navedenih odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti sa udelima koji su bliže opredeljeni u izreci; da proizlazi da su tužioci svi skupa suvlasnici na nepokretnosti sa udelom od 18/21, dok bi preostali deo od 3/21 pripao tuženima; da je s obzirom na navedeno, a imajući u vidu da su trećetužena i prvotuženi zaključili ugovor o kupoprodaji 1/3 predmetne nepokretnosti, prvostepeni sud zaključio da je trećetužena prodala deo nepokretnosti na kome nije bila vlasnik, iz čega proizlazi da je navedeni ugovor ništav, jer niko ne može preneti na drugog pravo koje nema; da je sud cenio navode tuženih da se u ovoj parnici radi o presuđenoj stvari jer je u predmetu P. 267/01 doneta presuda kojom je utvrđeno da je po osnovu održaja ovde prvotuženi stekao pravo svojine na 1/3 sporne nepokretnosti; da je prvostepeni sud našao da navedena presuda ima pravno dejstvo samo u odnosu na stranke u tom postupku, tj. u odnosu na prvotuženog i drugotuženog Vojislava Rotarevića, a ne i na tužioce u ovom postupku; da je utvrđeno činjenično stanje kontradiktorno u odnosu na činjenično stanje koje je utvrđeno u predmetu P. 267/01, jer je prvostepeni sud na pouzdan način utvrdio da ovde prvotuženi nije bio u državini nepokretnosti više od 20 godina i da stoga nije mogao da stekne pravo svojine po osnovu održaja; da je sud cenio navode tuženih po kojima se tužioci (osim pravnog prethodnika tužilaca Barbulovića) nisu vodili u katastru kao vlasnici predmetne nepokretnosti, ali da katastar nije dokaz o vlasništvu i da su tužioci stekli svojinu na zakonom predviđen način; da je sud cenio navode tuženih po kojima su tužioci imali samo pravo meljavine na vodenici, a ne i pravo svojine na spornoj nepokretnosti; da su tužioci kroz pravo meljavine manifestovali svoje pravo državine na vodenici, te da su oni popravili vodenicu, učestvovali u sadnji bagrema na parceli pored vodenice itd. i tako bili u državini sporne nepokretnosti, te da su tužioci gašenjem prava meljavine uništenjem vodenice ostali vlasnici na parceli na kojoj se vodenica nalazila s obzirom na to da su pravo svojine stekli pre nego što se vodenica srušila; da je prvostepeni sud našao da se nisu stekli zakonom propisani uslovi da po osnovu održaja prvotuženi stekne pravo svojine na ovoj nepokretnosti.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Negotinu je ukinuo presudu Opštinskog suda u Negotinu P. 762/02 od 18. septembra 2003. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da su protivrečni razlozi pobijane presude i da je prvostepeni sud u odnosu na tužioce Anđela Barbulovića, Jovana Barbulovića i Mihajla Dijanovića dao različite razloge za sticanje svojine na spornoj nepokretnosti, tako što ističe da su ovi tužioci stekli pravo svojine po osnovu nasleđa, da bi potom naveo da su pravo svojine stekli putem održaja; da prvostepena presuda nema jasne i konkretne razloge o odlučnim činjenicama, jer je prvostepeni sud u odnosu na tužioce Milorada Dimitrijevića, Vidoja Dimitrijevića, Borivoja Stingića, Desanke Tufarević i Anđela Miškovića naveo da su oni stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti po osnovu održaja, a da uopšte nije utvrdio od koga su navedeni tužioci stekli državinu na nepokretnosti, kada su tu državinu stekli i po kom osnovu, kada je počeo da teče period savesne državine navedenih tužilaca, odnosno pravnog prethodnika tužilje Desanke Tufarević, te kada su se stekli uslovi za sticanje svojine; da prvostepeni sud nije cenio iskaze svedoka Jovana Nikolića, Ljubomira Marinovića i Nikole Nikolića u smislu odredbe člana 8. ZPP, te da nije dao razloge o tome da li veruje iskazima navedenih svedoka ili ne.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 26/04. Punomoćnik tuženih je podneskom od 8. juna 2005. godine tražio da Opštinski sud u Negotinu hitno zakaže ročište za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da prvostepeni sud u ponovnom postupku godinu i po dana nije preduzeo ni jednu procesnu radnju.

Opštinski sud u Negotinu je 8. jula 2005. godine doneo rešenje P. 26/04, kojim je u stavu I izreke prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodi pred istim sudom u predmetu K. 221/04, a u stavu II izreke odlučio da će se ova parnica nastaviti kada se krivični postupak pravosnažno završi ili kada sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak. U obrazloženju rešenja je navedeno: da su tužioci, kao oštećeni, podneli optužni predlog protiv prvotuženog i drugotuženog, zato što su 21. marta 2001. godine dali lažan iskaz u predmetu P. 267/01 da je prvotuženi po osnovu održaja postao vlasnik na 1/3 sporne nepokretnosti i da je istu kupio pre 30 godina, a da je u ovom predmetu istakao da je parcelu kupio pre dve godine; da je eventualno postojanje krivice na strani prvotuženog prethodno pitanje u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da od ishoda krivičnog postupka zavisi pitanje vlasništva po osnovu održaja na spornoj nepokretnosti.

Punomoćnik tuženih je podneskom od 25. oktobra 2006. godine obavestio prvostepeni sud da je presudom Opštinskog suda u Negotinu K. 221/04 od 28. oktobra 2005. godine i presudom Okružnog suda u Negotinu Kž. 64/06 od 9. jula 2006. godine odbijena optužba da su prvotuženi i drugotuženi izvršili krivično delo davanje lažnog iskaza i predložio da se nastavi parnični postupak. Opštinski sud u Negotinu je 25. maja 2007. godine doneo rešenje P. 427/07 (predmet je zaveden pod novim brojem), kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Punomoćnik tužilaca je na ročištu za glavnu raspravu od 18. marta 2008. godine povukao tužbu u delu kojim je tražio da se ponište navedeni ugovori o kupoprodaji zaključeni između prvotuženog i trećetužene, odnosno prvotuženog i drugotuženog. Punomoćnik tuženih se usprotivio povlačenju tužbe u ovom delu.

Opštinski sud u Negotinu je 18. marta 2008. godine doneo osporenu presudu P. 427/07 kojom je: u stavu I izreke odbacio tužbu tužilaca Anđela Barbulovića i Jovana Barbulovića u odnosu na prvotuženog u delu kojim su tražili da se utvrdi da su vlasnici k.p. broj 3743 KO Dupljane sa udelima od 2/21; u stavu II izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da su oni vlasnici k.p. broj 3743 KO Dupljane, i to - Anđel Barbulović po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, Jovan Barbulović po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, Mihajlo Dijanović po osnovu održaja sa udelom od 1/21, Milorad Dimitrijević po osnovu nasleđa sa udelom od 1/21, Vidoje Dimitrijević po osnovu nasleđa sa udelom od 1/21, Borivoje Stingić po osnovu održaja sa udelom od 1/21, Desanka Tufarević po osnovu nasleđa sa udelom od 8/21 i Anđel Mišković po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, te je obavezao drugotuženog i trećetuženu da ovo pravo tužiocima priznaju i da dozvole da se oni upišu kod Službe za katastar nepokretnosti kao suvlasnici sa utvrđenim udelima, dok je obavezao prvotuženog da ovo pravo prizna i da dozvoli tužiocima, osim Anđelu Barbuloviću i Jovanu Barbuloviću, da se upišu kod Službe za katastar nepokretnosti kao suvlasnici sa utvrđenim udelima; u stavu III izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti (1/3 k.p. broj 3743 KO Dupljane), zaključen između trećetužene kao prodavca i prvotuženog kao kupca, overen pred Opštinskim sudom u Negotinu pod Ov. 1530/00 od 11. avgusta 2000. godine; u stavu IV izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti (1/3 k.p. broj 3743 KO Dupljane), zaključen između drugotuženog kao prodavca i prvotuženog kao kupca, a koji je sadržan u presudi na osnovu priznanja Opštinskog suda u Negotinu P. 845/99 od 20. septembra 1999. godine; u stavu V izreke obavezao tužene da naknade tužiocima troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da je sud odbacio tužbu tužilaca Jovana Barbulovića i Anđela Barbulovića u odnosu na prvotuženog u delu kojim su tražili da se utvrdi da su vlasnici k.p. broj 3743 KO Dupljane sa udelima od 2/21, imajući u vidu da je navedeno pravo tužilaca u odnosu na prvotuženog već utvrđeno pravosnažnom presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Negotinu P. 1295/00 od 14. marta 2001. godine; da je prvostepeni sud na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da su tužioci po različitim osnovima stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti sa udelima koji su bliže opredeljeni u izreci; da je prvostepeni sud zaključio da su sva lica koja su imala pravo meljavine na vodenici vršila to pravo zajedno sa vršenjem svojinskih ovlašćenja na predmetnoj parceli, ponašali se prema istoj kao vlasnici i smatrali su sebe vlasnicima i da je svako od njih, po navedenim osnovima, postao suvlasnik parcele srazmerno udelu u pravu na meljavinu; da je pok. Vojislav Trujkić, otac trećetužene Slobodanke Trujkić, još za vreme života otuđio svojinski udeo u predmetnoj parceli tužiocu Mihajlu Dijanoviću i da je, stoga, ugovorom u kupoprodaji Ov. 1530/00 od 11. avgusta 2000. godine trećetužena raspolagala pravom čiji titular nije bila, pa je sud ocenio da je ništav navedeni ugovor; da je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi ništavost ugovora o kupoprodaji 1/3 predmetne parcele sadržanog u presudi na osnovu priznanja tog suda P. 845/99 od 20. septembra 1999. godine iz razloga što je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 124/01 od 24. januara 2001. godine ukinuta navedena presuda. Osporena prvostepena presuda je 18. juna 2008. godine otpravljena iz suda.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Negotinu je 28. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 687/08 kojom je: u stavu I izreke odbio žalbe prvotuženog i trećetužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu III izreke; u stavu II izreke ukinuo prvostepenu presudu u st. II i V izreke i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje; u stavu III izreke odbacio kao nedozvoljene žalbe tuženih izjavljene protiv st. I i IV izreke prvostepene presude i žalbu drugotuženog izjavljenu protiv stava III izreke prvostepene presude. U obrazloženju osporene drugostepene presude je istaknuto: da su neosnovani žalbeni navodi tuženih da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji Ov. 1530/00, overenog 11. avgusta 2000. godine pred Opštinskom sudom u Negotinu, jer iz zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu od 18. marta 2008. godine proizlazi da se punomoćnik tuženih protivio povlačenju tužbe; da je prvostepeni sud, imajući u vidu navedeno i odredbu člana 196. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pravilno postupio kada je odlučio i o tom tužbenom zahtevu; da iz iskaza tužioca Anđela Barbulovića i trećetužene Slobodanke Trujkić i ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između pok. Vojislava Trujkića kao primaoca izdržavanja i trećetužene kao davaoca izdržavanja (overenog pred Opštinskom sudom u Negotinu pod R. 167/74 od 26. februara 1974. godine), proizlazi da je pok. otac trećetužene za vreme života 1952. godine prodao tužiocu Mihajlu Dijanoviću svojinski udeo na predmetnoj parceli, te da je navedeni tužilac, s obzirom na to da nije bio zaključen pismeni ugovor o kupoprodaji, postao vlasnik po osnovu održaja jer je 20 godina bio savestan držalac na tom delu predmetne parcele; da je, samim tim, tužilac Mihajlo Dijanović postao suvlasnik i pre nego što je zaključen navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju, te da je pravilno zaključio prvostepeni sud da trećetužena nije mogla postati titular prava svojine koje njen otac više nije imao u trenutku zaključenja tog ugovora; da je zato pravilna i ocena prvostepenog suda da je ništav predmetni ugovor o kupoprodaji, jer je trećetužena raspolagala pravom čiji titular nije bila; da je drugostepeni sud, ispitujući pravilnost i zakonitost prvostepene presude u stavu II izreke, ocenio da pobijana presuda u navedenom delu ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama; da se prvostepeni sud u pobijanoj presudi poziva na presudu po osnovu priznanja tog suda P. 854/01 od 20. septembra 1999. godine, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije Gzz. 124/01 od 24. januara 2001. godine i da Opštinski sud u Negotinu ne daje razloge o tome da je nakon ukidanja navedene presude na osnovu priznanja predmet po tužbi ovde prvotuženog dobio novi broj i da je u ponovnom postupku doneta pravosnažna presuda P. 267/01 od 21. marta 2001. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev prvotuženog i utvrđeno da je on vlasnik po osnovu održaja na 1/3 k.p. broj 3743 KO Dupljane; da prvostepeni sud nije naveo da li označena pravosnažna presuda ima uticaja u ovoj pravnoj stvari.

U ponovnom postupku je predmet zaveden pod brojem P. 947/08. Opštinski sud u Negotinu je 4. februara 2009. godine doneo presudu P. 947/08 kojom je: u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da su tužioci suvlasnici na k.p. broj 3743 KO Dupljane, i to - Anđel Barbulović po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, Jovan Barbulović po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, Mihajlo Dijanović po osnovu održaja sa udelom od 1/21, Milorad Dimitrijević po osnovu nasleđa sa udelom od 1/21, Vidoje Dimitrijević po osnovu nasleđa sa udelom od 1/21, Borivoje Stingić po osnovu održaja sa udelom od 1/21, Desanka Tufarević po osnovu nasleđa sa udelom od 8/21 i Anđel Mišković, po osnovu nasleđa sa udelom od 2/21, te je obavezao drugotuženog i trećetuženu da ovo pravo tužiocima priznaju i da dozvole da se oni upišu kod Službe za katastar nepokretnosti kao suvlasnici sa utvrđenim udelima, a prvotuženog obavezao da ovo pravo prizna i da dozvoli tužiocima da se upišu kod Službe za katastar nepokretnosti kao suvlasnici sa utvrđenim udelima, osim Anđelu Barbuloviću i Jovanu Barbuloviću; u stavu II izreke obavezao tužene da naknade tužiocima troškove parničnog postupka. Prvostepeni sud je zauzeo isto pravno stanovište kao i u drugoj prvostepenoj presudi, ističući da pravosnažna presuda P. 267/01 od 21. marta 2001. godine nije od značaja u ovoj pravnoj stvari, budući da ona ima pravno dejstvo samo između stranaka u sporu, odnosno između ovde prvotuženog i drugotuženog i da ne obavezuje tužioce u ovom predmetu.

Punomoćnik tuženih je 23. marta 2009. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da tužilac može povući tužbu bez pristanka tuženog pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari i da se tužba može povući i docnije, sve do zaključenja glavne rasprave, ako tuženi na to pristane (član 196. st. 1. i 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave i da će veće drugostepenog suda zakazati raspravu, kada nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi (član 369. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine, pored ostalog, stiče i održajem (član 21.); da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 20. juna 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Negotinu, i da ovaj postupak još uvek nije okončan, imajući u vidu da Apelacioni sud u Beogradu još nije odlučio o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude P. 947/08 od 4. februara 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje osam godina i sedam meseci i da se sada nalazi u fazi drugostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak. Naime, Opštinski sud u Negotinu je, rešavajući o osnovanosti tužbenih zahteva osam tužilaca u ovoj pravnoj stvari, trebalo da utvrdi da li svaki od tužilaca ima osnov za sticanje susvojine na spornoj nepokretnosti, u smislu odredaba čl. 20, 21. i 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U tom kontekstu, valja napomenuti da je većina tužilaca istakla da su stekli pravo svojine po osnovu nasleđa i da nisu postojali validni pismeni dokazi – ugovor o kupoprodaji ili izvod iz javnih knjiga o pravima na nepokretnostima, koji bi na nesumnjiv način potvrdili da su pravni prethodnici tužilaca (osim tužilaca Jovana Barbulovića i Anđela Barbulovića) bili suvlasnici na spornoj parceli, pa je prvostepeni sud morao da pribegne izvođenju drugih dokaza, što se odrazilo na dužinu trajanja postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je zaključio da je Opštinski sud u Negotinu, u cilju utvrđivanja bitnih činjenica, izveo dokaz uviđajem i veštačenjem, te da je saslušao parnične stranke i četiri svedoka i pročitao mnogobrojne pismene isprave (spise drugih parničnih predmeta, ostavinska rešenja, priznanice itd.). Takođe, prvostepeni sud je morao da ispita pravnu valjanost dva ugovora o kupoprodaji. Pored toga, treba istaći i da je prvostepeni sud rešenjem P. 26/04 od 8. jula 2005. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja krivičnog postupka K. 221/04 i da je navedeni krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Negotinu Kž. 64/06 od 9. jula 2006. godine. Ipak, sama priroda spora, neophodnost izvođenja velikog broja dokaza i postojanje više tužilaca i tuženih, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ove parnice.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik prisustvovali na svim ročištima za glavnu raspravu i preduzeli sve procesne radnje da se ovaj parnični postupak okonča u najkraćem mogućem roku.

Po oceni Ustavnog suda, pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Negotinu je prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog stvarno - pravnog spora. Najpre, Ustavni sud je utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari odloženo pet ročišta za glavnu raspravu i da se razlozi za odlaganje ne mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao dva perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda. Prvi period neaktivnosti trajao je jednu godinu i šest meseci, od 13. januara 2004. godine kada je Okružni sud u Negotinu vratio Opštinskom sudu u Negotinu spise predmeta na ponovni postupak, do 8. jula 2005. godine kada je prvostepeni sud održao prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku. Drugi period neaktivnosti jeste period od sedam meseci, od 25. oktobra 2006. godine kada je punomoćnik tuženih predložio da prvostepeni sud nastavi postupanje u ovoj pravnoj stvari (nakon pravosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu K. 221/04), do 25. maja 2007. godine, kada je Opštinski sud u Negotinu doneo rešenje P. 427/07 kojim je nastavio postupak. Takođe, prvostepeni sud je prekoračio rok za izradu pismenog otpravka osporene presude P. 427/07 koja je doneta 18. marta 2008. godine a koja je otpravljena parničnim strankama tek 18. juna 2008. godine, imajući u vidu odredbu člana 341. stav 1. ZPP. Ipak, Ustavni sud nalazi da se odgovornost Opštinskog suda u Negotinu za neopravdano produženje postupka prvenstveno ogleda u činjenici da su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje pogrešnog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Negotinu po nalozima drugostepenog suda, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju odlučne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine). U tom kontekstu, treba istaći i da je Okružni sud u Negotinu u određenoj meri doprineo dužem trajanja ovog spora, jer je, postupajući po žalbi protiv osporene presude Opštinskog suda u Negotinu P. 427/07 od 18. marta 2008. godine, mogao da iskoristi procesno ovlašćenje iz člana 369. stav 2. ZPP. Budući da je u ovom predmetu u prvostepenom postupku postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine).

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 947/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je imao u vidu suštinu načela dispozicije po kome sud postupa u parničnom postupku. Naime, jedna od karakteristika ovog načela se ogleda u činjenici da parnične stranke utiču na pokretanje, razvoj i okončanje parničnog postupka. U tom smislu, tužilac može da povuče tužbu u celini ili delimično i takva parnična radnja ima za posledicu okončanje parničnog postupka. Međutim, imajući u vidu odredbe člana 196. st. 1. i 2. ZPP, Ustavni sud je konstatovao da je, nakon što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, za povlačenje tužbe potrebna i njegova saglasnost, a u slučaju da se tuženi ne saglasi sa povlačenjem tužbe, parnični sud je dužan da meritorno okonča spor. Polazeći od toga, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da se punomoćnik tuženih protivio povlačenju tužbe u delu kojim je traženo da se ponište navedeni ugovori o kupoprodaji i da osporenom prvostepenom presudom nije prekoračen tužbeni zahtev.

Pored toga, Ustavni sud nalazi da su osporene presude (u delu koji se pobija ustavnom žalbom i kojim je pravnosnažno okončan ovaj spor) zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava i da su postupajući sudovi u osporenim presudama obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da su ta pravna stanovišta posledica proizvoljnog tumačenja od strane sudova i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim parničnim presudama povređeno njegovo pravo na imovinu i da on povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je u ovoj ustavnopravnoj stvari utvrđeno da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud našao da podnosiocu nije povređeno ni pravo na imovinu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Apelacionom sudu u Beogradu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu za postupanje po žalbi tuženih, da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku, a u tački 3. izreke je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu da podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti