Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 11 godina. Sud je naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se postupak okončao u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blaženke Hodžić iz Bačke Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blaženke Hodžić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8994/06 (kasnije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56255/10) povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blaženka Hodžić iz Bačke Topole, podnela je Ustavnom sudu 18. januara 2010. godine, preko punomoćnika Ahmeta Hodžića, advokata iz Bačke Topole, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog čl anom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8994/06 (pogrešno označen kao P 8996/06) .

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je nave la da parnični sud nije doneo odluku u razumnom roku, te kako je u međuvremenu nad jednim od tuženih otvoren stečajni postupak, a drugi tuženi je neke od svojih nepokretnosti otuđio čime je umanjio svoju imovinu, to je predmetni postupak u odnosu na zaštitu njenog prava postao bespredmetan. Od Ustavnog suda je traženo da se „uklone štetne posledice donošenjem odluke o zahtevu za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i donošenjem odluke kojom se potvrđuje označena prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu od 4. februara 2010. godine “. Zahtev na naknadu nematerijalne štete nastale povredom Ustavom zajemčenog prava nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 56255/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 28. septembra 2001. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih Stambene zadrug e „Internacional komp“ iz Novog Sada i Holding preduzeć a “1. maj“ iz Bačke Topole, kojom je tražila da sud obaveže tužene da joj isplate opredeljeni novčani iznos po osnovu sticanja bez osnova, zbog neispunjenja ugovora o prodaji označenog stana, kao i da obaveže tužene da joj naknade štetu zbog nekorišćenja tog stana i nemogućnosti njegovog izdavanja u zakup. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5792/01.

U odgovoru prvotuženog na tužbu navedeno je da tužilja nije na vreme ispunila svoje obaveze prema Zadruzi, kao njen član, da se ona bespravno uselila u predmetni stan pre završetka radova, te da Zadruga ne može da odgovara za ono što se desilo nakon ulaska tužilje u stan, ako je tim ulaskom došlo do narušavanja kvaliteta izvedenih radova, kao i da je tužba preuranjena, jer je pravilima Zadruge propisano da zadrugar mora radi rešavanja problema, prvo da se obrati nadležnom organu Zadruge, a da je pravo traženja naknade po osnovu zakašnjenja u izvođenju radova i predaje u posed tim pravilima isključeno.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano je 3. decembra 2001. godine, na kome je naloženo prvotuženom da dostavi pravila Zadruge.

Opštinski sud u Novom Sadu doneo je rešenje P. 5792/01 od 10. januara 2002. godine, kojim je odbacio tužbu tužilje u ovom parničnom predmetu kao preuranjenu, s obzirom na to da je pravilima Zadruge propisano da zadrugar ne može pokrenuti sudski spor dok prethodno ne traži zaštitu svojih prava u Zadruzi. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu 23. januara 2002. godine.

Okružni sud u Novom Sadu, u postupku po ovoj žalbi, doneo je rešenje Gž. 669/02 od 13. juna 2002. godine, da se vraćaju spisi predmeta Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi otklanjanja procesnog nedostatka, jer se u njima nije nalazilo punomoćje za zastupanje tuž enih. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 5. jula 2002. godine . Okružni sud u Novom Sadu je, nakon ponovnog dostavljanja spisa predmeta , doneo rešenje Gž. 2852/03 od 22. januara 2004. godine, kojim je usvojio žalbu tužilje, ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5792/01 od 10. januara 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak. Predmet je dobio novi broj P. 881/04.

U međuvremenu, tužilja je podneskom od 2. juna 2003. godine predložila da sud odredi privremenu meru zabrane drugotuženom raspolaganja novčanim sredstvima u označenom iznosu , do okončanja predmetnog parničnog postupka, a s obzirom na to da je deobnim bilansom drugotuženi ustupio određene nepokretnosti, čime je umanjio svoju imovinu, te je tužilj i mogla biti otežana ili osujećena naplata potraživanja. Tužilja je svoj zahtev ponovila 3. jula 2003. godine, kao i 9. marta 2004. godine.

U nastavku postupka, nakon šest ročišta (zakazanih za 7. april i 2. jun 2004. godine, 18. maj i 8. septembar 2005. godine, 25. januar i 18. april 2006. godine), od kojih jedno nije održano, na ročište zakazano za 8. jun 2006. godine nije došla nijedna parnična stranka, iako su bile pozvane na prethodnom ročištu, te je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje P. 881/04 od 8. juna 2006. godine, kojim je utvrdio da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Tužilja je podneskom od 13. juna 2006. godine tražila da sud dozvoli vraćanje u pređašnje stanje i da rešenje od 8. juna 2006. godine stavi van snage. Opštinski sud u Novom Sadu je na ročištu održanom 7. decembra 2006. godine, povodom predloga tužilje za vraćanje u pređašnje stanje, doneo rešenje kojim je dozvolio vraćanje i stavio van snage rešenje od 8. juna 2006. godine. U nastavku postupka, predme t je dobio novi broj P. 8994/06, a do zaključenja glavne rasprave, održano je još osam ročišta (8. februara, 5. aprila, 6. juna , 20. septembra i 5. decembra 2007. godine, 28. januara i 4. februara 2008. godine).

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8994/06 od 4. februara 2008. godine (pogrešno u zaglavlju navedeno P. 8996/06, ali je rešenjem suda od 28. marta 2008. godine izvršena ispravka broja predmeta), između ostalog, utvrđena su potraživanja tužilje prema tuženima, kao i prvotuženog prema tužilji, usvojen je prigovor prebijanja prvotuženog i obavezani su tuženi da solidarno isplate određene novčane iznose. Protiv ove presude prvotuženi je izjavio žalbu 21. marta 2008. godine, koja je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1105/10 od 2. septembra 2010. godine usvojena, te je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8994/06 od 4. februara 2008. godine ukinuta u delu kojim je utvrđeno potraživanje tužilje prema prvotuženom, kao i prvotuženog prema tužilji i kojim je odlučeno o kompenzacionom prigovoru.

Nakon vraćanja spisa predmeta prvostepenom sudu, postupak se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, a predmet je dobio novi broj P. 56255/10. U ponovnom postupku, do zaključenja glavne rasprave, zakazano je osam ročišta (za 19. oktobar 2010. godine, 16. mart, 31. maj, 7. septembar i 23. novembar 2011. godine, 13. mart, 4. april i 8. maj 2012. godine), od kojih prvo nije održano.

Osnovni sud u Novom Sadu je 8. maja 2012. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i istog dana doneo presudu P. 56255/10, kojom je odlučeno na identičan način kao i prethodnom prvostepenom presudom. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 31. maja 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Slu žbeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) i dalje primenjuje u osporenom postupku , bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe podnositeljke ustavne žalbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 28. septembra 2001. godine pa do podnošenja ustavne žalbe 18. januara 2010. godine , trajao osam godina i tri i po meseca, kao i da predmetni parnični postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka, od njegovog pokretanja podnošenjem tužbe, pa do danas.

Trajanje parničnog postupka od 11 godina , ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je tužbeni zahtev u osporenom parničnom postupku bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, s obzirom na to da je tim zahtevom istaknuto veće novčano potraživanje.

Ustavni sud je ocenio i da je podnositeljka u izvesnoj meri doprine la navedenoj dužini trajanja postupka , jer i pored urednog poziva nije došla na ročište zakazano za 8. jun 2006. godine (kao ni druga stranka), te je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Postupak je nastavljen decembra 2006. godine.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen. Naime, parnični sud je trebalo da ispita da li postoji potraživanje tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, po različitim osnovima prema tuženima, kao i da oceni osnovanost kompenzacionog prigovora prvotuženog.

Međutim, Ustavni sud ocenjuje da navedeno trajanje sudskog postupka ne može biti opravdano nijednim stepenom složenosti postupka, čak ni doprinosima parničnih stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Ustavni sud ističe da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon sedam godina i četiri meseca, u kom periodu je čak dve godine odlučivano o žalbi tužilje protiv rešenja kojim je odbačena tužba tužilje kao preuranjena, a nakon ročišta održanog 2. juna 2004. godine, naredno ročište je zakazano tek za 18. maj 2005. godine, odnosno posle skoro godinu dana, a da to nije bilo opravdano potrebama postupka. Takođe, Okružnom sudu u Novom Sadu je bilo potrebno više od dve godine da donese odluku o žalbi izjavljenoj protiv prve prvostepene presude.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke. Kako predmetni parnični postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnih prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim pravnim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u tački 3. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević