Odbacivanje ustavne žalbe poslodavca u sporu o isplati smenskog rada
Kratak pregled
Ustavni sud odbacuje kao očigledno neosnovanu ustavnu žalbu JP „Železnice Srbije“. Sud navodi da nije nadležan da preispituje činjenično stanje i primenu prava od strane redovnih sudova, osim u slučaju proizvoljnosti, što ovde nije utvrđeno.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-9621/2012
23.09.2013.
Beograd
Ustavni sud, Malo veće u sastavu: sudija Katarina Manojlović Andrić, predsednik veća, i sudije dr Agneš Kartag Odri i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi JP Železnice Srbije“ a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. septembra 2013. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba JP „Železnice Srbije“ a.d. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1956/12 od 6. novembra 2012. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. JP „Železnice Srbije“ a.d. iz Beograda je 14. decembra 2012. godine Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1956/12 od 6. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, vođenom radi isplate razlike zarade za rad u smenama, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku. Podnosilac smatra da je u navedenom parničnom postupku izostala ocena „bitnih dokaza“, odnosno odredaba Kolektivnog ugovora i Aneksa tog ugovora iz 2006. godine za JP „Železnice Srbije“, kao i izjave reprezentativnih sindikata kojima je „potvrđeno da je nesporno da je smenski rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade kroz koeficijent posla“. Ističe se da je sud svoju odluku zasnovao isključivo na nalazu komisije veštaka bez ocene primedaba koje je ovde podnosilac isticao u postupku. Takođe se navodi da rad kod podnosioca JP „Železnice Srbije“ zbog prirode posla i organizacije rada na poslovima mašinovođe nije organizovan kao tipičan rad u smenama, te da je sud izveo pogrešan zaključak kada je upodobio rad u smenama sa radom u turnusu.
Podnosilac ukazuje na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i prilaže presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1069/10 od 7. jula 2010. godine i Gž1. 5844/10 od 1. septembra 2010. godine, kao i presudu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 467/11 od 19. jula 2012. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju biti takvi da, prima faciae, ukazuju na osnovanu sumnju da su osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena označena Ustavna prava, odnosno slobode.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 2798/11 vodio parnični postupak po tužbi T.B. protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike između isplaćene i pripadajuće naknade zarade za rad u smenama.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1956/12 od 6. novembra 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 2798/11 od 8. juna 2012. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da tuženi nije dokazao da je kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu vrednovan rad u smenama pri utvrđivanju osnovne zarade i da tuženi kao poslodavac nije vršio obračun i isplatu zarade uvećane za smenski rad, kao i da je bez značaja za ocenu tužbenog zahteva iskaz svedoka i izjašnjenje reprezentativnih sindikata koji su učestvovali u zaključenju Kolektivnog ugovora i Aneksa tog ugovora, a imajući u vidu da u samom Kolektivnom ugovoru nije naznačeno da je smenski rad sadržan u koeficijentu posla.
4. Suština navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasniva se na tvrdnji da sud nije cenio sve dokaze koje je tuženi predložio, kao i da drugostepeni sud nije cenio sve žalbene razloge, čime je povređeno pravo podnosioca na obrazloženu sudsku odluku.
Ustavni sud najpre konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz odredaba Zakona o parničnom postupku ne proizlazi obaveza suda da izvede svaki predloženi dokaz i to na okolnosti koje parnična stranka predlaže. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova.
U konkretnom slučaju, nadležni sudovi su, polazeći od odredbe člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) i odredbe člana 62. Kolektivnog ugovora kod tuženog, utvrdili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, a imajući u vidu da smenski rad kod tuženog nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. Navode podnosioca ustavne žalbe da sud nije cenio odredbe Kolektivnog ugovora, Aneksa tog ugovora i izjave reprezentativnih sindikata, Ustavni sud je ocenio očigledno neosnovanim. Naime, Ustavni sud je utvrdio da su izvedeni predloženi dokazi, koje je sud cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga je svoju ocenu i obrazložio. Ustavni sud je uvidom u prvostepenu presudu i osporeni akt ocenio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zauzetih stavova, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava.
5. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio relevantne dokaze da su najviši sudovi u Republici Srbiji u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom. Uvidom u dostavljene dokaze, Ustavni sud je utvrdio da se u presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1069/10 od 7. jula 2010. godine i Gž1. 5844/10 od 1. septembra 2010. godine ne radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama. Naime, iz obrazloženja ovih presuda proizlazi da se tuženi poslodavac pozvao na to da rad zaposlenih nije organizovao u smenama, već da je izvršio preraspodelu radnog vremena, zbog čega je sud utvrdio da zaposlenima ne pripada pravo na uvećanu zaradu na ime smenskog rada. Nasuprot tome, u presudi Apelacionog suda u Nišu koja se osporava ustavnom žalbom, nije bilo sporno da je zaposleni radio u smenama, nego da li je smenski rad vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade i da li je osnovan zahtev za isplatu razlike zarade na ime smenskog rada. U odnosu na presudu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 467/11 od 19. jula 2012. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio dokaze da je navedena presuda pravnosnažna. Stoga je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži dokaze kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.
Ustavni sud, međutim, ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba očigledno neosnovana, te je stoga odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).
7. S obzirom na izneto, Sud je, na osnovu odredaba člana 42v stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
SUDIJA
Katarina Manojlović Andrić