Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Doprinos podnosioca odugovlačenju postupka uticao je na visinu dosuđene naknade nematerijalne štete.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 9. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu K. 123/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu K. 344/04 i Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 123/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. G . iz Inđije, preko punomoćnika S. Č . M , advokata iz Sremske Mitrovice, podneo je Ustavnom sudu, 15. decembra 2016. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu K. 123/10 ( ranije pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu K. 344/04 i Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici u predmetu K. 123/10) .
Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je protiv njega pred Opštinskim sudom u Inđiji 12. novembra 2004. godine pokrenut krivični postupak K. 344/04, po optužnici Opštinskog javnog tužilaštva u Inđiji Kt. 63/04; da je predmet preuzeo Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici i vodio se pod oznakom K. 123/10; da je predmet K. 123/10 okončan pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – S udska jedinica u Inđiji, koji je 23. decembra 2015. godine prvi put doneo presudu u ovom predmetu, koju je Apelacioni sud u Novom Sadu potvrdio presudom Kž.1. 550/16 od 26. oktobra 2016. godine; da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku time što je osporeni krivični postupak trajao 11 godina i 11 meseci.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , utvrdi povredu označenog ustavnog prava , da podnosiocu dosudi na ime naknade nematerijalne štete iznos od 4.000,00 evra, kao i na ime troškova sastava ustavne žalbe iznos od 45.000,00 dinara.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Istražni sudija Opštinskog suda u Inđiji je 25. maja 2004. godine doneo rešenje Ki. 103/04 o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe .
Opštinsko javno tužilaštvo u Inđiji je 12. novembra 2004. godine Opštinskom sudu u Inđiji podnelo optužnicu Kt. 63/04 protiv podnosioca ustavne žalbe i još tri lica zbog više krivičnih dela teške krađe iz člana 166. stav 1. tačka 1. Krivičnog zakona Republike Srbije. Postupak je vođen pod oznakom K. 344/04.
Početkom rada nove mreže sudova u Srbiji 1. januara 2010. godine predmet je preuzeo u rad Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, gde je zaveden pod oznakom K. 123/10.
Od 1. januara 2014. godine, nakon nove izmene mreže sudova, predmet K. 123/10 je preuzeo u rad Osnovni sud u Staroj Pazovi – S udska jedinica u Inđiji, koji je 23. decembra 2015. godine doneo presudu kojom je podnosioca kao okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret, jer nije dokazano da je izvršio radnje za koje je optužen.
Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Kž.1. 550/16 od 26. oktobra 2016. godine odbio kao neosnovane žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, i potvrdio prvostepenu presudu.
Uvidom u spise predmeta i iz izveštaja predsednika Osnovnog suda u Staroj Pazovi K. 123/10 od 20. novembra 2018. godine utvrđeno je da je u osporenom postupku, u periodu od 12. novembra 200 4. godine, kada je podignuta optužnica, pa do donošenja prvostepene presude 23. decembra 2015. godine, glavni pretres zakazan ukupno 29 put a, od čega je samo u šest zakazan ih termina i održan. U toku trajanja postupka podnosiocu je (kao drugooptuženom), zbog izbegavanja da se odazove pozivima za glavni pretres, dva puta određen pritvor (23. juna 2011. i 22. januara 2015. godine) i za njim naređeno izdavanje poternice, dok je 17. septembra 2013. godine sud doneo rešenje da se podnosiocu sudi u odsustvu, koje je stavljeno van snage 22. aprila 2015. godine. Glavni pretres je jednom odložen zbog štrajka zaposlenih (14. oktobra 2010. godine), jednom zbog promene postupajućeg sudije (11. juna 2014. godine), a četiri puta je odložen jer Okružni zatvor u Novom Sadu, u kome se tada podnosilac nalazio, nije pritvorenika mogao dovesti na zakazani pretres, zbog velikog broja suđenja na koje je druge pritvorenike trebalo dovesti i zbog nedostatka specijalnih vozila, kao i nedovoljnog broja pripadnika zatvorske službe. Podnosilac, iako uredno obavešten (uručenim pozivom ili saopštenjem na glavnom pretresu) nije pristupio sudu devet puta, zbog čega mu je i određen pritvor, pa je pretres odlagan, kako zbog nedolaska podnosioca, tako i zbog nedostatka drugih procesnih pretpostavki (uglavnom zbog odsustva prvooptuženog V.S. koji se nalazio u bekstvu, zbog čega je i njemu određen pritvor i naloženo izdavanje poternice, kao i zbog nedoslaska pozvanih svedoka), dok u nekoliko slučajeva sudu nije pristupio podnosičev branilac, iako je uredno obavešten o danu i času održavanja glavnog pretresa.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 25. maja 2004. godine, kada je istražni sudija Opštinskog suda u Inđiji doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv podnosioca Ki. 103/04, pa do 26. oktobra 2016. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž.1. 550/16, kojom je potvrdio prvostepenu oslobađajuću presudu, čime je postupak pravnosnažno okončan.
U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 12 godina pet meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko njegovo trajanje.
Činjenica je da je optužnica Opštinskog javnog tužilaštva u Inđiji Kt. 63/04 podignuta 12. novembra 2004. godine i da se u predmetu ništa nije dešavalo tri godine, zbog čega je Opštinsko javno tužilaštvo u Inđiji 23. aprila 2007. godine urgiralo sudu zakazivanje glavnog pretresa, koji je prvi put zakazan tek 18. februara 2010. godine, pošto je Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici, nakon reorganizacije pravosuđa u Republici Srbiji, preuzeo predmet. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 1. januara 2010. godine preuzeo predmet, ali ga je i on bezuspešno vodio četiri godine, da bi tek Osnovni sud u Staroj Pazovi – S udska jedinica u Inđiji, koji je predmet preuzeo 1. januara 2014. godine (početkom rada nove mreže sudova), prvi put u osporenom krivičnom postupku 23. decembra 2015. godine doneo presudu kojom je podnosioca kao okrivljenog oslobodio od optužbe da je izvršio krivična dela koja su mu optužnicom stavljena na teret. Sve navedeno, po mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na to da su postupajući sudovi postupak odugovlačili, da nisu pravovremeno i efikasno reagovali, niti su blagovremeno preduzeli sve zakonske mere za nesmetano odvijanje krivičnog postupka i donošenje odluke. Ovakvom zaključku doprinosi i podatak da je u periodu od 18. februara 2010. godine, pa do donošenja prvostepene presude 23. decembra 2015. godine, glavni pretres zakazan ukupno 29 puta, od čega je samo šest puta i održan. Na ovakav zaključak Ustavnog suda ne utiče ni činjenica da je u toku postupka podnosiocu kao okrivljenom dva puta određen pritvor i naređeno izdavanje poternice za njim, da je 17. septembra 2013. godine Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici doneo rešenje Kv. 1571/13 kojim je odlučio da se podnosiocu kao okrivljenom sudi u odsustvu, da bi na glavnom pretresu 22. aprila 2015. godine ukinuo ovo rešenje i odredio da se podnosiocu sudi u njegovom prisustvu, jer i to doprinosi zaključku da su preduzete mere bile neefikasne i da nisu uticale na to da se postupak okonča u razumnom roku donošenjem presude , ali navedeno ima uticaja na odlučivanje o visini naknade nematerijalne štete zbog učinjene povrede prava. Ustavni sud smatra da je, i bez podrobnije analize čitavog toka osporenog krivičnog postupka, činjenica da je on trajao duže od 12 godina, sama po sebi, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku , jer se ovako dugo trajanje osporenog krivičnog postupka nijednim razlogom, bilo objektivnim bilo subjektivnim, ne može opravdati, jer dužnost sudova je da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke.
Međutim, da bi se pozvao na povredu prava na pravično suđenje podnosilac se sam mora ponašati u skladu s pravilima postupka koji osporava. Ovakav stav proizlazi i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koji konstatuje: „Sud je konstatovao da je obaveza pojavljivanja pred sudom suštinski element krivičnog postupka, osim u slučajevima više sile ili tamo gde postoji legitimno opravdanje i nezamislivo je (ne dolazi u obzir) da podnosilac ima koristi od svoje odluke (izbora) da pobegne od pravde“ (videti o dluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Sari protiv Turske i Danske, predstavka broj 21889/93 , od 8. novembra 2001. godine). Kak o se u konkretnom slučaju podnosilac u pojedinim periodima nije ponaša o u skladu s pravilima postupka, odnosno izbegava o je da se pojavi pred sudom, Ustavni sud je ocenio da je podnosi lac ustavne žalbe, uz prevashodno u češće prvookrivljenog V.S, doprineo neopravdano dugom traja nju osporenog krivičnog postupka, što je Sud svakako morao imati u vidu prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je odlučio kao u tački 1. izreke. 6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka i doprinos podnosioca njegovom trajanju , kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u držav i koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.
7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako ( poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.
8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
ZAMENIK
PREDSEDNIKA VEĆA
Snežana Marković, s.r.