Odbijanje ustavne žalbe u sporu o ništavosti ugovora o privatizaciji

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje niti pravo na imovinu, jer je kauza ugovora o prodaji kapitala bila kupovina udela, a ne članstvo preduzeća u EPP.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Antonijevića iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Antonijevića izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4137 /11 od 26. oktobra 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Antonijević iz Pančeva je podneo, 14. decembra 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4137 /11 od 26. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu zajemčenog odredb om člana 58. Ustava.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je tužbom tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 19. decembra 2007. godine koji je u svojstvu kupca zaključio sa tuženom, Agencijom za privatizaciju Republike Srbije, kao prodavcem čiji je predmet 70% društvenog kapitala Jugoslovenske zajednice za paletizaciju i da se obaveže tužena da mu isplati iznos koji je platio na ime kupovine 70% kapitala subjekta privatizacije; da je Svetska unija železnica formirala udruženje tzv. Evropski paletni pul (u daljem tekstu : EPP) sa ciljem da članovi unije železnica koji pristupe EPP- u što ekonomičnije razmenjuju robu na paletama, odnosno sa ciljem da se unapredi manipulacija robom; da je subjekt privatizacije postao član EPP-a, 1. januara 1967. godine, kao i da je za ovu delatnost Jugoslovenska zajednica za paletizaciju dobila i ovlašćenje Saveznog sekretarijata za industriju i trgovinu 07 broj 91/1 od 17. januara 1967. godine; da je 1992. godine Zajednica Jugoslovenskih železnica isključena iz EPP-a, čijim isključenjem su palete sa žigom Jugoslovenske železnice postale nerazmenjive, a Jugoslovenska zajednica za paletizaciju je izgubila pravo da obeležava novonapravljene palete znakovima koji se na palete stavljaju kako bi se potvrdila njihova razmenjivost, čime je izgubila mogućnost da dalje obavlja te poslove; da je prilikom kupovine subjekta privatizacije krajnje odgovorno i sa potrebnom pažnjom pristupio ispitivanju i proveri imovine i finansijskog poslovanja subjekta privatizacije i da je proverom i ispitivanjem ustanovio da se subjekt privatizacije bavi delatnošću žigosanja i kontrole EUR paleta; da je navedenu delatnost subjekt privatizacije neovlašćeno obavljao od 1992. do 2007. godine kada je privatizovan, a da se u programu privatizacije nalaze dokazi da je subjekt privatizacije obavljao delatnost zbog koje je osnovan i za koju je registrovan, između ostalog i zbog koje je kupljen; da je odredbom člana 41a Zakona o privatizaciji propisana dužnost kupca da obezbedi kontinuitet subjekta privatizacije u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, koja odredba je implementirana članom 6.3. ugovora; da je u aktu o osnivanju koji je takođe sastavni deo programa privatizacije, kao i u članu 11. Statuta subjekta privatizacije od 27. juna 2000. godine, koji je važio na dan zaključenja ugovora navedeno da je predmet poslovanja subjekta privatizacije uvođenje i unapređenje paletizacije i drugih integralnih sistema racionalizacije za manipulisanje proizvodima, kao i da se članom 5. stav 3. Zakona o klasifikaciji delatnosti pod delatnošću podrazumeva delatnost u kojoj je ostvarena najveća dobit, odnosno delatnost iz akata o osnivanju; da je Agencija za privatizaciju kao prodavac na svojoj internet stranici dala oglas za ponovnu prodaju subjekta privatizacije u kome je navela da je žigosanje paleta osnovni proizvod subjekta privatizacije; da podnosilac, imajući u vidu odredbu člana 41 a stav 1. tačka 4) Zakona o privatizaciji, nije mogao da obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, te da se predmetni ugovor ex lege ima smatrati raskinutim, i to ne zbog neplaćanja cene, kako nalaze sudovi, već zbog toga što je bilo nemoguće obezbediti kontinuitet u obavljanju delatnosti subjekta privatizacije; da se u pogledu povraćaja uplaćenog iznosa na ime dela kupoprodajne cene ima primeniti odredba člana 137 . Zakona o obligacionim odnosima i da drugostepeni sud nije cenio navode podnosioca iz podneska od 14. septembra 2011. godine kojim je dostavio dokaze za svoju tvrdnju da je isključenjem subjekta privatizacije iz Evropskog paletnog pula onemogućeno obavljanje pretežne delatnosti, te da postoji uzročna veza između isključenja subjekta privatizacije i nemogućnosti ispunjenja obaveze. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporenu presudu i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 9063/10 od 16. februara 2011. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosica ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu II/1 Ov.br. 2475/07, zaključen između tužene Agencije za privatizaciju Republike Srbije kao prodavca i tužioca kao kupca. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati ukupan iznos od 10.667.649,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno navedene iznose od dospelosti do isplate, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 151.469,00 dinara.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 4137/11 od 26. oktobra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 9063/10 od 16. februara 2011. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je predmet spora utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije overenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu II/l Ov.br. 2475/07 , i to 70% društvenog kapitala Jugoslovenske zajednice za paletizaciju D.P. Jugoslovenskog registra kontejnera, Beograd, zaključenog između tuženog kao prodavca i tužioca kao kupca, kao i povraćaj uplaćenog iznosa na ime dela kupoprodajne cene, usled ništavosti ugovora, odnosno raskida ugovora; da među strankama nije sporno da je tužilac kao kupac uplatio iznos od 10.667.649,85 dinara po osnovu kupoprodajne cene; da je u procesu kontrole izvršavanja ugovornih obaveza i poštovanja socijalnog programa, tužena vršila kontrolu u subjektu privatizacije i da je nakon svake kontrole i dostavljanja odgovarajućih obaveštenja, ostavljala naknadni rok tužiocu za ispunjenje obaveze iz ugovora; da je tužena uputila obaveštenje o raskidu ugovora, s obzirom na to da je prema poslednjoj kontroli od 18. januara 2010. godine konstatovano da tužilac nije ispunio obaveze iz socijalnog programa, kao ni obavezu plaćanja treće dospele rate kupoprodajne cene; da prema odredbi člana 5.1.7. ugovora, kupac potvrđuje da mu je omogućeno da izvrši ispitivanje provere subjekta i njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala; da je članom 9.2.2. ugovora određeno da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od st rane kupca, kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora; da je iz obaveštenja o ograničenju odgovornosti tužene, utvrđeno da je program privatizacije isključivo informativnog karaktera, da su podaci, informacije, izjave i mišljenja koji su sadržani u programu privatizacije strogo poverljive prirode i pribavljeni od subjekta privatizacije, njegove uprave i javnih knjiga, te da tužena ne preuzima odgovornost za istinitost i potpunost podataka, informacija, izjava i mišljenja sadržanih u programu privatizacije, niti bilo koju direktnu ili indirektnu štetu, izmaklu dobit, odnosno troškove koji su nastali usled neistinitosti i nepotpunosti podataka, informacija, izjava ili i mišljenja sadržanih u programu privatizacije; da je, pored toga, iz teksta obaveštenja utvrđeno da su potencijalni kupci upozoreni i da program privatazacije ne predstavlja bilo kakvu ponudu ili savet potencijalnom kupcu za zaključenje ugovora o prodaji kapitala u državnoj ili društvenoj svojini, niti sadrži sve informacije koje potencijalni kupac želi ili očekuje da nađe tokom provere preduzeća i da ga kao takvog ne treba koristiti za donošenje bilo kakvih odluka o investiranju potencijalnih kupaca; da je iz izjave o tačnosti podataka od 3. septembra 2007. godine overene pečatom i potpisom ovlašćenog lica subjekta privatizacije Jugoslovenske zajednice za paletizaciju D.P. Beograd, utvrđena istovetnost podataka kojima raspolaže subjekt privatizacije i onih koji se radi sprovođenja privatizacije dostavljaju tuženoj, kao i podacima evidentiranim u poslovnim knjigama, koju potvrđuje subjekt privatizacije.

Drugostepeni sud nalazi da je među strankama sporno da li je kauza ugovora o prodaji društvenog kapitala, kao neposredni pravni cilj obavezivanja ugovornih strana, delatnost koju je subjekt privatizacije obavljao, s obzirom na to da je prema navodima tužioca subjekt privatizacije obavljao poslove kontrole i žigosanja EUR paleta na domaćem tržištu počev od 1967. godine kada je subjekt privatizacije primljen u EPP, pa sve do 2007. godine kada je privatizovan. Iz obrazloženja, dalje, sledi da je prema odredbi člana 51. Zakona o obligacionim odnosima, kauza neposredni razlog za zaključenje ugovora i da pri tome nije od značaja da li se kauza vidi ili se ona pak ne vidi iz zaključenog ugovora. Ako se kauza ne vidi iz zaključenog ugovora, tada je treba ustanoviti , i to ne samo iz sadržine ugovora, već ispitivanjem okolnosti koje su dovele do zaključenja takvog ugovora. Dalje nalazi da pri ocenjivanju da li neka okolnost predstavlja kauzu treba imati u vidu kako pobude , odnosno motive stranaka za zaključenja ugovora, tako i običaje u prometu i da tek ako sud utvrdi da kauza , odnosno osnov za zaključenje ugovora ne postoji ili je pak nedopušten, tada je ugovor ništav saglasno članu 52. Zakona o obligacionim odnosima. Iz obrazloženja dalje proizlazi da je u konkretnom slučaju pravilno prvostepeni sud ocenio da navedeni ugovor o prodaji društvenog kapitala nije ništav, jer je razlog zaključenja ovog ugovora kupoprodaja 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije, koji je nakon privatizacije pretvoren u akcije, a ne članstvo subjekta privatizacije u Evropskom paletnom pulu. Dalje nalazi da je tužilac izvršio uplatu dela kupoprodajne cene i obezbedio kontinuitet poslovanja pretežne delatnosti, s obzirom na to da je nesporno da je tokom 2007. i 2008. godine ostvario dobit u iznosu od 320.000,00 dinara, t e da razlog zbog koga je tužilac kupio društveni kapital subjekta privatizacije faktički postoji, pa nema uslova za primenu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. U pogledu navoda tužioca da kauza ugovora ne postoji, s obzirom na to da subjekt privatizacije ne može da se bavi delatnošću žigosanja i kontrole EUR paleta, jer je isključen iz Evropskog paletnog pula, drugostepeni sud nalazi da ugovor o prodaji društvenog kapitala ne sadrži odredbe iz kojih se utvrđuje da je subjekt privatizacije i član Evropskog paletnog pula, niti je to tužena garantovala, da bi se, tužilac na isto osnovano pozivao u cilju utvrđivanja nepostojanja kauze ugovora. Polazeći od člana 5. Zakona o privatizaciji, važećeg u vreme zaključenja spornog ugovora, drugostepeni sud ističe da tužena u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije samo proverava procenjenu vrednost kapitala i imovine subjekta privatizacije, usklađenost programa privatizacije sa propisima, usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji i izvršenje ugovora o prodaji u kojem je tužena, Agencija, ugovorna strana, kao i prenos akcija bez naknade zaposlenima. Osim toga, dalje nalazi da je tužilac prilikom zaključenja ugovora (na os novu programa privatizacije koji je otkupio sa tenderskom dokumentacijom) , imao saznanje ko je subjekt privatizacije, njegovo sedište, delatnost, prihode, postojeću pokretnu i nepokretnu imovinu, načinu obavljanja delatnosti i ostale bitne činjenice koje mogu biti od uticaja na tužiočevu odluku da učestvuje na aukciji, ponudi određenu cenu i eventualno zaključi ugovor o prodaji kapitala. Zaključenjem spornog ugovora o prodaji kapitala, tužilac je pored navedenih saznanja preuzeo rizik u vezi načina poslovanja subjekta, mogućnosti obavljanja delatnosti, uspostavljanja kontrole nad zaposlenima i druga pitanja od uticaja na delatnost preduzeća, pa je sa pažnjom dobrog privrednika trebalo da oceni realne mogućnosti istog nakon privatizacije.

Drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac nije dokazao da je znao za delatnost paletizacije, odnosno da je prilikom kupovine imao u vidu obavljanje delatnosti paletizacije od strane subjekta privatizacije, da bi se osnovano mogao pozivati na to da je ovo predstavljalo osnov predmetnog ugovora, odnosno da je to ono što je hteo da ostvari zaključenjem predmetnog ugovora. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je izveo zaključak da u konkretnoj situaciji nema uslova za primenu instituta ništavosti spornog ugovora. Pored navedenog , sledi da su , u konkretnom slučaju ugovorne strane primenom načela autonomije volje shodno članu 10. Zakona o obligacionim odnosima, klauzulom 9.2.2. ugovora postigle saglasnost da kupac gubi prava na sva obeštećenja, što znači da su isključile primenu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima na posledice raskida ugovora, nakon ispunjenosti uslova iz ugovora i nakon isteka otkaznog roka. Naime, ugovor o prodaji društvenog kapitala kao ugovor obligacionog i statusnog karaktera zaključen je u smislu Zakona o privatizaciji i Zakona o privrednim društvima, pa se na ugovorne odredbe u smislu člana 23. Zakona o obligacionim odnosima, pre svih, primenjuju odredbe tih zakona, kao i međusobno zaključeni ugovor. Kako su u konkretnom slučaju ugovorne strane na drugačiji pravno dozvoljen način regulisale svoj ugovorni odnos, znači da tužilac, kao kupac kapitala , nema pravo na povraćaj uplaćenog dela kupoprodajne cene, usled raskida ugovora, a nakon ispunjenosti uslova iz ugovora. Pored ostalog, drugostepeni sud ističe da je pravilan i zaključak prvostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za povraćaj uplaćenog iznosa na ime dela kupoprodajne cene iz razloga nemogućnosti ispunjenja. Polazeći od odredbe člana 137. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud ističe da je tužilac, u konkretnom slučaju, u prilog svojih navoda o nemogućnosti ispunjenja obaveza iz ugovora o prodaji društvenog kapitala prezentovao činjenicu da se prilikom kupovine društvenog kapitala subjekta privatizacije rukovodio njegovim članstvom u Evropskog paletnom pulu, a da je naknadno ustanovio da je isti isključen iz Evropskog paletnog pula, ali da pri tom nije dostavio dokaze da je time onemogućeno obavljanje pretežne delatnosti subjekta privatazacije. Pored toga, po mišljenju suda , nije dovoljno samo uopšteno pozivanje na određenu okolnost, već je potrebno dokazati uzročnu vezu između takvih okolnosti i konkretne nemogućnosti ispunjenja obaveze, odnosno bilo je potrebno dokazati da je tužilac preduzeo sve što je u njegovoj moći, pa da ipak nije mogao ispuniti svoju obavezu, saglasno načelu poštenja, savesnosti i profesionalne odgovornosti, što u konkretnom slučaju, nije dokazao.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne , da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS", broj 45/05, od 31. maja 2005. godine) koji je važio u vreme zaključenja ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, bilo je propisano : da A gencija za privatizaciju jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, da pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak, da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava – procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije, usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa propisima, usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji i izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana, kao i prenos akcija bez naknade zaposlenima i da p oložaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije uređuju se posebnim zakonom (član 5.) ; da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđen ugovorom, raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih i u drugim slučajevima predviđenim ugovorom, da raskidom ugovora iz stava 1. ovog člana zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu i da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ( " Službeni glasnik RS", broj 123/07, od 26. decembra 2007. godine) je propisano da Agencija za privatizaciju jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom, da pored poslova iz stava 1. ovog člana, Agencija za privatizaciju obavlja i poslove stečajnog upravnika, ako je stečajno veće imenuje da obavlja te poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak, kao i poslove likvidacionog upravnika, neposredno ili preko ovlašćenog lica ( poverenik Agencije), u skladu sa ovim zakonom, da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije, u smislu propisa o privatizaciji, Agencija proverava – procenjenu vrednost kapitala ili imovine subjekta privatizacije, usklađenost programa privatizacije ili programa restrukturiranja sa propisima, usklađenost priliva sredstava po osnovu izvršene prodaje sa ugovorom o prodaji i izvršenje ugovora o prodaji u kojem je Agencija ugovorna strana, kao i prenos akcija bez naknade zaposlenima i da se p oložaj, prava, dužnosti i druga pitanja od značaja za rad Agencije uređuju posebnim zakonom (član 5.) ; da se ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine smatra raskinutim zbog neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne plati ugovorenu cenu, odnosno bilo koju od dospelih rata, ne investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku utvrđenom ugovorom, raspolaže imovinom subjekta privatizacije suprotno odredbama ugovora, ne obezbedi kontinuitet u obavljanju registrovane delatnosti radi čijeg je obavljanja subjekt privatizacije osnovan, ne dostavi garanciju za investiciono ulaganje na način utvrđen ugovorom, ne izvršava odredbe o načinu rešavanja pitanja zaposlenih, ne isplati u celini minimalne zarade zaposlenima u subjektu privatizacije i pripadajuće doprinose, za period od najmanje devet meseci u toku kalendarske godine, u drugim slučajevima predviđenim ugovorom, da raskidom ugovora iz stava 1. ovog člana zaposleni u subjektu privatizacije zadržavaju vlasnička prava na kapitalu stečena u skladu sa odredbama čl. 42. do 44. Zakona, a kapital koji je bio predmet prodaje prenosi se Akcijskom fondu i da u slučaju raskida ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupca kapitala, kupac kapitala kao nesavesna strana, nema pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime ugovorene cene, radi zaštite opšteg interesa (član 41a).

Uredbom o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom („Službeni glasnik RS", br. 52/05, 91/07, 96/08 i 98/09 ) je propisano : da Agencija objavljuje javni poziv za učešće na aukciji u sredstvima javnog informisanja ( štampa, televizija, internet) najranije 30 dana pre dana održavanja aukcije, a u slučaju prodaje udela javni poziv objavljuju zajedno Agencija i Akcijski fond, da javni poziv iz stava 1. ovog člana sadrži – poslovno ime subjekta privatizacije i matični broj subjekta privatizacije, procentualni iznos kapitala ili opis imovine koji se nude na prodaju, odnosno procentualni iznos udela koji se nudi na prodaju, finansijske i druge podatke o subjektu privatizacije od značaja za učesnike aukcije ( broj zaposlenih, proizvodi, itd.), mesto i adresu održavanja aukcije, datum i vreme održavanja aukcije, šifru aukcijske prodaje, rok i način podnošenja prijave za učešće na aukciji, datum, vreme i mesto registracije učesnika, cenu, mesto i način dobijanja aukcijske dokumentacije, iznos i način uplate depozita za učešće na aukciji, kratak opis postupka aukcije, početnu cenu za aukciju, sredstva plaćanja, datum, vreme i mesto obilaska subjekta privatizacije, kada se javni poziv za učešće na aukciji odnosi na prodaju kapitala, odnosno imovine i druge podatke od značaja za sprovođenje aukcije (član 9. stav 1. i 2.); da s ubjekt privatizacije i Agencija utvrđuju datum i vreme obilaska subjekta privatizacije i da zainteresovana lica mogu da izvrše obilazak subjekta privatizacije kada potpišu ugovor o čuvanju poverljivih podataka (član 10.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); da se n a obligacione odnose koji se uređuju drugim saveznim zakonima primenjuju odredbe ovog zakona u pitanjima koja nisu uređena tim zakonom (član 23.); da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, da je osnov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i da se pretpostavlja da obaveza ima osnov iako nije izražen (član 51.); da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav (član 52.); da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete, da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala, kao i da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. st. 1. do 3.); da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova, da u slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze (član 137.) ; da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana, njena obaveza se gasi, a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, s tim što se smanjuje za onoliko koliko je ona mogla imati koristi od oslobođenja od sopstvene obaveze i da je pored toga , ona dužna ustupiti drugoj strani sva prava koja bi imala prema trećim licima u vezi sa predmetom svoje obaveze čije je ispunjenje postalo nemoguće (član 138.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava u suštini zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o ništavosti ugovora o prodaji kapitala metodom javne aukcije i povraćaja uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu navedenog ugovora.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud je imao u vidu da je Zakonom o privatizaciji propisan poseban pravni režim kojim su uređena prava i obaveze učesnika u postupku privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala i sankcije za neizvršenje tih obaveza. Zakonom o privatizaciji uređen je ugovor o prodaji društvenog, odnosno državnog, kapitala kao ugovor sui generis, koji ima elemente obligacionog, ali i statusnog ugovora.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su sudovi iz sadržine ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije utvrdili da je kupac subjekta privatizacije, odnosno podnosilac ustavne žalbe klauzulom 5.1.7. potvrdio da mu je omogućeno da izvrši ispitivanje provere subjekta i njegove imovine i finansijskog poslovanja, te da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere prilikom kupovine kapitala, a da je klauzulom 9.2.2. ugovora određeno da u slučaju raskida ugovora zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupca, kupac kao nesavesna strana gubi pravo na povraćaj plaćenog iznosa na ime kupoprodajne cene i sva prava i potraživanja po osnovu ovog ugovora. Pored navedenog, Ustavni sud, takođe konstatuje da su sudovi utvrdili da je tužena 10. februara 2010. godine uputila tužiocu obaveštenje o raskidu ugovora, jer je prema poslednjoj kontroli od 18. januara 2010. godine konstatovano da tužilac nije ispunio obaveze iz socijalnog programa, kao ni obavezu plaćanja treće dospele rate kupoprodajne cene.

Polazeći od navedenog i predmeta tužbenog zahteva, Ustavni sud nalazi da su sudovi u pogledu ništavosti ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, pre svega, utvrdili da ugovor o prodaji društvenog kapitala nije ništav, jer je razlog zaključenja ugovora kupoprodaja 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije, koji je nakon privatizacije pretvoren u akcije, a ne u članstvo subjekta privatizacije u Evropskom paletnom pulu, te da postoji razlog, zbog koga je tužilac kupio društveni kapital subjekta privatizacije i da nema uslova za primenu člana 52. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, osporenom presudom je zauzeto stanovište da nema uslova za primenu instituta ništavosti ugovor o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije, zbog nepostojanja kauze ugovora, jer je zaključenjem ugovora kupac subjekta privatizacije preuzeo rizik u vezi načina poslovanja subjekta privatizacije, što predstavlja ustavnopravno prihvatljiv stav drugostepenog suda u pogledu ovog dela tužbenog zahteva.

Ustavni sud, dalje, nalazi da su sudovi u odnosu na deo tužbenog zahteva koji se odnosi na povraćaj uplaćenih novčanih sredstava na ime kupoprodajne cene po osnovu navedenog ugovora, zauzeli ustavnopravno prihvatljivo stanovište da su same ugovorne strane isključile primenu odredbe člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a da su posledice koje nastupaju u slučaju delimičnog neispunjenja i nakon raskida ugovora regulisale na drugačiji način, u skladu sa načelom autonomije volje i dispozitivnim karakterom odredaba zakona iz čl. 10. i 20. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud za svoje stavove dao jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava nisu osnovane.

Podnosilac ustavne žalbe smatara da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, jer mu je odbijanjem tužbenog zahteva onemogućeno mirno uživanje novčanih iznosa na ime plaćenih rata kupoprodajne cene. Kako podnosilac povredu ovog prava vezuje za povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a Ustavni sud je već dao svoju ocenu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, to sledi da navodi podnosioca o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priloži o odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenog prava iz člana 36. stav 1.Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić