Odluka Ustavnog suda o pravu na naknadu nove štete zbog naknadnog pogoršanja zdravstvenog stanja i neujednačene sudske prakse

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. M . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

1. Usvaja se ustavna žalba A. M . i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6230/2010 od 21. januara 2011. godine.

1. A . M . iz N . S . izjavio je 9. februara 2012. godine, preko punomoćnika G . K, advokata iz N S, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i sudske zaštite ljudskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama čl. 21. i 22, te člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je d o povrede označenih ustavnih načela i prava došlo pogrešnom primenom materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime je on sprečen u ostvarivanju svojih Ustavom garantovanih prava i diskriminisan u odnosu na ostala lica koja su ta zajemčena prava (identična kao i podnosiočeva), već ranije (a neka i kasnije) ostvarila; da se zdravstveno stanje podnosioca ustavne žalbe, u periodu nakon pravnosnažno okončanog postupka koji je prethodno vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 7803/2004, drastično pogoršalo, te je on zbog toga podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete; da je Apelacioni sud u osporenoj presudi, u suštini, naveo da je podnosilac sam kriv što je izgubio parnicu, jer nije 2004. godine pretpostavio da će kasnije doći do pogoršanja njegovog zdravlja, a takođe što tada još nije znao koju, koliku i kakvu štetu će trpeti nekoliko godina kasnije; da je takvo obrazloženje „apsolutno neprihvatljivo, pravno nelogično i životno neodrživo“; da pogoršanje zdravlja koje nastupi kod oštećenog, nakon pravnosnažno okončanog postupka za naknadu nematerijalne štete, predstavlja novu štetu, i oštećeni ima pravo da mu se i ta nova šteta nadoknadi; da se radi o zakonom predviđenom osnovu za naknadu štete, koju sud svojom odlukom ne može isključiti sa obrazloženjem da nema elementa iznenadnosti; da je, po mišljenju podnosioca, na oštećenom licu da odluči - izabere da li će zahtevati buduću štetu po osnovu članu 203. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko smatra da će je i nadalje trpeti, ili će nakon što nastupi pogoršanje stanja i sazna za takvu štetu i njen obim, pokrenuti nov parnični postupak za naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravlja (nova šteta); da je Apelacioni sud utvrdio da je kod podnosioca došlo do pogoršanja zdravlja, ali da je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev uz obrazloženje da se „bolest tužioca ispoljava kao neprekidno nastavljanje već postojeće štete i da je propustio da u prethodnom postupku istakne zahtev i za buduću štetu“; da su u postupcima koji su imali za predmet naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja redovni sudovi nedvosmisleno iskazali stav da se radi o novoj šteti i usvajali tužbene zahteve. Podnosilac ustavne žalbe je u prilog svojim tvrdnjama o različitom postupanju sudova dostavio više presuda (presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12722/2010 od 16. aprila 2010. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3073/11 od 28. septembra 2011. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8001/2006 godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1149/10 od 17. februara 2010. godine). Predložio je da Sud usvoji njegovu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i odredi donošenje nove odluke o žalbi tužene u predmetnoj parnici.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6230/2010 od 21. januara 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 3544 Novi Sad da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja isplati ukupan iznos od 420.000 dinara, i to - iznos od 240.000 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, iznos od 100.000 dinara za fizičke bolove i iznos od 80.000 dinara za pretrpljeni strah, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Preko dosuđenih, a do traženih iznosa, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Istom presudom obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine kojom je žalbu usvojio, preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6230/2010 od 21. januara 2011. godine u pobijanom usvajajućem delu i u pogledu odluke o parničnim troškovima, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog i žalbenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac bio profesionalni pripadnik Vojske Jugoslavije; da je u periodu od 1992. do 1995. godine učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji Bosne i Hercegovine; da je 1995. godine bio prekomandovan u P. gde je boravio sve do 1999. godine kada je naša vojska povučena sa tog područja; da se zbog stalnih stresnih situacija kojima je bio izložen, u toku 1993. godine kod njega javljaju prve psihičke smetnje, manifestovane u vidu napetosti i nemira, pojačane razdražljivosti i poremećenog sna, zbog čega je bio na medikamentoznoj terapiji; da su navedene smetnje dovele do razvijanja posttraumatskog stresnog poremećaja, hroničnog toka, što je medicinski konstatovano 2004. godine; da se istovremeno odvijalo i lečenje tužiočevog oboljenja slabinskog dela kičmenog stuba nastalog usled dugotrajnog boravka u rovovima i bunkerima, čiji su se prvi simptomi ispoljili u toku 1999. godine kada je to i konstatovano; da je zbog navedenih posledica povrede kičme, kod tužioca nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 15%, dok je zbog psihoorganskog sindroma njegova životna aktivnost bila umanjena 20%; da je ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužioca iznosilo 35%; da je tužiocu rešenjem Uprave za boračko-invalidsku zaštitu od 29. decembra 2004. godine priznato svojstvo ratnog vojnog invalida osme grupe sa 40% invaliditeta počev od 1. juna 2004. godine privremeno do 31. decembra 2005. godine, sa priznatim pravom na ličnu invalidninu; da je u vezi sa navedenim oboljenjima nastalim kao posledica boravka na ratištu, pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7803/2004 od 18. oktobra 2005. godine, obavezana tužena da tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 35% isplati iznos od 400.000 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 120.000 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 100.000 dinara, sa sporednim potraživanjem; da je nakon pravnosnažnosti navedene presude, odnosno nakon 9. februara 2006. godine, kod tužioca došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja (u neurološkom smislu - oboljenje kičmenog stuba); da je zbog progresije oštećenja lumbalno-sakralne kičme kod tužioca nastalo dodatno umanjenje životne aktivnosti od 10%; da je, takođe, kod tužioca u periodu nakon donošenja prethodne sudske odluke i dalje prisutan posttraumatski stresni poremećaj, koji je prema nalazu, mišljenju i oceni Opšte vojne lekarske komisije od 17. maja 2007. godine, hroničnog toka, pojačanog intenziteta, sa stalno prisutnim osećajem teskobe, strahom, produbljenim depresivnim poremećajem, koji je zbog toga što traje dugi niz godina preveden u novu dijagnostičku kategoriju kao trajna promena ličnosti nakon katastrofičnog iskustva; da je usled navedenog kod tužioca i sa neuropsihijatrijske strane došlo do pogoršanja umanjenja životne aktivnosti za još 10% trajno; da dodatno umanjenje životne aktivnosti tužioca iznosi 20%, a da ukupan procenat umanjenja sada sumirano iznosi 50%; da je u vezi sa nastupelim pogoršanjima, Viša vojna lekarska komisija utvrdila da kod tužioca postoji invalidnost od 50%, koja je posledica vršenja vojne službe, na osnovu čega je rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u Beogradu od 27. jula 2007. godine tužiocu priznato pravo na invalidsku penziju; da je u vezi sa pogoršanjem zdravstvenog stanja, tužilac u periodu od marta 2006. godine trpeo fizičke bolove i strah intenziteta i dužine činjenično opisanih u prvostepenoj presudi.

Dalje je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužiočeva oboljenja progresivnog karaktera, očekivano kontinuiranog toka u svom pogoršanju, kao i da u uzlaznom toku tih bolesti nema elemenata iznenadnosti; da s obzirom na to da se radi o bolestima sa tendencijom napredovanja, celokupna nematerijalna šteta koju tužilac zbog pogoršanja zdravstvenog stanja trpi se ispoljava u trpljenju fizičkih, duševnih bolova i straha trajno i kao takva predstavlja jednu štetu za koju se određuje jedan iznos naknade uzimajući u obzir trajanje te štete do donošenja presude i njeno očekivano trajanje u budućnosti; da je u skladu sa tim, tužilac mogao da naknadu nematerijalne štete potražuje na osnovu odredbe člana 203. Zakona o obligacionim odnosima u prethodno okončanom parničnom postupku; da navedena odredba omogućava dosudu naknade nematerijalne štete i za ubuduće, do završetka glavne rasprave još nedospele nematerijalne štete; da imajući u vidu da se radi o hroničnoj prirodi i kontinuiranom toku tužiočevih oboljenja, nema zakonskog osnova za podelu tužbom potraživane naknade nematerijalne štete na one bolove i strah koji su već pretrpljeni i na one za koje se osnovano pretpostavlja da će ih tužilac po redovnom toku stvari trpeti i ubuduće; da nema osnova za perpetualnost zahteva za naknadu istih oblika štete; da je nesumnjivo da će se pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca dešavati i ubuduće i da je izvesno ne samo da će ono nastupiti, već i u kolikom obimu; da je obim pogoršanja u sprovedenom postupku bilo moguće utvrditi medicinskim veštačenjem; da je stoga tužilac još u postupku prilikom donošenja prethodne sudske odluke, kao i u toj parnici mogao da, saglasno odredbi člana 203. Zakona o obligacionim odnosima, potražuje naknadu ne samo dospele, već i buduće nematerijalne štete, s obzirom na to da je po redovnom toku stvari bilo izvesno da će ona nastupiti; da se svojim pravom na postavljanje takvog zahteva tužilac nije koristio, prenebregnuvši to da u situaciji kao što je konkretna nema osnova za cepanje zahteva za naknadu za iste vidove štete, jer se time pogoduje stvaranju neprekidnih osnova za njenu naknadu; da se, u konkretnom slučaju, radi o postojanja kontinuirane buduće štete, jer se ona zbog nepovoljnog razvoja bolesti tužioca faktički ispoljava kao neprekidno nastavljanje već postojeće štete; da je stoga Apelacioni sud stanovišta da nema mesta osnovanosti tužiočevog zahteva za naknadu u situaciji kada je tužilac propustio da se koristi svojim pravom iz člana 203. Zakona o obligacionim odnosima i da nakon saznanja za štetu potražuje očekivani obim visine štete isplatom jednokratne naknade.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 8001/06 od 14. decembra 2007. godine, pored ostalog, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 3544 Novi Sad, da tužiocu M. B. iz Novog Sada na ime naknade štete isplati - iznos od 350.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 120.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i iznos od 90.000 dinara na ime pretrpljenog straha, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1149/10 od 17. februara 2010. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda Opštinskog suda P. 8001/06 od 14. decembra 2007. godine u pobijanom usvajajućem delu. U obrazloženju ove drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac penzionisan u činu starijeg vodnika prve klase; da je u vreme izbijanja sukoba u Hrvatskoj bio aktivno vojno lice JNA i da je bio zarobljen i podvrgnut torturi od strane hrvatskih paravojnih snaga; da je u parnici koja je vođena pred Opštinskim sudom, presudom P. 884/2002 od 18. decembra 2002. godine tužiocu dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, i to – 80.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, 70.000 dinara na ime pretrpljenog straha i 150.000 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti od 30%, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da je od momenta okončanja navedenog postupka kod tužioca postojalo pogoršanje zdravstvenog stanja (kako psihičkog, tako i fizičkog); da je u odnosu na stanje utvrđeno krajem 2002. godine, zbog ovog pogoršanja došlo do umanjenja životne aktivnosti tužioca od dodatnih 15%; da je od decembra 2002. godine tužilac trpeo i bolove; da je došlo do pogoršanja postojećih psihičkih tegoba i da je kod istog došlo do razvoja posttraumatskog poremećaja, zbog čega je u odnosu na stanje u postupku P. 884/2002 kod tužioca došlo do pogoršanja od 10% u pogledu umanjenja životne aktivnosti, tako da ukupno umanjenje životne aktivnosti iznosi 25%; da je na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pravilno odmerio visinu naknade nematerijalne štete koja pripada tužiocu na ime pretrpljenih duševnih i fizičkih bolova i straha.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12722/2010 od 16. aprila 2010. godine, pored ostalog, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, da tužiocu M. Č. iz Sombora isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 250.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3073/11 od 28. septembra 2011. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12722/2010 od 16. aprila 2010. godine. U obrazloženju te drugostepene presude, pored ostalog je navedeno: da je tužilac tokom 1991. i 1992. godine kao pripadnik rezervnog sastava JNA, prilikom učestvovanja u vojnim operacijama na ratištu u Republici Hrvatskoj, zadobio povrede ruke i glave, zbog čega mu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida četvrte grupe sa 70% invaliditeta za stalno; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1482/99 od 26. juna 2000. godine tužiocu priznato pravo na naknadu nematerijalne štete od strane tužene, i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha, naruženosti i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti u ukupnom iznosu od 100.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; da je nakon donošenja navedene presude došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja kod tužioca, pa mu je rešenjem od 21. novembra 2008. godine priznato svojstvo ratnog vojnog invalida četvrte grupe sa 80% invaliditeta trajno, a rešenjem od 2. februara 2009. godine svojstvo ratnog vojnog invalida treće grupe sa 90% invaliditeta; da je veštačenjem utvrđeno da su kod tužioca „epi napadi“ (kao posledica ranjavanja) nakon 2000. godine učestaliji, kao i da je posttraumatski stresni sindrom (posledica učestvovanja na ratištu i doživljavanja katastrofalnih iskustava) uprkos redovnoj terapiji napredovao i učinio ga nesposobnim za rad, te je njegova opšta životna aktivnost umanjena za još 13% u odnosu na ranije stanje; da je na osnovu čl. 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 224. Zakona o parničnom postupku prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo i obavezao tuženu da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu ZOO) je propisano: da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. st. 1. i 2.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja apelacionih sudova, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao sudovi poslednje instance, zauzimali različite stavove vezane za osnovanost tužbenih zahteva za naknadu nematerijalne štete po osnovu pogoršanja zdravstvenog stanja tužilaca (bivših pripadnika JNA, odnosno VJ), sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su takvi navodi osnovani. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je u osporenoj presudi zauzeo stav da, kako se radi o postojanja kontinuirane buduće štete (zbog unapred predvidivog progresivnog razvoja hroničnih oboljenja kod tužioca, a što se usled nepovoljnog razvoja bolesti tužioca faktički ispoljava kao neprekidno nastavljanje – „perpetuizacija“ već postojeće štete ), to nije osnovan tužbeni zahtev s obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe u prethodno okončanoj parnici propustio da nakon saznanja za štetu, a na osnovu odredbe člana 203. ZOO potražuje očekivani obim - visinu štete isplatom jednokratne naknade. Sa druge strane, Apelacioni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Beogradu su u presudama Gž. 1149/10 od 17. februara 2010. godine i Gž. 3073/11 od 28. septembra 2011. godine zauzeli drugačiji stav, smatrajući da u situaciji kada kod tužioca dođe do odgovarajućeg pogoršanja zdravstvenog stanja, da mu tada pripada i pravo na naknadu nematerijalne štete, bez obzira na to da li je naknada takve štete ranije već dosuđena i isplaćena.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni Apelacioni sudovi, kao sudovi poslednje instance, u suštini, donosili različite presude o osnovanosti tužbenih zahteva, a koji su se zasnivali na gotovo identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju, te da je na taj način podnosilac ustavne žalbe, kome je odbijen tužben zahtev, doveden u bitno različit i nepovoljniji položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa parničnih sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud ocenio da je različitim odlučivanjem Apelacionog suda u Novom Sadu u predmetnoj parnici, u odnosu na napred navedene presude istog suda i Apelacionog suda u Beogradu, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US), u tom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, sa stanovišta citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je drugostepeni sud arbitrerno primenio materijalno pravo - pogrešno smatrajući da pogoršanje zdravlja koje je kod njega nastupilo, nakon već pravnosnažno okončanog postupka za naknadu nematerijalne štete, ne predstavlja novu štetu i da zbog toga nema prav o na njenu naknadu.

Ustavni sud najpre ukazuje da, saglasno sopstvenoj praksi, u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivnopravne propise i primenili materijalno pravo, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, odnosno kada je zanemario to pravo, zatim ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ili ukoliko je došlo do grube povrede procesnih pravila koja je bila od uticaja na odlučivanje suda. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje valjanost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene izvedenih dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak u smislu zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u konkretnom slučaju, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i sadržinu osporenog akta, da oceni da li je Apelacioni sud u postupku po žalbi proizvoljno primenio odredbe merodavnog materijalnog prava vezane za pravo oštećenog na naknadu takozvane nove štete, nastale usled naknadnog pogoršanja njegovog zdrav stvenog stanja.

Radi odgovora na sporno pravno pitanje sa aspekta zaštite Ustavom zajemčenih prava, mora se najpre poći od sadržine odredbe člana 203. ZOO kojom je, kao što je već navedeno, propisano da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Iz sadržine navedene odredbe ZOO jasno proizlazi da ona daje mogućnost, ali ne nameće obavezu oštećenom da u tekućoj parnici istakne i zahtev za naknadu buduće nematerijaln e štet e ako je po redovnom toku stvari izvesno da će ta šteta trajati i u budućnosti. To dalje znači da u slučaju kada nakon pravnosnažnosti presude kojom je dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti dođe do pogoršanja zdravstvenog stanja oštećenog bez njegove krivice, pa zbog progresivnog toka i razvoja oboljenja koji predstavljaju posledicu prouzrokovane štete, dođe i do povećanja stepena umanjenja životne aktivnosti kod oštećenog, on ima pravo na naknadu štete za duševne bolove koje po tom osnovu trpi. Takav stav je do sada dosledno izražen i primenjivan u praksi redovnih sudova. Međutim, ovo će , po oceni Ustavnog suda, biti opravdano samo u onim situacijama kada naknada nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti, dosuđena tužiocu ranijom pravnosnažnom presudom, nije obuhvatila i naknadu za eventualno (medicinski očekivano) buduće pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, odnosno kada se radi o takozvanoj novoj šteti, kao što je to i ovde slučaj.

Što se tiče okolnosti konkretne parnice, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ustavne žalbe u prethodnom pravnosnažno okončanom postupku nije dosuđena naknada buduće nematerijalne štete, koja bi proistekla iz naknadnog - medicinski relevantnog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja koje stoji u neposrednoj kauzalnoj vezi sa ranijim povredama ili oboljenjima, a što nedvosmisleno proizlazi iz obrazloženja osporene drugostepene presude. Takođe, Apelacioni sud u Novom Sadu je izrazio mišljenje da je podnosilac ustavne žalbe mogao (zapravo morao) da spornu naknadu štete potražuje na osnovu odredbe člana 203. Z OO, i to u prethodno vođenoj parnici, ali da to svojom krivicom nije učinio, te da bi dosuđivanje nove naknade nematerijalne štete pogodovalo stvaranju neprekidnih (perpetualnih) osnova za njenu naknadu. Međutim, drugostepeni sud pri tome nije uzeo u razmatranje okolnost da li je u ranijoj parnici utvrđeno od strane lekara veštaka, sa potpunom izvesnošću, da li će po redovnom toku stvari kod podnosioca doći do pogoršanja zdravstvenog stanja u predstojećem periodu, te da li će progresivni tok dijagnostifikovanih oboljenja dovesti i do većeg stepena umanjenja njegovih životnih aktivnosti, a što za sobom nužno povlači i nove fizičke tegobe, napore, neprijatnosti i njima imanentne duševne patnje u obavljanju svakodnevnih radnji i poslova, što je upravo i bio osnov potraživanja naknade štete u parnici koja je okončana osporenom presudom. Drugim rečima, ako nastanak te buduće štete u vidu očekivanog pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca nije utvrđen u prvoj parnici, to on tada nije ni mogao da potražuje (unapred) ukupnu nematerijalnu štetu isplatom jedinstvenog iznosa naknade u smislu člana 203. ZOO, pa je, po oceni Ustavnog suda, nepravičan stav drugostepenog suda da je podnosilac ovakvim propustom sam skrivio razloge zbog kojih je, preinačenjem prvostepene presude, njegov tužbeni zahtev u celini odbijen.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu u predmetnoj parnici očigledno proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca, te da je samim tim došlo i do povrede njegovog prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je žalbu usvojio i u tački 1. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1804/11 od 1. decembra 2011. godine povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede prava, poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6230/2010 od 21. januara 2011. godine.

7. Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi načela zabrane diskriminacije i sudske zaštite prava zajemčenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.