Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog trajanja parničnog postupka od skoro osam godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete podnosiocu, dok ostale navode žalbe, koji se tiču merituma spora, odbacuje kao neosnovane.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popov ić, dr Tijana Šurlan, dr Milan Škulić, Tatjana Đurkić, dr Nataša Plavšić i Sabahudin Tahirović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. J . iz Grdanice kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4405/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 530/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. J . iz Grdanice kod Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 14. decembra 201 6. godine, preko punomoćnika G. S , advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. decembra 2015. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2338/16 od 11. oktobra 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 22, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2, člana 58. st. 1. i člana 70. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4405/15 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 530/09) . Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao na čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te član 1. Pro tokola 12 uz Evropsku konvenciju, čiju eventualnu povredu Ustavni sud ispituje u odnosu na odgovarajuće, sadržinski iste, odredbe Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da mu je „ nepotrebnim odugovlačenjem postupka “ od strane prvost epenog i drugostepenog suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i uskraćena zaštita prava na imovinu, kao i da su u predmetnom parničnom postupku povređene odredbe Zakona o o snovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o parničnom postupku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, naloži odlaganje izvršenja pravnosnažne prvostepene presude, poništi osporene presude, te ističe zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava, kao i troškova ustavnosudskog postupka .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa još dva tužioca S.J. i J.J, svi iz Grdanice, podneo je 18. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu radi utvrđenja prava svojine i državine protiv tuženih M.S. iz Grdanice, Republike Srbije i DP „P.“ A . Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 530/09.

Opštinski sud u Leskovcu je zakazao četiri ročišta za glavnu rasprav u, od kojih je prvo (28. aprila 2009. godine) odloženo, pored ostalog, zbog toga što odgovor zastupnika drugotužene, kao ni odgovor tužilaca na podnesak prvotužene zbog kratkog roka nisu dostavljen i tužiocima, odnosno prvotuženoj, drugo (10. juna 2009. godine) takođe odloženo zbog toga što su „stranke najavile posebne podneske u vezi sa identifikacijom i istorijatom spornih parcela“, treće (zakazano za 10. juni 2009. godine) nije održano jer nije bio uredno pozvan drugotuženi, a četvrto (8. oktobra 2009. godine) odloženo, zbog toga što tuženima „zbog kratkog roka“ nije dostavljen podnesak tužilaca od 24. septembra 2009. godine.

Rešenjem P. 530/09 donetim na ročištu održanom 12. novembra 2009. godine Opštinski sud u Leskovcu je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupaka likvidacije nad trećetuženim.

Odlučujući o žalbi prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv navedenog prvostepenog rešenja, Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 266/10 od 11. maja 2011. godine isto ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje .

Po uspostavljanju nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu pod brojem P. 2265/11.

Na ročištu održanom 17. oktobra 2011. godine Osnovni sud u Leskovcu je doneo rešenje P. 2265/11, kojim je prekinuo postupak prema trećetuženom DP „P.“ A . u stečaju.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka zbog smrti prvotužene na ročištu 3. oktobra 2013. godine , Osnovni sud u Leskovcu je zakazao šest ročišta, od kojih dva nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije. U ovom delu postupka pribavljeni su i pročitani spisi jednog ostavinskog predmeta i tri parnična, a punomoćniku tužilaca i istovremeno prvotužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, je posebnim rešenjem od 24. jula 2012. godine naloženo da u roku od 30 dana ispravi i dopuni tužbu, tako što će označiti nužne suparničare na strani tuženih, sa njihovim tačnim adre sama i navesti broj lista nepokretnosti u kojem je sporna parcela upisana, te preostali deo tužbenog zahteva urediti u skladu sa zakonom .

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 2265/11 od 7. aprila 2014. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari , a na predlog prvotužioca od 20. januara 2014. godine.

Odlučujući o žalbi V.S. iz Grdanice, kao pravnog sledbenika pok. prvotužene, Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1557/14 od 11. septembra 2014. godine istu odbio kao neosnovanu i navedeno prvostepeno rešenje potvrdio .

U daljem toku postupka, predmet je dobio novi broj P. 4405/15, te je nakon jednog neodržanog ročišta zbog štrajka advokata i četiri održana ročišta, glavna rasprava zaključena .

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. decembra 20 15. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se prema prvotuženom V.S. iz Grdanice i drugotuženoj Republici Srbiji utvrdi da su tužioci vlasnici 3/6 idealnih delova bliže označenih parcela koje su ušle u sastav k.p.br. ... KO Grdanica, čiji je korisnik trećetuženi DP „P .“ A. a vlasnik Republika Srbija, te da se obavežu da ih putem fizičke deobe predaju tužiocima u svojinu i državinu, te su obavezani tužioci da tuženom V.S. naknade troškove postupka.

Protiv prvostepene presude tužioci su 20. januara 2016. godine izjavili žalbu.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 931/16 od 22. aprila 2016. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. maja 2016. godine ispravljena je prvostepena presuda tako što je u uvodnom delu brisan tuženi DP „P.“ A .

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2338/16 od 11. oktobra 201 6. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrdio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. decembra 2015. godine i rešenje i njenoj ispravci Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. maja 2016. godine. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 7. novembra 2016. godine, a naredba za ekspediciju drugostepene presude strankama data je 10. novembra 2016. godine.

Na zahtev prvotuženog, rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 30. novembra 2016. godine ispravljeno je rešenje o ispravci prvostepene presude od 9. maja 2015. godine, a na njegov ponovni zahtev ispravljeno je rešenje od 30. novembra 2016. godine. Ispravke su se odnosile na tehničke greške u broju predmeta u dispozitivima rešenja. Oba navedena rešenja o ispravci su u postupku po žalbama prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, potvrđena rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1755/17 od 4. maja 2017. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog pra va na suđenje u razumnom roku, čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ističe, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 18. februara 2009 . godine, Opštinskom sudu u Leskovcu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2338/16 od 11. oktobra 2016. godine, koja je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 16. novembra 2016. godine, te da je trajao sedam godina i skoro devet meseci. Postupak je bio u prekidu šest meseci zbog smrti prvotužene.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, više nego sedmogodišnje trajanje osporenog parničnog postupka, vođenog u dve sudske instance, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je, najpre, ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac, kao jedan od tužilaca u ovom sporu , svojim ponašanjem nije doprineo da postupak traje van granica razumnog roka za rešavanje spora u dve sudske instance.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je dugom trajanju predmetnog parničnog postupka doprine lo neažurno postupanje prvostepenog sud a. Naime, prvostepena presuda doneta je tek posle šest godina i skoro sedam meseci, nakon čega je bil o neophodno ispravljanje presude po nalogu drugostepenog suda radi otklanjanja procesnih nedostataka. Pored ovoga, dužem trajanju postupka doprineo je i prekid postupka određen zbog smrti prvotužene, ali ovo se postupajućem sudu ne može staviti na teret. Ustavni sud, takođe, konstatuje da na strani nadležnih drugostepenih sudova u ovom sporu, u postupcima po žalbama na rešenja, odnosno presudu , ne postoji doprinos prekoračenju okvira za odlučivanje u razumnom roku.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud ukazuje na to da praksa ovog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, imajući u vidu šestomesečni prekid postupka koji se postupajućim sudovima ne može staviti na teret, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno, od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u držav i koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, osporen im presudama, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe povredu označenog prava, u suštini, obrazlaže svojim nezadovoljstvom ishodom spora. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Polazeći od navedeno g, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da mu je u predmetnom parničnom postupku uskraćena neka od procesnih garancija prava na pravično suđenje , niti pruža pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu dao jasno i logično obrazloženje za zauzet stav o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilaca, budući da tužbom nisu obuhvaćena sva lica koja su morala biti obuhvaćena, a posebno da se u tužbi ne navodi precizno na koji deo sporne parcele se tužbeni zahtev odnosi, u vezi sa čime je podnosiocu ustavne žalbe od strane suda bilo nalagano da uredi i dopuni tužbu, ali je on svojim izjašnjenjima ostao pri istim navodima.

S obzirom na izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi lac, pozivajući se na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

U odnosu na istaknute povrede prava na pravno sredstvo i prava na imovinu iz člana 36. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povrede ovih prava, zapravo , zasniva na navodima o povredi prava na pravično suđenje, zbog čega se već izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ove istaknute povrede.

Ustavni sud, takođe, ukazuje na to da se osporena drugostepena presuda ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se označenim odredbama Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda , već se utvrđuju načela u skladu sa kojim a se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te zato do povrede ovih načela može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode. S obzirom na to da Ustavni sud nije našao da su ispunjeni uslovi za isticanje povrede označ enih Ustavom zajemčen ih prava osporenim presudama , to nema uslova ni za isticanje povrede navedenih načela, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na to da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih presuda, to je predlog podnosioca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja pravnosnažne presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 4405/15 od 9. decembra 2015. godine bespredmetan.

7. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud konstatuje da podnosi lac ustavne žalbe nije pruži o bilo kakav dokaz da je pretrpe o materijalnu štetu u parničnom postupku čije je trajanje osporio da bi se ovaj zahtev mogao razmatrati, zbog čega je ustavna žalba u tom delu odbačena kao nedopuštena kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Povodom zahtev a podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už- 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti